uvodno slovo

škola

učenici

razredi

profesori

album sa fotografijama

Prilozi

Tablo- konstatacija stanja (nastavak)

Čini mi se da sam koliko sutradan zaboravio ko su bili autori tabloa. Znam samo da smo se  fotografisali u jednoj privatnoj kući na uglu ulica Branka Radičevića i Svetozara Miletića. Dolazili smo, razred po razred po utvrđenom rasporedu i ulazili u jednu omanju prostoriju. Tu smo strpljivo čekali da nam jedno od zaduženih lica namakne kravatu, pritegne je ispod okovratnika bele košulje i postavi nas pred objektiv foto aparata. Mislim da smo došli svako sa svojom belom košuljom, a da su nam kravata i sako bili zajednički. Posao zadužene osobe je bio i da proveri stanje ova dva odevna predmeta, jer je kravata trebalo da stoji baš kao što je rečeno, a sako je trebalo prilagoditi stasu fotografisane osobe. Nekima je bio potaman, nekima poveliki, a nekima mali… Mi smo bili nepopravljivo različiti, a tablo nije to trpeo. Zato je sako morao biti jedan i isti. Sa devojkama je bilo lakše jer su crne školske kecelje već imale, tako da je jedino ostalo da im se oko vrata nabaci bela heklana kragnica. Bilo je predviđeno da ne bude nikakvih izuzetaka, jer, tablo je tablo, mesto mu je u opštinskom izlogu, povod je više nego svečan i tu nije moglo biti  mesta bilo kakvoj improvizaciji.

Ipak, izuzetak je napravljen. Na tablou 102. generacije, dve fotografije se ne uklapaju u zadati šablon. Na jednoj je predstavljen lik Ljiljane Ilić koja sebi nikako nije mogla da dozvoli predviđenu jednoobraznost pa je autorima tabloa prošvercovala jedan svoj portret «u pozi» : torzo joj je poluokrenut ka levoj strani tabloa a glava priklonjena njenom levom ramenu i malo iskošena, kao da se fotografisala za reklamu kakvog šampona za kosu. Na tom portretu upravo je kosa dominantna kao i Ljiškin sanjalački pogled. Naravno, o beloj kragnici nije bilo ni pomena. Drugi izuzetak bio je Vojo Krkobabić, koji je prvi maturant pančevačke gimnazije koji se fotografisao u bradatom staju. Istina, brada nije bila izrazito dugačka, ali je i ovako kratko ošišana veoma uočljiva zbog svoje izrazito crne boje.

Koliko je meni poznato, ova istorijski događaj bio je propraćen samo lakim gunđanjem direktorke Drndarski i na tome se i završilo. Samo zbog teranja malera, na tablou je napravljeno nekoliko grešaka u ispisivanju učeničkih imena. Ljiljana Mojsilović je prekrštena u Mojsović,  ime Jovana Jotića je pretvoreno u prezime pa je potpisan kao J. Jovan, Zlatica Stoilkovska u prevedena u Strilkovska, Nadi Štiblijanović nedostaje inicijal ličnog imena, Vesna Begović je postala Betović, Pera Ilijin je napisan kao Ilin, Vesna Mašić je postala Vesna Manić i tako redom. Možda sam nekog iz neznanja preskočio, ali ćemo to kasnije dopuniti i ovim slučajnim greškama posvetiti poseban tekst.                                    

