Profesori

Sećanja na profesora Brančeta Damjanova

pismo iz Italije, inspirisano, u krajnjoj liniji jednom vizijom tada već pokojnog profesora istorije

Pisma iz Mletaka

Merkato

Dragi S.

Ne malo puta mi se desilo da ti, kada dođe subota, pozavidim na mogućnosti da pre podne, oko devet, nakon jutarnje kafe, odgegaš do naše pijace. Znam, da odlasci na pijacu danas nisu isto što i pijačni pohodi pre nekoliko godina kada nismo bili ovako ogoleli i osiromašili. Ali, pijaca za mene nikad nije bila samo mesto gde se nabavljalo sveže voće povrće i sir. Naprotiv. Pijaca je i kod nas i ovde u Italiji i dalje - pjaca, trg, mesto gde se ljudi jedne varoši susreću, gde, da izvineš, komuniciraju. Mnoge sam sugrađane samo tu i susretao, a mog, prošle godine, preminulog profesora istorije Brančeta Damjanova najjasnije se sećam kako se, odmerenim korakom i pogledom uprtim predase, vraća sa pijace Zmaj Jovinom ulicom, sa ovalnim cegerom u ruci. Neka zato ovi redovi budu njemu u pomen.

Sad ga vidiš, sad ga ne vidiš

U gradovima severne Italije, i pored najbolje volje, nećeš uspeti da pronađeš pijačne tezge. To istovremeno ne znači da nećeš pronaći ni pijacu, naročito ako se određenog dana pre podne nađeš na određenom mestu. Stigneš li na to mesto u 1 sat popodne, bićeš ne malo iznenađen. Od pijace - ni traga, ni tezgi, ni naroda, ni kore od banane, ni papirića, ničega... Tajna je u tome što su pijačne tezge u stvari pokretne- u vidu velikih ili nešto manjih kamiona kojima se roba ne samo prevozi već se na njima i prodaje.

Svaka varošica ima svoj pijačni dan i svoju pijačnu lokaciju. Negde je to centralni gradski trg, negde glavna ulica, a ponegde i čitav kvart koji se u pijačni dan pretvara u pešačku zonu. Veliki gradovi imaju na raspolaganju više pijačnih dana pa se putujuća pijačna bratija svakog od tih dana pomera u drugi deo varoši.

Italijani nemaju običaj da mnogo rane na pijacu. Em vole da duže spavaju, em nemaju zbog čega da žure. I na sabajle i pred samo podne, cene će biti iste, a roba podjednako sveža. Stoga pijačari sa svojim kamionima počnu da pristižu tek nakon šest sati. Tu je i dežurni viđile* koji nadgleda da li će svako zauzeti svoje mesto za koje je uredno i unapred uplatio komunalnu taksu. Beli kamiončići i kamioni od tog trena počinju da se preobražavaju na način koji sam video samo u crtanim filmovima o "transformersima". Ma dok si se okrenuo, kamion se pretvara u blistavu prodavnicu sa frižider vitrinama, policama, ogromnim nadstrešnicama koje natkriljuju dodatni prodajni prostor, gondolama, čivilucima, stalažama, tezgama... I napokon, iz njih počinje da kulja roba. Neshvatljivo je kako je sve to moglo da stane u tako malo vozilo. To naprosto kipi, preliva se, preti da se izlije i poplavi čitav sokak. Italijanski kupac je razmažen raskošnom ponudom velikih supermarketa i samo obilje ponuđenog asortimana, može da ga privuče ovoj pokretnoj pijačnoj tezgi.

Na prvi pogled klasična italijanska pijaca je veoma nalik našem buvljaku jer se na njoj može pronaći roba najraznovrsnijeg asortimana od prehrambene pa preko delova za automobile, muzičkih kaseta, poljoprivrednih mašina, alata, obuće, odeće, metarske robe, posuđa, ukrasnog bilja, ptica pevačica, bižuterije, ukrasnih ribica, slatkiša, zrnaste robe, reprodukcija umetničkih slika, pa i najnovijih modela automobila… Ali za razliku od našeg buvljaka, ovde je reč o novoj, nekorištenoj robi, dok svaki prodavac mora da raspolaže registar kasom i za najbeznačajniju sumu mora otkucati račun. Neprijavljene, "divlje" prodavce još nisam video, jer je to praktično nemoguće. Nema ih.

