ПРВИХ СТО ГОДИНА ГИМНАЗИЈЕ

Професор Милош Црњански

"Преврћем се…пред ученицима..."

По наредби Министра просвете Милош Црњански постављен је за привременог предметног учитеља у Гимназији. Супленту Црњанском боравак у Панчеву од јесени 1921. до лета 1922. неће остати у лепој успомени: „Нити сам волео ту језуитску зграду, нити сам у њој био дочекан лепо. На против, и ако је тада мој литерарни рад био већ видан и знан, и те како, директор панчевачке гимназије дочекује ме, ваљда баш зато, (он је био преводилац са мађарског и био је превео Мадачеву Човекову трагедију) хладно и даје ми часове како да предајем, и на авлији, гимнастику. Преврћем се, дакле, на справама, пред ученицима, у Панчеву…“ Издвојиће као најсветлије тренутке посету гробу и портрету Теодосија Црњанског у манастиру Војловица, и говор који је одржао о стогодишњици „песника љубави“ Васе Живковића, 2. априла 1922.
Црњански је поред гимнастике у панчевачкој Гимназији држао и часове из српског језика, историје и земљописа. Гимнастика му је посебно тешко падала – 31. јануара 1922. жали се управитељу Државне гимназије: „Част ми је известити господина Управитеља да не могу даље вршити наставу гимнастике; уместо ње молим да ми се додели један од мојих предмета.(…) Из приложеног лекарског уверења види се да за гимнастику нисам способан и да ми шкоди. Осим тога желим да предајем своје предмете. Држава ме је ради студија слала 1920. године у Париз, свакако не ради гимнастике. У вези с овим, молим господина Управитеља да ме одреди за разредног старешину у једном од разреда гимназије.
Разлози којима своју молбу поткрепљујем су следећи:
1) Морални: као наставник српског језика и књижевности у вишим разредима са 4 часа недељно требао бих бити на челу једног разреда, особито кад међу старешинама разредним има више њих који не само изостају по квалификацијама иза мене, него су и без једног положеног испита.
2) Материјални: разредно старешинство хонорише се као два хонорарна часа. Ја имам 24 часа недељно. Хонорарних 6. Ниједан од наставника више часова нема, али их има са више хонорарних часова, па ипак уз то и са разредним старешинством.
Деловођа гимназије, на пример, уз 8 хонорарних часова има и разредно старешинство, мада је по квалификацији иза мене. Мени, ожењеном, са платом од 700 динара, све то не може бити индиферентно…“
Молба је Црњанском услишена: добио је у другом полугодишту 18 часова: предаје српски језик, историју и земљопис, а разредни старешина је у Iа разреду.
У априлу 1922, опет невоље у Гимназији, и опет обраћање управитељу школе: „Част ми је, поводом наредбе Мин. Просвете С. Н. Бр. 3634, која налаже да се при Вишем течајном испиту има географија питати као засебан предмет, замолити Вас, да ме смените са дужности предавача земљописа у VIII р. и поставите стручно лице уместо мене, за тај предмет, из следећих разлога:

Не могу примити на себе одговорност, после ове наредбе, да VIII р. изводим на Виши теч. испит, као наставник земљописа, који никад предавао, ни учио нисам. (Моја је група XVI, књижевност и историја.)
Не могу обрадити отприлике 75 питања колико ћу морати на Вишем течајном испиту поставити ђацима, особито сад, пред крај године, обузет радом око осталих мојих предмета, са (26) доста часова. Не бих могао оцењивати на Вишем течајном испиту спрему ђака, јер земљопис ни сам не знам.
Земљопис није моја струка и никад га стручно учио нисам. Досад сам се био примио наставе овог предмета у VIII р. само из следећих разлога:
Примио сам се предавања земљописа тек на крају II тромесечја, па и онда, кад је цела грађа била обрађена, само зато, јер је земљопис био додељен као споредно, треће питање уз историју, коју предајем.
Примио сам се, досад, предавања овога предмета, јер иначе није било могућности да ми се доделе хонорарни часови.
И овом наредбом важност и обим овога предмета на Вишем течајном испиту знатно су се проширили и у интересу наставе би било да један стручњак обради и пређе понављањем тај предмет, што ја не могу.
Не могу сносити одговорност, после ове наредбе, за овај предмет на Вишем течајном испиту и молим да ме замените стручњаком, којих иначе у овој школи има…“

По одлуци Министарства просвете, Милошу Црњанском одузети су часови географије, 1. маја 1922.
Министарству просвете подноси молбу 15. јула да му одобри да школски распуст може провести у Румунији „на лечењу“. Молба му је одмах позитивно решена. Истовремено подноси захтев да му се „по приложеном лекарском уверењу да шест недеља одсуства од наставничког рада“, од 1. септембра до 15. октобра школске 1922/1923. године.
Из Румуније се у Панчево вратио 10. септембра 1922, а два дана касније пише молбу министру просвете да му се продужи боловање до 10. октобра – „према лекарском уверењу“. Министар је молбу позитивно решио, иако је Црњански добио да предаје историју и српски језик у новој школској години, и још седам хонорарних часова. У време боловања Црњански спрема последњи испит на Филозофском факултету Универзитета у Београду, из опште историје, и тиме, 13. октобра, завршава студије.
Указом министра просвете од 30. октобра 1922. постављен је за суплента Четврте гимназије у Београду.

dalje