102. generacija Gimazije "Uroš Predić" Pančevo

alalbum sa fotografijama

 

 

Profesori

Sećanje na profesora Brančeta

Živoslav Miloradović:

Imao sam to zadovoljstvo da mi profesor Damjanov predaje istoriju u prvom razredu, ali nažalost, početkom drugog polugodišta se razboleo pa nam je, kao zamena, došla tada već penzionisana profesorka Milka Šugin. Ipak, imali smo dovoljno vremena da upoznamo kompletan repertoar jednog sjajnog pedagoga kadrog da za svoj predmet zainteresuje čak i one kojima istorija nije spadala baš u prve ljubavi.

Tek kasnije, nakon završetka gimnazije, u simpatičnoj televizijskoj drami pod naslovom "Šešir profesora Vujića" čije su neke scene snimane upravo u našoj "drugoj zgradi", bivšoj Tehničkoj školi, video sam odakle je profesor Branče mogao crpeti svoju inspiraciju. Naime, stara beogradska profesorska legenda, s kraja XIX veka, profesor Vujić, u sjajnoj interpretaciji Pavla Vujisića, imao je običaj da ulazeći u učionicu baci svoj šešir u pravcu katedre. Nije dokazano da ga je profesor Branče baš kopirao, ali je činjenica da je svoju tehniku bacanja, osim na šešir,  primenjivao i na sam školski dnevnik. Scena je izgledala otprilike ovako: Branče se pojavljivao na vratima, mi bismo u znak pozdrava ustajali, a on je fiksirajući katedru odmerio njenu udaljenost, elegantno zamahnuo dnevnikom držeći ga samo sa dva prsta, i poput frizbija uputio ga da u dugom luku prispe na  svoje odredište. Tehnika bacanja je bila više nego važna. Naime dnevnik je morao da rotira, ali tako lagašno da se pri tom okretanju ne otvori i razlista, što bi pretstavljalo pravu katastrofu, pošto su patosi u školi tada bili premazivani nekim crnim i smrdljivim uljem koje su zvali olaj, a patosi stoga bili „olajisani“. Na šta bi ličile stranice dvenvika ako bi se on otvorio i pao na tu masnu patosnu podlogu, moglo se samo zamisliti. Ali, zahvaljujući veštini profesora Brančeta, to se nije dešavalo.
Idealan rezultat ovog hica bilo je „prikatedrenje“ dnevnika u položaju koji je dopuštao da bez pomeranja, odmah bude otvoren zarad upisivanja časa. Nedovoljna koncentracija dovodila je ponekad do toga da se  dnevnik zaustavi u položaju, donekle iskošenom, obrnutom, ili da čak da (zatvoren) padne pored katedre. Takav rezultat profesor Damjanov bi propratio lakim odmahivanjem glave, prilazio katedri i dnevnik dovodio u pravilan položaj.
Tako je izgledalo to čuveno bacanje.

Danas kada je odnos profesora i učenika zasnovan na sasvim drugačijim i kud i kamo neposrednijim odnosima, ovakvo nekonvencijalno ponašanje sa druge strane  katedre ne bi izazvalao neko posebno zanimanje, mešutim tada su vladali drugačiji običaji pa je ovaj ritualni ulazak u učionicu  profesora Damjanova predstavljao krajnje neobičan i vrlo zabavan događaj. Učenike nije nazivao đacima, kao što je bilo uobičajeno, nego „džakovima“, što na prvi pogled, i nije bio neki štos, ali u njegovoj interpretaciji, sve je to izgledalo vrlo sipmatično, duhovito i veoma opuštajuće. Koliko smo izgubili njegovim dugim bolovanjem ispostavilo se nakon dolaska njegove zamene, profesorke Šugin koja je bila tipičan predstavnik stare profesorske škole, stroga, rigidna i veoma daleko od svakog pokušaja da nam se na neki način približi.

 

dalje