Krompirići umesto pljeskavice

I nemoj misliti da Italijani ovde dolaze samo da bi kupovali. Naprotiv. Kao i kod nas pijaca je povod za neobavezni jutarnji špacir, ako se održava subotom ili nedeljom, za razgledanje, merkanje (kako robe, tako prolaznika), za susret sa prijateljima. Uvek ćeš na pijačnom trgu pronaći makar jednu kafanu ispred koje vlada nešto veća gužva. To je stecište domaćeg življa, svojevrsna berza informacija gde se razgovara o letini, cenama, porezima i ostalim domaćim temama.

Umesto pljeskavice u lepinji, ili meni omiljene mućkalice sa prilogom, koja nama služi kao rekvizit pri pijačnim šetnjama, Italijani najčešće kupuju pomfri koji se sipa u plastičnu zdelicu, zaliva majonezom ili kečapom a jede dugačkom drvenom "čačkalicom". Mnogo više od ove "razonode" mene privlači tezga sa morskom i rečnom ribom, gde se u vrelom ulju prže "frutti di mare" specifična smeša seckanih lignji te još pet - šest sorti morske živeži, računajući i rakove, čija imena ne poznajem. Na nekoliko mesta raspoređeni su kamioni - tezge gde se na nebrojenim električnim ražnjevima peku gomile pilića, zečeva, svinjskih kolenica i rebara, živinskih bataka... Na tom mestu se obično pazari "ručak" za taj dan , a vešti prodavci koji obično nemaju "sitno" za kusur, dodaće uz pečeno pile i jedno tek skinuto sa vatre rebarce ili batak. Suhomesnati proizvodi se uvek prodaju na istom mestu gde i sir tako da ove tezge obično krase ogromni kolutovi "grane padano", veoma cenjenog tvrdog sira za koju se, kada je cena najpovoljnija plaća 16 hiljada lira za kilogram (nešto manje od 16 maraka), dok kvalitetniji komadi ovog sira sežu i preko 30 hiljada lira po kilogramu.

Iako je ponuda odevnih predmeta i obuće raznovrsna i bogata, ovde se zna da je reč o robi treće klase, pa ko voli nek izvoli. Reći za neku damu da je obučena "kao sa merkata", ovde se ne ubraja u komplimente, naprotiv. Ali, na merkatu se snabdevaju čak i oni za koje se nikako ne bi moglo reći da spadaju u sirotinju, jer odeća i obuća kupljena ovde može da služi za "štrapac" i svakodnevno urnisanje ako je reč o dečjoj robi .

Merkato je sajam robe ali i sajam nacija. Gastarbajterskoj sirotinji, odnosno "ekstrakomunitarima", kako nas ovde zovu, ovo jedan od osnovnih načina snabdevanja, tako da ovde najčešće mogu da naiđem na naše govore i naše fizionomije. Lica prepoznajem odmah na desetak metara rastojanja a kad čujem srpski ili hrvatski zadržim se malo u blizini kupovinom zabavljenog sveta. Osluškujem i cenim odkle su: Dalmatinci, Slavonci, istočni Bosanci, Hercegovci... Odstojim tako malo, dodavši svojoj neupadljivoj faci što neutralniji izraz da me ne bi otkrili i slušam. Naš svet, naša muka... I za čas mi se učini da nisam ovde gde sam nego negde tamo, daleko, kod vas. Za kratko. Već sledećeg trenutka postanem svestan činjenice da su i ovi ljudi koji govore mojim jezikom, da su čak i oni, za mene samo stranci ... Bože, ponekad se zaista uplašim od tolikih stranaca...

Ćao i piši mi

 *Viđile (vigile urbane) - uniformisani opštinski, komunalni policajac, neka kombinacija našeg saobraćajca, pozornika i komunalnog inspektora.

nazad