ПРВИХ СТО ГОДИНА ГИМНАЗИЈЕ

Гимназија током Другог светског рата

У четвртак, 27. марта 1941, већина гимназијалаца и професора прикључила се колони демонстраната. Демонстрације трају читав дан и вече се завршава бакљадом. Тога дана демолирани су Културбунд и неки други фашистички локали. Сутрадан су се ђаци вратили у своје клупе.
Школа заводи у деловодник последња акта која се односе на хартије од вредности, уложне књижице и фондове и припрема се за уступање зграде II резервној болници. Седница Наставничког савета одржана је 31. марта, на којој су прочитани записници са седница разредних већа по којима су наставници „за овај моменат оценили успех ученика у другом полугодишту с обзиром на телефонско наређење Министарства просвете да се настава у овој школи прекида до даљег наређења“.
На истој седници наставнички савет расправљао је по извештају комисије о саслушању Дунајчик Маргарете, ученице четвртог разреда, која је према изјави ђака, 27. марта, у пркосу, акламирала Хитлеру. Донет је закључак да се овај случај расправи када поново почне настава.
До 31. марта ђаци играју одбојку на Тиршевом вежбалишту у Народној башти. Тих дана се Панчево замрачује. Изнад града 6. априла лете „штуке“ према Београду. Немци на тенковима улазе у град 12. априла.
У прве мере које су Немци спровели спадају организивање полиције и градске управе од истакнутих чланова Културбунда. Следе прве казнене мере: стрељање и вешање тридесетшесторице невиних људи 22. априла, на Православном гробљу. Међу њима су и професори Гимназије Јован Максин и Мирко Сковран, као и бивши ученици ове Гимназије Саша Тополовачки и Новак Марјан.
Фирме на радњама као и улице имају немачке натписе. Јевреји и Цигани носе жуте траке, међу њима и ученици Гимназије: Гинц, Унгар, Демајо, а Дамјанчић, Граф и други носе мрке кошуље и црне униформе, касније и зелене – планинских ловаца „Принц Еуген“ дивизије. Имају шмајсере.
Маја 1941. директор школе обавештава комесара за просвету београдске владе да се за време уласка окупационе војске налазио на својој дужности, да је сада на истој и тражи упутства за даљи рад. Подноси извештај о присутним, одсутним и погинулим наставницима.
На првој седници Наставничког савета одржаној по окупацији, 30. маја 1941. прочитана је одлука комесара Министарства просвете којом су оцене закључене 31. марта сада постале годишње оцене. Пошто су одржане и формалне седнице разредних већа, на следећој седници наставничког савета извршена је класификација по успеху. Уз полагање матуре у јуну и августу завршена је школска 1940/41. година.

Нови печат школе

Директно општење школе са Министарством у Београду замењено је општењем са Начелством подбана у Петровграду (Зрењанину), пошто је Банат дошао под директну управу Трећег Рајха а само административно припадао Србији.
Званични језик: немачки и српски.
У погледу коришћења печата на званичним актима било је доста недоумица и недоследности, па је 1943, округли печат добио следећи текст: Државна реална гимназија – Панчево, ћирилицом. Штамбиљ је употребљаван са истим текстом из предратне Југославије, само са прецртавањем грба.
Администрација управе школе препуна је разних наредби, расписа, захтева окупационих власти. Траже се подаци о расној припадности наставника, забрањује се упис деце Јевреја и Цигана, тражи се достављање исписница за 55 ученика Немаца приватној немачкој гимназији у Панчеву, предузимају се мере на сузбијању комунистичке пропаганде…
Окупатор се нарочито заинтересовао за школске фондове који су затим блокирани, за депозите, пореска уверења. Чак је тражио и податке о томе на шта је одлазио интерес још од 1938.
Школу посећује министар просвете 1944. Нову државност Недић је хтео да обележи и новинама у просвети, па је уведен нов начин вредновања успеха и дисциплине у школи, које су ступиле на снагу марта 1944: одличан (10 и 9), врло добар (8 и 7) добар (6 и 5), слаб (4 и 3) рђав (2 и 1); оцене из владања: примерно, врло добро, добро, лоше, и то без писања цифара.
Окружно начелство донело је одлуку којом се укида искључење слабих ученика на полугодишту, фебруара 1944.

