| 102. generacija Gimazije "Uroš Predić" Pančevo | |
|
Stojan o Stojanu - Bogdanović o Trumiću
НОВА ГОДИНА Страшна је била гужва, нико нема пара, сви кукају, а трговине пуне; сваки пут је тако пред Нову годину и народ упорно сваке године говори, никада није била оваква гужва као ове године. Свет је полудео. Они старији су тврдили да то неће изићи на добро. Тако је било и тада. Баш усред те јурњаве сретох мог пријатеља сликара и професора панчевачке гимназије увек смиреног Стојана Трумића. Волео сам да га сретнем, понекад нисам знао да објасним ту своју жељу, можда зато што нисам умео да сликам, можда зато што је он познавао сликарство; не само што је изванредно сликао, него је познавао и историју сликарства, многи су се у то уверили читајући његова мишљења о другим сликарима. Читао сам његове текстове али сам много волео да слушам његове приче о сликарима, али и о његовим догодовштинама. Обилазио сам са њим цркве, Лазарицу, Манасију, Раваницу,... Упитах Стојана, како је госпођа Јелена, његова супруга, која је била глумица и професор пантомиме на Академији за позориште, филм и телевизију, он ми потврди претпоставку да је она добро. Сређује слике за неку изложбу, у Ници, у Кану, у Бриселу. Не. Не знам тачно. Госпођа Јелена, та велика жена зна, она је то са невероватном љубављу према своме драгом Стојану, стрпљиво годинама паковала, адресирала и слала Стојанове слике на разне белосветске адресе. Стојан, тај занесењак, често није о томе имао појма. Награде су стизале, „златне палме“, медаље... Чланства у уметничким академијама су се низала, Рим, Париз, Монте Карло, Њујорк, Виши... Упитах, даље, где идете за Нову годину? Он ми одговори, драги Стојане, ми не идемо нигде. Предложих му, што Ви и госпођа Јелена не дођете код нас. Прихватио је позив. Пренео сам Гордани да ће наши гости за Нову годину бити Јелена и Стојан. Гордана се јако обрадовала. Наш син Миодраг је славио са својим друштвом код неког свог друга. Припреме су текле нормално, месо, прасе, ћурка, торта реформа, ситни колачи... Вечера је била на столу у осам сати. У девет нису дошли, нису ни у десет, ни у једанаест, ни у дванаест. Гордана и ја смо уз чуђење честитали нову годину једно другом и око један сат Нове године пошли смо на починак. Недуго, зачу се звоно, брзо сам скочио и још брже отворио врата. Пред вратима су су стајала два широко насмејана лика, Јелена и Стојан. Драги Стојане, ја сам почео нешто да радим, па смо се мало задржали. Остали смо до јутра. Не памтим да сам тако добро прославио Нову годину.dalje
|