                                                       * * *

Kada smo nekoliko dana po fotografisanju uz lične fotografije dobili i fotografiju celog tabloa, prvi problem koji se ukazao pred svakim od nas ticao se smeštaja jedne ovako velike fotografije dimenzija 40 x 30 cm. Porodične fotografije se obično čuvaju na specijalnim mestima, ali su ona bilo da je reč o kutijama od cipela, ovalnim metalnim posudama sa poklopcem u koje je bio upakovan holandski keks, ili kovertama, fasciklama, albumima različitih veličina i  načina fiksiranja fotografija, ali ni jedan od raspoloživih formata nije bio dovoljan da prihvati gorepomenute dimenzije. U najvećem broju slučajeva, fotografije tabloa su se suočile sa svojom tužnom sudbinom već nakon prvog kontakta sa novim vlasnicima. Bile su savijene na pola e da bi mogle biti ugurane u školske torbe, što je bio uvod u njihovu brzu i sasvim izvesnu smrt.  Drugi, nešto srećniji primerci su bivali urolovani u uske, pritegnute rolne zauzdane  sa dva puta namotanom gumicom za tegle. Po dolasku kući tu krutu rolnu trebalo je nekako ispraviti, a da se pri tom izbegne oštećivanje same fotografije. Nekima je i to pošlo za rukom, dok su mnoge ovako urolovane fotografije ostale u tom jadnom stanju još čitav niz godina, da bi se na kraju, nakon udadbi, ženidbi, preseljenja, generalnih spremanja skrasile u nekom  tavanskom sanduku u kome ovako urolovane počivaju i dan danas. 

Moj primerak umanjenog tabloa je, gotovo da sam siguran u to, među retkima, ako ne i jedini koji je nastavio da živi onako kako je bog zapovedio: uramljen je i okačen o zid da bi i nadalje služio svojoj nameni. Uramljivanje je obavljeno u radnji Milanke Bojković u Rušnju uz striktno poštovanje mog zahteva da ram bude od prirodnog drveta sa laganom dekoracijom bez bojenja. Izabran je jedan od luksuznijih modela koji se tada mogao pronaći: ram od bukovine sa laganim i neupadljivim ornamentom. Odmah po uramljivanju fotografija je dobila počasno mesto na zidu predsoblja roditeljske kuće u Rušnju. Naš tablo je u nastavio da živi do dana današnjeg mameći s vremena na vreme poglede prolazećih gostiju koji su hteli da iskušaju svoju moć zapažanja i pokušaju da prepoznaju ili mene ili Mirjanu. Retki su u tome i uspevali, a kada bi smo im otkrili gde smo i kakvi smo na ovoj zajedničkoj fotografiji, posmatraču bi se obično otimao uzvik iznenađenja kao da je krajnje normalno da ljudi celoga života liče na svoje maturske fotografije, pa su se oni sada kao zapanjili otkrivši da u našem slučaju to nije tako. Ili im je pogled na naša mladalačka lica ukazivao na nešto sasvim drugo: na neumitnost prolaznosti, na kratkoću mladosti, na nešto što su i sami iskusili pa se sada na to podsetili.,

U svakom slučaju fotografija našeg tabloa je znala da privuče pažnju i ja znam: dok je neznanac piljio u njegov odraz ispod stakla, naš tablo se radovao. Ponovo je služio onome za šta je načinjen: da ga ljudi gledaju.

Ja sam mu prilazio gonjen različitim razlozima ali najčešće sasvim bez veze i neke posebne svrhe. Bio je to deo nameštaja, deo svakodnevnice, koji se ne zagleda. Međutim bilo je prilika kada me je nešto baš privlačilo ka njemu. Zabadao bih tada nos u zaštitno staklo, sočiva mojih očiju su usredsređivala žižu moga pogleda na te majušne likove i imena ispod njih. Prelazio bih ovlaš pogledom po tim redovima postrojenih glava bez velikih misli ili posebne zapitanosti. Tek onako da osvežim sećanje, da ne zaboravim. Nažalost ovu sam fotografiju koristio i drugim, tužnijim povodima kada bi mi dojavili da nekoga iz one nanizane i u daljinu zagledane mladosti više nema. Pošto sam s godinama pogubio vezu između likova i imena, moj mali tablo mi je služio da je ponovo uspostavim. Tražio sam ime da bi mi se ukazao lik. Tada bih  zamišljenom linijom spajao fotografije svih onih koji su do sada prešli sa druge strane sećanja i uvek dobijao neki novi crtež, neki magični znak nad kojim sam ostajao zamišljen ili opčinjen kao što biva kada se razmišlja o konačnosti. Da li su naše fotografije sa onoga pravog, velikog tabloa otpadale baš ovim redom ?

još uvek nije gotovo, mada liči da je tako