Наставни план и програм

Школске 1941/42, број часова немачког језика повећан је са 3 на 4 часа недељно, а фонд часова из осталих предмета био је ствар могућности саме школе. Већ октобра 1941. објављен је скраћени наставни план и програм. Уведен је скраћени програм из немачког језика за одељења која су учила енглески језик а почетком 1942, ради се на поступној замени француског језика италијанским језиком. Исте године избачен је илиризам из програма књижевности. Учи се само српска књижевност. Школске 1943/44, обустављено је до даљег наређења учење географије у шестом разреду и етнологије у седмом, и уведен је нови правопис српског језика.
Крајчиновићева хемија замењена је Кирхнеровом, теорија књижевности Богдановић-Албале замењена је у петом разреду Куловићевом. Савковићева историја југословенске књижевности замењена је Скерлићевом. Изричито је забрањен уџбеник хигијене др Симе Милошевића. Избачене су и методске јединице „које су се косиле са постојећим прописима и наређењима“.
На вишем течајном испиту полагани су исти предмети као и раније а на нижем течајном испиту од 1941/42, уместо француског полагао се немачки језик. Програм из историје и земљописа ограничава се само на познавање Србије.
Поправне испите ученици су полагали према ранијим прописима а пријемне испите „са унеколико измењеним поступком“. У почетку окупације постављено је питање ко је и на основу чега дозволио полагање приватним кандидатима, а током 1941/42, дато је одређено одобрење за ово полагање.
Од школске 1942/43, прво полугодиште завршавало се 28. фебруара. Услед оскудице у огреву, божићни распуст 1943. и 1944. продужен је до 20. јануара, а ускршњи распуст трајао је 5 дана.

Исељење. Гимназија без школског простора.

Септембра 1941, „заузимањем професора и пријатеља школе“ отпочела је настава, а већ у мају 1942, школа је остала без школског простора. Најпре је одузета гимназијска зграда до католичке цркве за потребе немачке приватне гимназије. Током те школске године узета је и фискултурна сала (некадашња соколана) за вежбе немачке омладине а салу за цртање двапут недељно користило је одељење немачке посаде.

Окружно начелство 1942. тражи од школе извештај о томе због чега нису предузете мере да се нађу неке просторије за редовну наставу.
У односу на школску 1940/41, број одељења није се много смањио одласком из школе ученика других народности пошто је дошло и доста ђака избеглица. Школске 1942/43. био је прави проблем наћи смештај за 18 одељења. Почетком те године школа је принуђена да се обрати и родитељима за уступање још две до четири просторије пошто школа ради са спојеним одељењима. У то време настава се изводи у разним просторијама на територији града.
Књига наредби за ученике од 3. маја 1943. бележи да школа ради у две смене, од 7 до 14 часова и то: у школској згради Основне школе „Бранко Радичевић“ (Улица цара Душана, број 34) са 10 одељења, у Улици др Светислава касапиновића број 31, на Старчевачком путу број 12, у Улици војводе Бојовића број 1 и у згради Занатлијског дома у Улици Светозара Милетића број 16 – са по два одељења.
Учионице у Улици браће Јовановића број 17 и у Учитељском конвикту и у црквеној порти, које је такође користила школа, уступљене су основној школи.
Почетком школске 1943/44, стање је још теже. Уводе се четири смене које раде од 7 до 18 часова, одмори су краћи, трајање часа је 40 минута, фонд часова је из појединих предмета смањен, трећа и четврта смена раде сваки други дан у недељи. Већ новембра 1943, часови су скраћени на 30 минута. У другом полугодишту исте школске године ради се у две смене, час траје 40 минута, а наставу прекидају узбуне због надлетања савезничких авиона и Наставнички савет решава да у марту закључи оцене.
Одељења су распоређена тако што су у Улици војводе Бојовића – 2, у згради поред некадашње књижаре „Напредак“ (кафана „Касина“) – 2; у обданишту Црвеног крста – 1; у крилу зграде СПЦО код Црвеног крста (Улица браће Јовановића) – 6; у учионицама основне школе у порти – друго крило зграде СПЦО – 4; у забавишту у Улици Саве Текелије – 4 одељења.
Управа школе преселила се у зграду бивше Хипотекарне банке, затим у крило зграде СПЦО, онда на спрату у Улици Светозара Милетића број 11 (угао Светозара Милетића и некадашњег Јабучког пута односно Димитрија Туцовића). Зборница се налазила у крилу зграде СПЦО.

Школска имовина, настава…

Развлачење школске имовине које је почело још 1941, када је по наређењу подбана уступљен део учила, збирки и књига немачкој приватној гимназији и мађарској народној групи, добило је нарочити интензитет 15. маја 1942. када је по наређењу окупационих власти Гимназија исељена из своје зграде. Кабинети и библиотеке доживљавају неколико селидби од Гимназије до зграда у којима се настава одвијала.
Скидање најскупљих сочива са оптичких инструмената од стране окупатора а затим непажња при сеоби као и лош смештај – све је то допринело да је добар део инвентара уништен. Библиотеке су нарочито страдале. Књижни фонд је постао веома оскудан, па је директор школе морао да интервенише код председника Општине за доделу одређених књига из Градске библиотеке. С друге стране, преко подбана, Гимназији се додељују књиге „Немачка“ Симе Ђорђевића и „Вођа и његов народ“.
Без учила, библиотека, настава је поред недостатака у школском простору трпела и разна друга ремећења као што су прекиди због чишћења просторија, заузетост просторија због регрутације Немаца, недостатак огрева…
Огрев се добијао у малим количинама помоћу „Бецугшајна“ (дозволе) на дрвари. Обично би ученици прве смене у корпама разносили огрев по свим учионицама у граду а ученици последње смене враћали би по завршетку рада празне корпе. Пећи су се често пушиле, учионице би остајале хладне, па су професори пуштали ученике кућама због чега су после имали неприлика.
Педагошка евиденција вођена је у току рата тако што су само убележавани одсутни, а сам рад на часу уписиван је крајем недеље у дневник. Пред крај рата, пошто би се дешавало да професор буде одсутан, књигу наредби за ученике потписују и редари: Болманац, Бродан… Како су изостајања наставника постајала и дужа због остајања у каквом склоништу, та је чињеница поред страха представљала и одређени тренутак слободе.
Страх и несређено стање и психички су се одражавали на ученике. У време крагујевачке трагедије ученици су, иако је време већ било хладно, држали отворене прозоре на учионицама. Ретко је одељење које има већи број позитивних оцена од негативних. Најчешће, позитиван успех креће се у границама од 25 до 45%. Године 1942, поједини професори чак заступају гледиште да у Панчеву не постоје социјални обзири који би оправдали неуспех ученика, и „да родитеље треба упозорити да су ове године редовне прилике и да неће бити попуштања“.

