ПРВИХ СТО ГОДИНА ГИМНАЗИЈЕ

Од почетка до првог светског рата
„Дижите школе!“

Током 18. века постепено економски јача српско грађанство у Угарској и, све чешће и смелије, захтева отварање школа и развијање просвете и културе. Марија Терезија 1770. године организацију школа код Срба у монархији поверава Илирској дворској депутацији, те је 1776. донесен Школски устав за неунијатске мале школе у Темишварском Банату којим је забрањена употреба руских школских књига, уклоњени су учитељи Руси, настава се одвија на „опшченародном јазицје“, а учење немачког језика је необавезно. Ф. В. Таубе, дипломата Марије Терезије, правник и писац („Историја Славоније и Срема“, Беч, 1777-78) пише како су се одмах јавила настојања да се народни језик замени немачким и да се отварају више школе са немачким језиком и немачким учитељима.
Почетком 19. века у Панчеву постоји само једна троразредна Царско краљевска главна школа ( Oberschule или Hauptschule – Виша основна школа са 3 или 4 разреда за стицање основних знања, за занатлије и трговце, и припрема за даље школовање. Похађа се после ниже основне школе са 2 разреда.) Немачки је наставни језик, а 1842. школа је допуњена четвртим разредом са два годишта и постала Muster-Hauptschule Војне границе. Уз њу и три илирске тривијалне школе са по два разреда и једна тзв. Математичка виша школа немачке банатске регименте са два разреда – које град издржава и плаћа учитеље из просветног фонда. Још 1827, на захтев, Срби добијају недељну „пофторну школу“ за шегрте, а 1847. и педагошки курс за целу банатску границу у којој су се, по завршетку Главне школе, одабрани ђаци припремали за учитељски позив.
Тридесетих година 19. века панчевачко грађанство покреће питање оснивања српске гимназије. Српска црквена општина је 1838. године понудила земљиште с десне стране порте Успенског храма, а два панчевачка грађанина оставила су после своје смрти завештање у културне сврхе. Тома Сандуловић је тестаментом од 14. фебруара 1835. одредио да се од легата створи задужбински капитал за оснивање гимназије у Панчеву. Житарски трговац Игњат Барајевац, родом из Старчева, тестаментом од 1. маја 1836. завештао је своје имање које се састојало од једне велике зграде, гостионице код „Звезде“, за оснивање ђачког конвикта, у коме би се издржавали добри и вредни ученици бесплатно или месечним полуплаћањем.
Око подизања гимназије, међутим, настале су многе тешкоће: фондови су били мали, скупљање прилога у региментском срезу наишло је на слаб одзив, а Сенат Панчева се 1834, на седници, изјаснио како не може примити никакве обавезе око издржавања. Године 1840. решено је да се оснивање гимназије одложи.

K. К. Oberrealschule: ГИМНАЗИЈА!

Педесетих година 19. века грађанство Панчева у неколико махова покреће питање оснивања гимназије, али без успеха. Ратни војни савет, најзад, 1851, својом наредбом из Беча, два годишта 4. разреда Царско-краљевске главне школе претвара у дворазредну реалку – Царско-краљевску нижу реалку, шест година касније додат је и трећи разред, те је у Војној граници Панчево добило прво Потпуну нижу реалку.
У периоду од 1850. до 1852. године, два разреда немачке реалке је у Панчеву похађао и завршио највећи песник српског романтизма, и један од наших најзначајнијих песника – Лаза Костић!
Касније је отворен при овој школи и двогодишњи педагошки учитељски курс, који је унеколико замењивао и препарандију.
Наређењем Министарства војног из 1862. Царско-краљевска нижа реалка ослобађа се учитељског курса, који је премештен у Земун. Школа се постепено претвара у Вишу реалку (од 1863, отварањем најпре 4. а следећих година 5. и 6. разреда), која се од школске 1863-64. до 1871-72. звала Царско-краљевска виша реалка (K. K. Oberrealschule). Њен печат је био двоглави орао са кружним натписом, а први испит зрелости (матура) одржан је 1870.
Исте године Команда подручја у Петроварадину наредбом овлашћује управу Више реалке да може примати и женску децу за редовне ученике. Ема Цимра, кћи региментспалира из Панчева, и Софија Книр, кћи директора реалке, уписале су се школске 1870-71, у први разред, у коме је те године било 52 ученика.
Годину дана касније, царском наредбом, реалка добија и седми разред.

