Profesori

Панчевац“, број 1915, стр. 20, 1. септембар 1989.

125 ГОДИНА ПАНЧЕВАЧКЕ ГИМНАЗИЈЕ:
РЕЧ СА КАТЕДРЕ

БРАНИСЛАВ БРАНЧЕ ДАМЈАНОВ

Професор улази у разред и са врата баца шешир. У благом луку шешир пада на прозорски рагастов. Можда понекад и промаши, али се неки „џак“ за то побрине. За ученике Гимназије од 1953. до 1977. нема тајне – тако су почињали часови историје код професора Бранислава Дамјанова.
Ученик и професор Гимназије био је пуне 32 године – довољно да она постане део њега, али и он део ње.

Историчар – музичар

Био је не само историчар, већ и музичар, те многима познатији као хоровођа. У његово време директор школе је рекао:
– Прво је био хор, а није било професора музике, а потом је дошао професор, али више није било хора.
Још као ученик, Бранче Дамјанов је спремао ђачки хор, а то му је постало и прво задужење када је почео да ради. Историчар је у Гимназији припремао мешовити и женски хор и певачки октет. Годинама је Гимназија једина имала хор у граду, па су ови младићи и девојке певали на свим свечаностима. Чланови хора су се смењивали (јер су старији певачи одлазили на студије), али је увек било оних који воле певање. Млади су желели да се друже, да певају и, уместо у шетње, долазили су на пробе. Хорски програм је био веома амбициозан, певане су Мокрањчеве „Руковети“, и песме из репертоара предратног гимназијског хора. Припреме су биле нарочито детаљне за стогодишњицу школе. Тада је хор увежбаван читаве четири године (ученици су почели још као првошколци) да би сазрео за ту важну свечаност.
Бранче Дамјанов се као човек од уметности и велик ентузијаста својски укључио у припрему за прославу јубилеја. Спремао је музичке тачке, али је и један од аутора тада објављене монографије о Гимназији. Та година је била веома напорна, јер је, поред редовне наставе, требало интензивно радити на спремању програма прославе. Сви су жељно очекивали 16. мај, а потом били срећни јер је свечана академија била изузетна. Учествовали су бивши и тадашњи ђаци, музичари, драмски уметници и, наравно, професори – сви везани љубављу према Гимназији.

Ђаци не будите џаци

Осим наставе „све било је музика“, основно занимање професора Дамјанова је историја. Онај шешир и они „џакови“ са почетка приче служили су само да се разбије страх од наставника и да се скрене пажња на нешто ново што следи. „Џаковима“ и „Џачићима“ су ђаци упозоравани на језичке грешке. Требало је пазити на гласове да ђаци не постану џаци. Волео је да се нашали са својим ученицима, али је строго разграничавао шалу и рад. Није замерао ученицима због шале, али није волео јевтина засмејавања – тражио је шалу на културном нивоу. Једног априлског дана то је и добио. Уместо историјске карте у учионици га је чекао костур. Разред га је прописно „ишетао“ од кабинета до зборнице и назад, пре но је схватио првоаприлску шалу. Уз апри-ли-ли-ли може ли ико да се љути?
Историја се радила и знала поштено. Одвајало се битно од небитно, уз текст стављале ознаке, причале анегдоте из живота многих владара. На матури професор Дамјанов је имао редовно 50-60 ученика. Они су потврда доброг рада.
– Био сам строг, али никада злонамеран. Можда је у томе тајна знања (и воље за знањем) његових ученика. Једнога јуна десетак ученика је у касне сате бануло код свог професора. Дошли су да му захвале јер су примљени на правни факултет, а на пријемном се полагала историја. То су најлепши тренуци које доживљава просветни радник – ученици постају свесни онога што су научили.
А матурске вечери ? Да човек не поверује:
– Да ли је могуће да су то дојучерашњи ученици? Девојке се увек покажу у новом светлу.
Први пут девојке нашминкане стоје пред својим професорима, први пут у кратким или дугим сукњама, први пут без униформе. Младићи са новим фризурама, у новим оделима. „Да их човек не препозна“.
На столу мноштво албума, писама, разгледница, честитки – све уредно сложено, поређано по генерацијама. Већи доказ о љубави према послу и младима са којима је радио није потребан.

Професори као пример

Бранче Дамјанов је недуго након своје матуре постао професор Гимназије. Зато је у многим својим колегама гледао професоре. Са многима је и после много година рада и сарадње остао на Ви. Одлично се слагао са математичарем Стеваном Живановим, филозофом, сада професором Универзитета у Новом Саду, Младеном Стојановим. Били су му драги Петко Цветковић, Вукица Дрндарски, Вера Молдован (са којом је сарађивао у припреми приредби), Лепа Ристић. Посебно поштовање које исказује према свом колеги Трумићу доказују и платна овог уметника окачена по зидовима.
Смета му што је данас у Гимназији занемарен културно-уметнички рад, јер је у школи постојала дуга традиција темељног спремања комплетног програма, од музичког и драмског, до ритмичких вежби. У томе су ученици проналазили себе. Многи су играли у „Абрашевићу“, учили музику, бавили се спортом. У једном разреду било је седам врхунских веслача, првака земље, затим одличних одбојкаша и рукометаша. И све се стизало, и све се могло. Пример су давали и професори: Дамјанов као председник „Абрашевића“, Марошан као председник Клуба радио-аматера, Стева Живанов, као председник Атлетског клуба „Динамо“. Ученици су са својим професорима у разним клубовима и друштвима радили, учили, дружили се. Била су то нека лепша времена!
Иако је у пензији Бранче Дамјанов „не забушава“ – ради, истражује, пише. И живо се интересује за свет око себе.

В. Јанковић

dalje