Momčilo Paraušić - sećanja učenika
Zapis Gordane Milosavljević (Vlajić) 
Na vest o smrti, e-mail poruka:
Baš mi se stužilo, moj Ž. Ovo mi je se prosulo iz prstiju. Nedoraslo Mome. Ni do kolena. Ako ipak misliš da jeste valjano kao ispraćajna reč na sajtu, ti stavi. Ako misliš da nije, ti nemoj, a ja ću poštovati tvoj izbor. Nemam nekako sada... čitam, čitam, al ne dočitavam. Moram malko da plačucnem.
Moj razredni starešina...
...Momčilo Paraušić mi je u Gimnaziji bio razredni starešina. I profesor filozofije. I urednik našeg gimnazijskog časopisa "NE" za koji bih povremeno nešto škrabucnula. I najzad, prvilegija koju sam imala u odnosu na ostale učenike - bio mi je komšija. Ista zgrada. Ali on na vrhu, VIII sprat.
Predavao mi je dve godine. Isto toliko bio mi je i razredni i urednik. Komšija - dvadeset godina.
Čitam, evo već sat vremena, njegovu biografiju. Uprkos tolikih godina poznansva, nisam ga upoznala.
Kao đak, slušala sam ga kako predaje. Svi smo ga slušali. Pažljivo, da nam ne mine neki pridev. Recimo: "SMUTNO je to vreme bilo". Govorio je glagoljivo, bistro, uneto. I uzneto. Ali tiho. Tako je i hodao.
Kad se zadesi da smo zajedno u liftu, moj profesor i ja, uvek mi tesno. Ne staje tolika tišina u tolicki prostor. Ja učenički, skrušeno sa bradom na grudima. On isto tako, ali više ne profesorski udubljen, već pesnički zalutao u svetove o kojima je ćutao i pisao.
Ne umem danas da pišem.
Kad ga sutra ispratimo... onda.
Odložen je čas francuskog...
...a kako mi je stan bio na pet minuta hoda od Gimnazije, drugarica i ja odlazimo do mene, pijemo kaficu, okrećemo šolju... Onda primećujemo da smo se zanele u budućnost našaranu socem i trčimo nazad do škole da ne zakasnimo na latinski. Kasnimo ipak. Ulazimo. Izvinjavamo se da smo se zaglavile u liftu. Profesorka Karanović (baba Lata, kako smo je zvali) zaustavlja pogled (onaj njen, čuveni, preko naočara sa staklima u obliku napola presečenih krugova) na mojim kućnim patofnama koje sam u žurbi zaboravila da preobujem. One crvene, sa belim "krznencetom" po obodu. Gleda, gleda pa kaže: "Vala baš svašta". I upisa nas u dnevnik.
Na sledećem času razrednog starešine, profesor Momčilo Paraušić tiho pita: Petrović, Milosavljević, šta je ovo bilo?
Mi pričamo. Sve po redu. Tačno u slovo. Ne pada nam na pamet da slažemo za lift. Priznajemo i za gledanje u šolju.
- Šta je ovo dopisano za lift i pa.. pato... patofne?
Za lift smo slagale, objašnjavamo, a patofne sam zaboravila da preobujem, priznajem.
Dug izdah kroz nos.
To za patofne nećemo da razmatramo. Može se u školu i bosonog. Ko hoće da uči može i gologuz. Jel' bilo u šolji - profesionalnih problema? Problema na poslu, u školi..., to mislim.
Osmehujemo se, laknulo nam je, znamo - dobro je prošlo. Glasno izgovaramo:
- Nije, profesore.
- Dobro, kaže. Pišem vam onda neopravdani. Drugi put kafu ponesite u termosu pa pijuckajte u dvorištu kad imate prazan čas. Ne branim kafu, branim nasumično čitanje budućnosti. Loše ste u tome.