Tekstovi Raše Aleksića

СКРИПТА

За предмете логика у трећем и филозофија у четвртом гимназије, нису били издати уџбеници. Сналазили смо се хватајући белешке и преписујући једни од других. Ја сам имао среће да од сестре која је била стота генерација, наследим сигурно, најбоље белешке у школи. Она и њена другарица успевале су да пишући наизменично на часу, забележе сваку реч професора Параушића који је, имајући у виду наш проблем, веома полако предавао. После часова су се налазиле, сређивале забелешке и све то пеписивале у посебну свеску, захваљујући којој сам на матури, из ових предмета, добио једну од својих ретких петица.

Увек тих и сталожен, помало мистичан, сакривен иза тамних наочара и мисли великих филозофа, професор Мома Параушић је на свако наше питање одговарао: “ Аристотел је о томе мислио“ , „Хегел је по том питању  говорио“ или „Ниче је о томе писао“. Уз то је био песник и боем, што је било сасвим  довољно да узбурка наше мисли, а Бога ми и осећања неких другарица. Волео је да се дружи са локалним уметницима и студентима, својим бившим ученицима, па смо тако и ми, као обавезан кафански инвентар, седели више пута са њим у „Парку“ и Клубу просветних радника. Можда је зато и одабрао, да баш са нашим разредом проведе вече на базену, поводом тридесет година матуре, што нас је учинило веома важним. Уз  музику и причу, ноћ нам је брзо пролетела, а пред зору смо се договорили да се поново дружимо и за четрдесетогодишњицу. Међутим, овога пута,  честити Црногорац  није одржао дато обећање. Као и већина наших професора али и бројних другарица и другова  овај, за нас значајан јубилеј,  није дочекао.

За  моје белешке прочуло се по школи па су оне углавном шетале по мом и суседним одељењима друштвеног смера, а понекад су стизале и до мене. Мало ме је изненадило кад ми их је у другом полугодишту  четвртог разреда, затражио Зоки Костић из IV5, обзиром да је био био природњак и да ове предмете није имао на матури.  Нисам могао да га одбијем јер смо живели у истом крају, а и знали смо се још из Бранкове. Белешке је задржао дуже од других, а када ми их је вратио, по школи се већ причало како Зоки Костић ваља супер скрипта из логике и филозофије. Само их овлаш погледавши, било ми је јасно да су то моје белешке, прекуцане писаћом машином и умножене на шапилографу. Нисам био љут што ме је овако израдио, можда више разочаран  зато што се сам тога нисам сетио. Али  није било шансе да  тако нешто одрадим. Отац ми је био официр, борац,  комуниста који је само пазио да све буде „на линији“ и по ПС-у. Ту заиста није било места никаквом предузетништву. Није ни чудо што и данас још радим у нечему што представља реликт социјализма - месној заједници. Зоки је од овог свог првог бизниса обрнуо фину пару, ја се нисам  ништа уградио али ми је у свом следећем финансијском пројекту званом матурски табло дао почасно место,  у горњем реду, одмах испод професора.  Организовао је целу причу око сликања, продаје фотки и израде нашег таблоа. Са приближавањем матурске вечери, маја 73. поново је имао добитну комбинацију. Овога пута, стајао је испред школе и лобирао појединачно код сваког  ученика, да ово вече проведемо у хотелу „Петроварадин“, на тврђави у Новом Саду. Мислим да је тада у нама прорадио инат, можда и завист, па смо се масовно определили за супротну опцију, хотел “Дивчибаре“ на Дивчибарама.

Тумбул, који је имао специфичан смисао за хумор, увек , када би у то време срео Зорана, добацио би му: „Где си црноберзијанац“, на шта  се овај само доброћудно осмехивао. Зоки је у ствари био ОК момак. Одличан ученик, лепо васпитан,  тренирао је тенис, што је тада заиста била реткост. Он је само пре свих нас схватио да  се ствари у будућности неће одвијати у складу са оним што су заговарале тада владајуће идеологије и доктрине, а што смо учили на  часовима социологије, код нашег омиљеног професора Стојана Жупца.  Иако је, клинци би данас рекли, “ кипео од лове“, јер су му родитељи годинама живели преко,  гледао је да је што више направи. За разлику од нас, који је нисмо имали, а оно мало што смо добијали за ужину или ижицали испред школе, одмах смо остављали у „Ловцу“,“Пивари“ или “Крагујевцу“. Али ми из IV2 нисмо параметар за стодругу. Кафана  је погубно утицала  на наше образовање. И не само на њега. Ако не рачунамо Тумбула који се на време преселио у  Београд, па нисмо успели да га повучемо за собом , из наше екипе,  нико није дипломирао. А тада смо сви имали шансу да сами кројимо своју судбину. Довољно је било „само“ да се заврши факс и све би било другачије: посао, плата, каријера, друштвени статус. Наш је проблем што је нисмо искористили.
После завршених студија архитектуре, Зоран је отворио врло успешну грађевинску фирму  за коју је радило доста наших другара и сви су рекли да је био  коректан послодавац. Осамдесетих година је пројектовао и изградио у панчевачком елитном насељу “Милорадовић“ (познатије у народу као „Лоповско“) кућу, која је онда била, а чини ми се да је и сада, мало архитектонско чудо. Али то му све није било довољно, већ је тражећи нове изазове, отишао у Немачку. Жао ми је што га од тада нисам видео и што  не долази на наше годишњице матуре. Не знам чиме се  сада бави али немам никакву дилему, да је  најуспешнији бизнисмен у нашој стодругој генерацији.

nazad