Наставнички колегијум

Састав наставничког колегијума толико се изменио да је само 8 професора од укупно 33, колико је било 1941, дочекало ослобођење у овој школи. Поред убијених професора, током 1941, многи су пензионисани, премештени, отпуштени или пак сами напустили службу. Фолксдојчери Марија Пуце, Емилија Михаиловић и Херф прешли су у новоотворену приватну немачку гимназију, а Михаило Михаиловић постао је питомац немачког института у Берлину. Неки професори остали су да раде за разлику плате до минимума породичне егзистенције. Дошло је доста професора из других места. Састав Наставничког савета често се мењао и дешавало се да професори остају по само неколико месеци. Током рата измењано је и 5 директора и в.д. директора.
По окупацији било је забрањено свако удаљавање професора из места службовања без претходног одобрења. Посебна истрага вођена је против оних који су током 1941, напустили своје дужности. Архивски материјали крцати су захтевима о означавању комунистичких присталица међу професорима, односно о њиховом класирању према степену националне поузданости. Али, чак и окупациона власт упозорава професоре на „последице тужби и жалби и неоснованих интервенција“.

Сиромашни ђаци и материјална помоћ

Евиденција о сиромашним ђацима као и материјална помоћ и даље се марљиво спроводи. Ти облици представљали су извесне превентивне мере режима. Да би се тој помоћи дао печат љубави према човеку у духу хришћанског милосрђа, она се обично додељивала о празницима – на Божић, Ускрс, Светог Саву…
Поред помоћи коју додељују поједини имућнији грађани, затим окупаторско окружно начелство, организују се и повремене акције сакупљања помоћи међу ученицима. Сиромашнима се дели: фланел, цокуле са дрвеном подлогом, по пар чарапа, женско рубље…

Живот ђака

Неке обавезе и ограничења протежу се од предратних дана, а неке су наметнули рат и окупација. Поред обавеза о ношењу црних кецеља и ђачких капа, редовно се смењују наредбе, упозорења, упутства, којима се забрањује посећивање посластичарница, задржавање по приватним становима, одређује ђачки корзо, а кретање на улици дозвољава најдаље до 19 часова. Повремено се потпуно забрањује виђање на корзоу или уопште на улици због „изазваних инцидената“. Школске 1943/44, „ученици могу бити на улици само у време од 16 до 17 часова а празником и недељом једино ако иду у цркву…“ „на улици морају ходати по двоје“…
Као и све наредбе, тако и ове у доба рата редовно су кршене. О томе речито говоре књиге наредби и записници: „ученици виших и нижих разреда доносе у школу и једу на часовима семење сунцокрета и бундева, орахе, а у једном разреду чак и лубенице“; „крше наредбе о шетњи улицама“; „ученице седе у кафани до 11 часова“; „после биоскопске представе и са извесном господом која су их отпратила кући“; „градска електрична централа упозорава да ђаци лупају уличне светиљке“.
Ученике, због прекршаја, искључују из школе, на две године, или из свих школа у држави без права на полагање испита.
У марту 1942, саслушано је десетак ученика, а касније истог месеца ухапшено пет. На седници Наставничког савета, 1. априла 1942, „господин директор Гимназије реферише да је добио од стране предстојништва полиције у Петровграду акт пов. број 516/42, у коме се тврди да је Радић Борислав, ученик шестог разреда, организовани комуниста“ , те Наставнички савет одлучује „да се Радић Борислав на основу параграфа 43 тачка четири казни изгнањем из свих школа у држави без права на полагање испита“. Радић је ухапшен и обешен 21. јуна 1942. у Панчеву. Јован Мартић је у јуну исте године кажњен као и Радић, као и Павле Алдан (ученик шестог разреда), а онда и депортован у Немачку, где је и нестао.
Током рата нестало је много панчевачких ђака.
Подаци о ученицима који су страдали прикупљени су на основу докумената, обавештења познаника и родбине, као и сећања бивших ученика и професора. Број погинулих ученика, нажалост, много је већи.

dalje