Kratka, strogo poverljiva autobiografija u trećem licu jednine
Rođen je 6.oktobra u varošici Boanu, u školi u kojoj je otac bio učitelj, na obali rečice Tušinje, poznate po Novici Ceroviću po čijoj je zamisli Mirko Aleksić iz susednog Malinska odsekao glavu Smail Agi Čengiću, a Novica je poneo na Cetinje , Knjazu na ruke.
Pošto su mu partizani ubili nevinog oca na Veliki petak 1942.godine, majka Kata se vratila u roditeljsku kuću, kući Popovića, njegovom djedu koji je za podvige u Vučjem Dolu i Fundini dobio Obilića medalju, Karađorđev krst, Albansku spomenicu i još nekoliko drugih koji se ne seža više jer mu ih bratučad, izrod, rasproda za drogu.
U majčinoj kući i oko nje Momčilo je ostavio nestašno detinjstvo.Penje se na bukve, zaviruje u ptičja gnezda… Na kori stabala urezuje M.P. Lovi bumbarišta, iz njih vadi mehuriće, iz prstiju žaoke.Čobančić koji nosi užinu u džepu, pije vodu iz kamenjača, piški u mravinjake. Vuče kravu za rep, a ona mu papkom lomi nos. Sa brega iznad krova kuće gleda Zebalac sa kog se u vedro jutro, pre izlaska sunca, vide albanske planine, a noću, hvata Malog i Velikog medveda, čeka Danicu.
Baba dečaku otima prve knjige i listovima potpaljuje jutarnju vatru. Gori mu nedočitani Karkadžu- Zima, roletne od snega na prozorima, šporet se crveni. Deda dečaku na kolenu po stoti put priča istu priču. Sve o životinjama. Dečak prvi put pored stoga sena snegom prikriva budna kljusa. U zoru, čeka ga prvi zec.
Dedi krade duvan iz babinog kofera, ispod ključa. Dečaci u šumarcima zavijaju prve cigarete u novine, kašlju, povraćčaju. Žure da ih primete devojčice. Kad nebo pokrije oblak štúka, legne gde se zatekao.Talijani ga slade palačinkama koje peku po proplancima, broji od uno do mila, a on njima krade deo poljskog topa i sakrije ga u slamu. Jednog dana kolona Nemaca, od Kolasina prema Niksiću rastegnu se od zore do sutona, ostavi dubok trag na livadi. Dete sa dva kamena prekinu im telefonsku zicu pored kuće, da uzme kotur na koji se namotava. Onda kotur ostavi i pobeze u sumu. Kada se u sumrak prikrade kući, zateće crvene zidove i crni venac komsija oko njih.
Dečak još kleči u uglu učionice. Donosi u kuću modre dlanove. I u snu šiba ga Dzudzo učitelj vitkim vrbama koje iz njegove pitome Tusinje donosi u Bukovi Strug. Onda djak redja i broji kamenčice .- osam na pet mesta, devet na sedam… tako uči tablicu mnozenja. Dečaci kradu tudje trešnje. Zakopavaju divljake u tajne rupice, pokrivaju ih slamom da udnjile, a onda ih jedni drugima kradu. Bacaju kamena s ramena ,skaču u dalj iz mesta, iz zaleta. Plovkaju se, klisaju, gube krave i ovce. Dele se na partizane i četnike, gadjaju kamenjem. Donose krv u kuće, zavijaju se modricama.
Kad diplomira u osnovnoj školi skoči iz bukve u daleki grad. Dok u internatskom krevetu lezi s Anom Karenjinom, lavovi ga na časovima prozivanju i dele mu hijene. Direktor, na korzou uveče keba djake da li gledaju devojčice. Maturanti spaljuju udzbenike pred vratima skole. Sastavlja tim od jedanaest igrača. Oni iz Onogošta preleču u Kragujevac. Seda u prvu klupu pored jedne učenice. Onda u sutom sastanu se ispod lipe. Eno ih još zajedno.
Natovaren Gordijevim čvorovima, zagledan u Ahila i kornjaču, zavlači se u Platonova i Aristotelova grotla, pentra se uz Kantove i Hegelove suntulije.Gimnazijalcima drzi časove na klupama u parkovima, na obalama Tamiša. Uvodi djačko smoocenjivanje. Gradi zidove od knjiga daleko od brega u kog je zagledan na kom čeka zvezde.
Kada je gimnazijalcima naredjeno da prodaju semenke ispred bioskopa i uvedene tz. Šuvarice, prebegao je u Beograd. Dve poslednje decenije radnog veka ostavio je u „Prosvetnom pregledu“ listu prosvetnih radnika Srbije. Kao urednik obišao je i najudaljenije škole, one do kojih je pešačio i petnaestak kilometara i u njima zaticao po jednog učitelja i pet, šetst ili sedam učenika.
Od početka ovog veka svakog desetog i dvadeset petog u mesecu u pošti čeka penziju, ako stigne u to vreme. Kao što se zazidao knjigama , tako se natov ario rukopisima.
Rukopisi za četiri knige čekaju Godoa. Ne zna da li će ih ikada videti. Izdavači tavore, a to imovine što imaju dele prijatelji prijateljima, ono-ja tebi-ti meni.
A najveći broj njegovih prijatelja-sa knjizevnih susteta, putovanja, iz kafana-poodavno ne pišu. Milija Stanić, Mihalj Avramesku, Joan Flora, Mika Anktić, Gojko Janjušević, Branislav Petrović, Dušan Vukajlović, Dragutim Ilkić-Birta, Vasko Popa…