knjige

pesme

sećanja učenika

Profesori

Momčilo Paraušić - sećanja učenika

Zapis Ljubice Alimpić (Matejčić)

"Pogledaj ovu lepotu: boje, mirisi, žagor, gužva...obožavam pijacu." To su bile reči koje su obeležile jedan od mojih poslednjih susreta sa profesorom Momčilom Paraušićem. Pročeprkali smo malo  po nezaboravu školskih dana i pogledali na ovo gde smo sada. A kako je samo znao da probudi u nama nešto što je samo on video, nešto duboko, mudro, jedinstveno, baš za nas. Koliko je bio podsticajan, jačao u nama originalnost, posebnost, mudrost. Na žalost, malo od njegovih želja, vezanih za nas, za budućnost njegovih đaka, se ostvarilo.
Prepisujem iz svoje sveščice iz 1974.godine rečenicu koju je namenio meni.
"Ljubice,
nadam se da ćeš u životu učiniti nešto na šta nismo navikli, jer - na nešto neobično mi ličiš.
Momšilo Paraušić"

Njegova nada nije ispunjena.
A ni moja.
Ni većine nas.

Sećanje me dovodi pred jedan čas filozofije koji samo što nije počeo. Iz “hodničkih kuloara” smo obavešteni  da je profesor Paraušić nešto loše volje, da pita najteže lekcije pa da je palo i nekoliko kečeva. Pošto smo profesor i ja negovali lep, topao odnos međusobnog uvažavanja budem naterana od strane društva iz razreda da ga nekako zamolim da propitivanje odgodi za drugu priliku. Počnem, naravno, da nešto petljam, on me gleda, kao razmišlja, pa mi kaže: U redu, može i tako, ali pošto danas nisam predvideo predavanje, izvoli ti, pa vodi ovaj čas. Ja se uspaničim, gde njega da menjam, i o čemu da govorim svo to vreme!!? Nisam imala kud pa pristanem. I krenemo: odaberemo temu, pa redom... Nismo ni primetili kad se završio čas, ni zvonce čuli... Svi učenici, uključujući i one kojima se retko mogao čuti glas učestvovali su u obradi teme. Moma mi se zahvalio na odmeni  i rekao da mu je jako žao što nije imao čime da snimi taj moj nastup i prikaže ga tamo, u zbornici, nekima (!) za primer. To mi je, možda, najveći kompliment koji sam ikad dobila. I dan danas sam ponosna na sebe kad se toga setim. Odavno nisam.

nazad