Momčilo Paraušić - sećanja učenika
Zapis Marijana Dakića
Meni je predavao "novo doba na izdisaju" 78-79.
Dogadjaji na maturskoj ekskurziji Umag oktobra 78. su bili upečatljivi za nas učenike koji su se njim družili tih dana. Tih i pomalo poguren stalno je bio sa nama i oko nas. U jednoj sobi se održavala poduža degustacija koju su organizovali Zoran, Gojko i Mario. Nakon poodmaklog stadijuma u sobu je ušao Moma. Miris pića i lica degustatora otežalih jezika jasno su mu stavljali do znanja da se debelo skrenulo sa puta uzornih omladinaca. Seo je sa nama i prihvatio se smanjivanja količinu tečnosti kada je uleteo glavni dežurni, takođe pokojni krupni matematičar i, ne videvši odmah kolegu počeo da urla i preti. Moma je lagano uzeo zelenu bocu kisele vode ispunjenu vatrenom tečnošću i žestoko potegao dugim i glasnim gutljajima, a potom rekao: "Smirite se kolega, ja sam tu, deca piju sok, vidite, hoćete li da probate?!" "Opasnost" je izašla i mi smo bili spašeni i zauvek opijeni "pesničkim" razumevanjem i druženjem.Moma, sa onom kovrdžavom kosom, nam je od tog momenta bio krupnijim nego što je bio, daleko krupniji.
Još iste večeri, dok su nas profesorke proterivale sa hodnika i tako nas sprečavale u nastojanjima da menjamo sobe i odlazimo u one mirišljavije, Moma nas je opet osvojio. Dežurne profesorke su organizovale stražu u hodniku pa smo mi izluđeni hormonskim udarima, ostali prikovani za sobe. U jednom momentu iz hodnika se začuo nikad "jači" Momin glas koji je prebacio koleginicama "Šta tu šetate kao leptirice , idite u sobe i spavajte mirno i ništa se neće desiti što se već nije desilo!" I zatim tajac.
Hodnici su potom ponovo oživeli od naših tihih koraka. Da ne probudimo Momu. Našeg anđela čuvara.
Juče, dok smo proslavljali 30 godina mature Momčilo Paraušić nas je iznenadio i tiho nas napustio.
Proceni sam....
Možda će neko ove priče ispričati i bolje.