Школска зграда

Потпуна нижа реалка није имала своју зграду, па је најпре била смештена у кући Карла Вајферта (угао Ђуре Јакшића и Николе Ђурковића 2), да би се у данашњу Његошеву улицу (број 8) преселила 1855. Четири године касније премештена је у војни магацин, који је сазидан у првој половини 18. века од материјала срушене панчевачке тврђаве, на месту где се налази зграда данашње Гимназије. У овој згради, коју су 1863. донекле преиначили и проширили, остала је и Виша реалка све до 1885, када је привремено пресељена у приватну зграду (кућа Драгомировића – данас угао Војводе Путника и Цара Лазара, 16), да би се на месту старе зграде подигла нова.
Стара трошна зграда Гимназије није више одговарала намени, па је наставнички колегијум 1880, на седници, решио да упути молбу „Високој“ влади да се подигне нова зграда. Министар просвете Трефорт успео је тек после дужих преговора са ераром и Православном црквеном општином да се издвоји фонд Сандуловића и Барајевца од 25.000 форинти а 50.000 форинти додељено је из државног буџета, те је 5. маја 1887. године отпочело рушење старе зграде и убрзо затим зидање нове.
Зграда је једноспратна, у класицистичком стилу, има главну фасаду и два истурена бочна крила. Те године отпочела је и градња засебне дворане за гимнастику. Градња је завршена, као и унутрашње уређење по „најмодернијим прописима“, почетком новембра 1888. Зидање зграде и дворане за гимнастику стајало је 88.173 форинте и 91 круну, а унутрашње уређење 6.144 форинте и 41 круну. Свечано отварање је 19. новембра 1888. отпочело мисом у римокатоличкој цркви минорита, затим је на левој страни степеништа зазидана једна мала гранитна плоча са натписом „завршни камен 19. новембра 1888. године“, иза које је у шупљини, у стакленом суду, смештена споменица. Осим ученика и професора присуствовали су представници војних, просветних и грађанских власти. Владин изасланик био је тадашњи велики жупан града Панчева и Вршца Александар Николић од Рудне и изасланик Министарства просвете.
Гимназија је имала библиотеку и све потребне збирке. Једна инспекција из Баварске оставила је у школској документацији податак – „овако красно уређена школа ретко се може и у иностранству видети“. Према податку из 1894-95, број ствари у библиотеци и кабинетима износио је 23.194, у вредности од 29.000 форинти, а вредност целе школске зграде износила је нешто преко 88.000 форинти! Тако је Панчевачка гимназија улазила у ред најбоље опремљених школа у Војводини.

Библиотека, учила, збирке…

Школа је имала велику библиотеку – наставничку, са 2.784 дела у 4.424 примерка и 54 научна часописа, и ђачку, са 1.358 дела, 1.581 примерак. Ученици су недељно узимали књиге на читање, и то само добри ђаци. Поседовала је и приличан број раритета: велика нумизматичка збирка, са ретким примерцима старог римског и византијског новца, Кошутовим папирним новцем (постојала све до Другог светског рата); 7 географских карата Мађарске из 18. века, план панчевачке тврђаве, план јужног Баната, план опсаде Београда из 1717, Кошутово оригинално писмо из 1845.
Нека од учила из тог времена имала су дуг век коришћења, нека опет представљају раритете: за физику – Кохерер, апарат за Херцове огледе, Рентгенов апарат, Теслина апаратура, хелиограф, Марконијев бежични телеграф; за хемију – апарати за анализу ваздуха, за органску анализу, за синтезу хлороводоника и амонијака, еудиометар, Данијелова цев, платинске тегле и племенити метали; за географију – тераријум, телескоп…
Сви ученици, сем сиромашних а одличних, плаћали су школарину 48 круна годишње. Ова свота била је искључиво намењена набавци учила. Наставничко веће би на почетку школске године поделило новац руководиоцима кабинета, према потребама и врсти кабинета. Учила су набављана у за то специјализованим предузећима, у Бечу и Пешти. У природним наукама наставник је био демонстратор, а ученици посматрачи атрактивних и сложених огледа.

