ПРВИХ СТО ГОДИНА ГИМНАЗИЈЕ

Покрети, побуне, штрајкови

Први јасан траг о јаком омладинском покрету у Гимназији дао је летописац, који је под датумом 9. октобар 1919, забележио: „Ученици изостали са предавања јер им Управа није дозволила на конгресу у Загребу суделовати“. Ученици нису хтели да дођу у школу јер им је управа школе забранила да присуствују конгресу у Загребу, у ствари конференцији комунистичких организација, која је одржана 10. октобра 1919, и на којој је створен СКОЈ.
У овом периоду је, највероватније, на гимназијалце највише утицао Васа Стајић, и ученик Гимназије Васа Богданов, који је већ 1919. ступио у раднички покрет. Због свог борбеног става искључен је из Гимназије, коју је завршио 1920, као приватни ученик. После овог догађаја настаје дуго затишје све до 1939/40, када је омладински покрет почео нагло да јача и када се у школи оформила Скојевска организација. До тог периода било је неколико ученика искључено.
Године 1925. и 1935. потресла су школу, па и цео град, два добро организована штрајка ученика. Први, због престрого кажњеног ученика искључењем, а други због строге наставничке контроле садржине реферата који су се читали на састанцима литерарне дружине „Змај Јован Јовановић“ и због појачаног дисциплинског режима у школи. Ова два штрајка имају великог значаја и по бројности ученика који у њему учествују и по дужини њиховог трајања. Они имају и политички значај јер је штрајк био „ван закона“ као средство борбе за стицање својих права. У периоду снажне реакције после Закона о заштити државе, на штрајкаче се пуцало. У првом штрајку из школе је избачен Платон Димић, будући професор Гимназије, а у другом: Вељко Радуловић, Силвијус Николајевић, Милан Павловић, Михаило Беренђија, Петар Верзоти и Петар Краљић. Прва двојица су искључена по тачки 4 Закона о средњим школама, за „комунистичку и другу по власт опасну делатност“.
Због јаке контроле и многих забарана ученици су тражили легалне форме за свој рад. Зато су желели да своја гледишта изнесу кроз литерарну дружину „Змај Јован Јовановић“. Долази до упорне борбе у чијим ће се рукама налазити управа литерарног друштва. Она ће касније углавном бити ученичка. Библиотека овог удружења куповала је и књиге које су биле на индексу забрањених и сумњивих публикација.
Министарство просвете наредило је школи да избаци из библиотеке сву комунистичку литературу и да нарочито треба пазити на књиге издања: „Нолит“, „Популарна библиотека“, „Књига за свакога“, „Козмос“ и часопис „Наша стварност“. Тада је једна комисија избацила многе књиге из ђачке библиотеке.
Сачувани су наслови оригиналних радова ученика који су читани на састанцима литерарне дружине: Иронија садашњице, Значај и васпитна вредност ђачких дружина, Теорија о наслеђу, Село и задругарство, Омладина и село… На литерарним састанцима неких година читано је и до 60 оригиналних ученичких радова.
Пред сам рат професори су вршили преметачине по становима ученика који су били означени као комунисти. У овом периоду било је више туча са културбундовцима, а идеолошка борба појачавала се у дискусијама на литерарним састанцима. Врло оштре туче са немачком фашистичком омладином биле су и у школском дворишту и у учитељском конвикту. Културбундовци су се толико осмелили да је један од њих дошао у школу са револвером и то десетак дана уочи избијања рата. Карактеристичан је био став тадашњег наставничког савета поводом овог случаја. Од 35 наставника 33 је гласало да ученик буде избачен из школе. Никакав други предлог није био дат. Тада су се у школи могли воидети и леци са комунистичком и са љотићевском садржином.

dalje