ПРВИХ СТО ГОДИНА ГИМНАЗИЈЕ

Интервенције Министарства просвете

Највиши просветни органи снажно су се мешали у рад школе. Правила свих ђачких удржења одобравало је Министарство просвете. Оно је врло често и по својој вољи мењало и наставнике и директоре. У периоду између два рата било је постављено 9 директора, а наставници су замењивани чак и у току школске године. Првих година после рата и по десетак наставника би долазило или напуштало школу у току једне године.
Фебруара 1937, Министарство просвете донело је наређење у коме се забрањује ученицима чланство у свим друштвима ван школе, „осим оних по члану 67 Закона о средњим школама“. У школским летовалиштима не могу бити студенти нити „ваншколска лица“. Забрањује се ученицима присуствовање свим приредбама и предавањима без дозволе школских власти, као и одржавање предавања и приредби „ваншколских лица без нарочите дозволе Министарства прсвете“. Изричито се захтева „да се ни под којим изговором не дозволи долазак студентима или неком другом ваншколском лицу на седнице средњошколских и ђачких дружина“.
Марта 1938, донет је „Правилник о сузбијању комунистичке и друге разорне пропаганде међу школском омладином“, који има 22 члана, где се углавном понављају ранија акта и забране, али се строго скреће пажња директорима и разредним старешинама на њихову дужност да воде рачуна о кретању и раду својих ученика, не само у школи него и ван ње. Они морају знати код кога ученици станују, где се хране, с ким се друже, какве књиге читају и шта раде у свом слободном времену. У правилнику даље стоји како треба отварати ђачке трпезе и домове „да би се на тај начин сиромашним ученицима олакшало школовање и како би се извукли из сумњивих и нездравих локала“, јер су тамо изложени „утицајима разних деструктивних и разорних елемената“.
Једна наредба Министарства просвете захтева од наставника да будно прате шта раде ђачка удружења, какве су дискусије и држања појединих ученика у њима. Писмене радове ученика треба пажљиво прегледати и „пратити какве мисли и тенденције поједини ученици у њима испољавају“. Треба обратити пажњу и на наставнике који нагињу комунизму, пратити њихов рад у школи и ван ње и нарочито пазити „да и они не би евентуално утицали на своје ученике деструктивно“.
Једним актом министар Стошовић прети да ће „директор и разредне старешине који својом немарношћу и неодлучношћу омогуће ширење комунизма или стварање комунистичких организација међу својим ученицима… бити одмах суспендовани и стављени под суд“. Још у јануару 1937, Министарство је наредило да се у свим школама организује „одбор за сузбијање комунистичке пропаганде“, те је и Гимназија имала такав одбор, у коме су били директор и два наставника које он одреди.
У распису Министарства просвете IV број 14097, утврђен је број ученика Јевреја при упису у први разред гимназије. У овом распису, који је био рефлекс фашизације и у школству, наређено је да се те године у нашу Гимназију могу уписати само два ученика Јеврејина. Уписано је, међутим, 7 ученика. Зато је 20. октобра 1940. Наставнички савет имао веома мучну седницу на којој је одлучено да се приме Демајо Гершон и Браун Алис, а остали су избачени из школе. Иако је уложио писмену жалбу и приговор наставничком савету, др Бела Вотицки није успео да врати у школу своју кћер Агнезу.
У овом периоду почиње да се уводи у Гимназију италијански језик – на инсистирање виших власти.

dalje