Фондови, стипендије…

Шездесетих година 19. века Виша реалка је материјално збрињавана тако што је град издржавао три нижа разреда, а издржавање виших разреда падало је на терет Граничарског просветног фонда и било под надзором месне Бригадне команде. Сва учила набављана су на рачун Граничарског просветног фонда, који је основао и фонд за ђачке стипендије од 100 форинти годишње, а стипендирао је из сваког вишег разреда по 4 ученика. Прилозима најугледнијих грађана Панчева 1864. године основано је Удружење за потпомагање сиромашних ученика училима – књигама, а основна правила Удружења потврдило је Војно министарство. У школи су још постојали фондови: Игњата Барајевца, Кристијана Антала, Тордаи Ђерђа, Игњата Вајферта, Краљице Јелисавете – из чијих се камата давала помоћ ученицима.

Називи… језици… професори…

Школа је од оснивања постепено прерастала из ниже реалке у вишу и коначно у Реалну гимназију следећим редом:
1851/52 – 1862/63. Царско-краљевска нижа реалка (K. k. Unterrealschule)
1863/64 – 1871/72. Царско-краљевска виша реалка (K. k. Oberrealschule)
1872/73 – 1880/81. Угарско-краљевска државна виша реалка (Magyar kiralyi allami forealiskola)
1881/82 – 1887/88. Угарско-краљевска државна реална гимназија (Magyar kiralyi allami real – gimnazium)
1888/89 – 1918/19. Угарско-краљевска државна виша гимназија (Magyar kiralyi allami fogimnazium)
Наставни језик је најпре био немачки, а српски језик се предавао као обавезан предмет од 1869/70, у свим разредима са по три, а касније два часа недељно. Панчевачка виша реалка једна је од најугледнијих школа у Аустрији, јер је Беч слао своје најбоље професоре. Њени ђаци и професори добили су похвалу и награду за своје радове на Париској изложби 1867, а ученици су се истицали својим знањем и на универзитетима у Немачкој и Швајцарској.
По укидању Банатске војне границе Панчево постаје муниципални град и царским одобрењем а наредбом Угарско-краљевског министарства вера и просвете (1871) заведена је настава мађарског језика као обавезног предмета у свим разредима са по 3 часа недељно. Наредбом Бригадне команде (1872) српски језик остаје обавезан предмет само за ученике Србе. Већ на првој седници Градске муниципије панчевачки Срби подносе предлог „да се Угарско-краљевско министарство јавне наставе путем представке, а по потреби и путем жалбе обавести о нецелисходности и неоправданости Ратног министарства, којом се српски језик избацује из панчевачке реалке и умоли, да на панчевачкој реалци, на којој српски ђаци имају натполовичну већину, наставни језик буде подједнако, како српски, тако и немачки, и да српски језик остане и надаље обавезан предмет за све ученике“. Од укупно 177 ученика у свих 6 разреда било је: Срба 99, Немаца 64, Румуна 7, Мађара 2, а осталих народности 5. Овај предлог није усвојен. Све школе Војне границе примио је под надзор угарско-краљевски школски надзорник, те је увео у дужност ново наставно особље послато од Угарског министарства. Мађарски професори су већим делом припадали клеру – калуђерским редовима (минорити, цистерцити и бенедиктинци). У прелазном периоду (1872 – 1880/81) постепено су потискивали немачке професоре и замењивали их мађарским. Већ од 1881/82. школске године наставни језик је мађарски, осим за веронауку која се за све народности предавала на матерњем језику. Из мађарске документације школе може се видети на какве су све тешкоће наилазили: „Главна тешкоћа је због немађарске омладине којој су мађарски језик и мађарски дух били потпуно страни, а и у професорском колегијуму где још има поборника немачког духа и културе“. Незадовољство власти због чињенице да неки професори нису поступили према наредби и научили мађарски језик, а неки нису чак ни почели, што су на фасади школе још задржани немачки натписи, довело је до пензионисања неких професора, и до премештаја немачких професора у Хрватску и Босну.
Настава српског језика остала је као обавезан предмет само за Србе и то од 1870. до 1898/99, са два часа недељно од трећег или четвртог до седмог разреда; од 1898/99. до 1908. настава српског језика је укинута, а 1908/9, уводи се поново од првог до осмог разреда, али се у току Првог светског рата (1915/16) поново укида.
У време укидања наставе српског језика ђаци Срби у званичним документима добијају мађарска имена, а 1908/9. одобрењем Министарства просвете у школи се уводи обука у гађању и руковању пушком по војничким прописима.

dalje