| 102. generacija Gimazije "Uroš Predić" Pančevo | |
uvodno slovo
|
Prilozi Tablo- konstatacija stanja Tablo je bio jedan od materijalnih dokaza da smo postojali kao grupa. Tako su nas i tretirali. Sto druga generacija Gimnazije „Uroš Predić“. Tragova je bilo još: tu su školski dnevnici, registar generacije pohranjen u nekom arhivu, verovatno već odavno van zgrade škole. Tablo nije bio zvaničan dokument. To je bila naša reprezentacija, nešto kao grafički prikaz kojim smo se, krajem maja 1973. predstavili „urbi et orbi“ s napomenom da niti „urbi“ niti „orbi“ nisu sezali dalje od međa naše male ravničarske varoši. Dok je stajao u izlogu Opštine tablo je bio dokazom da su oni koji su na njemu, spremni da postanu deo društva koje je s ponosom i odobravanjem gledalo ka njima. U suštini, on sam je bio kratkoga daha. Za njega nije bilo nade. Bilo mu je suđeno da mesec ili dva nakon izlaganja pred znatiželjnim građanstvom završi u gimnazijskom podrumu. I tu nije bilo milosti. Svakom tablou važnost prestaje za samo par sekundi. Čim je učinjen i najmanji pokret u cilju njegovog izmeštanja sa pozicije na kojoj je stajao, on je postajao bivši tablo. A ima li ičega suvišnijeg i nepotrebnijeg od uklonjenog tabloa? Mi smo međutim, i nakon njegovog uklanjanja, nastavili da gledamo sa svojih fotografija kao da se ništa posebno ne dešava. Kada su nas onako prikovane za tu ploču odložili u podrum, pa čak i kada su izlazeći ugasili svetlo, mi smo nastavili da se zagledamo u daljinu baš kao da smo i dalje tamo , u opštinskom izlogu. Bili smo besmrtni, neuništivi. Lepak je dobro držao, lak fotografija se sjajio, naši pogledi su se kačili za svakog ko bi poslom zašao u podrumsku tmušu, tako da je bilo i onih koji su se zbog toga osećali malo neprijatno. Nije nas obespokojavalo čak ni to što se naš tablo nalazio naslonjen na već pristojnu gomilu drugih, sa kojih više nije stizao ni jedan znak vedre bezbrige koju smo mi, novajlije, neštedimice širili okolo. Tako je bilo sve dok jednoga dana nisu uneli novi tablo i prislonili ga na naš. Više nismo imali gde da gledamo, skamenili smo se i postali sećanje. *** Pitam se: kojeg li je to dana moja fotografija odlučila da se odlepi i napusti družinu. I u koji čas? Da li je napolju kišilo, topio se sneg ili je pak blještalo leto koje i u najsjajnijim svojim izdanjima nije imalo posebno velikog uticaja na gimnazijski podrum. Ili je pak moja fotka rešila da ostane do kraja, da podeli sudbinu sa drugima, sa celim tabloom. Da li se baš na njoj zadržao pogled jednog od nosača našeg mrtvog tabloa? Šta li je pomislio gledajući je? A možda je zaista otpala pre svih pa se dugo, mesecima, godinama čak, vukla po podu gimnazijskog podruma strahujući od mladih, ratobornih pacova, od prljavih čizama ložača koji su se smenjivali iz godine u godinu. Da li se rastavila u sitne komadiće ili rastvorila u neprepoznatljiv prah, ili ju je neko pokupio metlom na lopatu, a zatim sa ostalim smećem izručio u neku kantu. Ako je bilo tako, koja je bila njena dalja sudbina? I s kim se, sa kojim i čijim to fotografijama sretala na svom tužnom putu, da li su se uzajamno pomagale, tešile. Ne, ne verujem da je moja fotka plakala. Mi ne plačemo kada umiremo. Tabloa više nema. Imam čak neki osećaj da od njega više nema nikakvog traga, ni jednog opiljka, čestice… Pokušavam sebi da dočaram scenu u kojoj ga sa drugim prašnjavim tablama iste namene koje su se godinama taložili u gimnazijskom podrumu iznose na svetlost dana, podbulog od vlage, unakaženog ožiljcima na mestima nedostajućih fotografija. Ko su bili ti ljudi? Radnici gradske čistoće, momci zaposleni preko studentske zadruge? I šta su mislili dok su iznosili te table na kojima su bile prikucane naše zaleđene mladosti? Da li im je kojim slučajem pala na um neka makar i ofucana misao o prolaznosti o tome da je od svega postojećeg jedino kraj neizbežan i siguran? U svakom slučaju, ličilo je to na nekakvu sahranu, jer sahrana je uvek uklanjanje, sklanjanje sa očiju, odlaganje suvišnog. Naš tablo je zajedno sa sabraćom iznet, ukrcan na nekakvo vozilo i odnet u nepoznatom pravcu. Ili je, skoro da sam zaboravio na ovu mogućnost, upravo ovde u podrumu Škole, isečen na komade i spremljen za potpalu. Ne sećam se koliko je godina nakon naše mature Škola još grejana na male „kraljice peći“ ali dok je to trajalo svako parče drveta je moglo biti od koristi. Sa drvetom su u ognju završile i fotografije. Mislim da to ne bi bila loša solucija. Jer vatra je koliko beskompromisna, toliko i čista. Ništa ne ostaje za njom. Pepeo je ime za ništa. * * * Ali, nije baš sve propalo i nije baš svaki trag nestao. Zajedno sa maturskim fotografijama, nekoliko dana nakon fotografisanja uručili su nam i po jednu fotografiju celog tabloa. Tako smo nastavili da ga imamo pred očima istog onakvog kakav se jednog majskog jutra pojavio u izlogu opštinskog zdanja zajedno sa tabloima drugih srednjih škola. Bio je upadljivo najlepši i ostavljao neupitni utisak da reprezentuje generaciju koja je, ipak, bila malo izdvojena iz grupe ostalih maturanata. Gimnazija je bila Gimnazija i naš tablo je to svima stavljao do znanja. Imponovao je svojom jednostavnošću i odsustvom svakog mogućeg neukusa. Dekorativni njegov deo bio je izrađen u bareljefu i predstavljao je veoma stilizovan trokrili krov gimnazijske zgrade. Stilizacija je stizala do ivice gotovo potpune neprepoznatljivosti, samo ovlašne grafičke naznake da bi se tu uopšte mogao raditi o nekakvom krovu. Bila je to jedna obična traka izrađena od grubo izvedenog gipsa na čijem se početku, kraju kao i sredini nalazio po jedan na isti način izveden jednostrani trougao čije su osnove sezale za koji centimetar ispod njene donje ivice. Na samoj traci dakle dužinom krova pisalo je velikim ćiriličnim slovima MATURANTI, a malo ispod donje linije nalazio se ostatak natpisa: GIMNAZIJE UROŠ PREDIĆ. U levom trouglu bio je napisan broj 102 koji je označavao o kojoj je generaciji učenika reč, računajući od godine osnivanja škole, a u desnom trouglu nalazio se broj 1973. koji je označavao godinu maturiranja. Treba reći da su karakteri kojima je bio urađen natpis bili krajnje nekonvencionalni i spadali u jednu od familija slova koja su tek ulazila u modu i mogla se tu i tamo pronaći na koricama nekih avangardnih izdanja. Imam čak utisak da je autor originalnih slova koja su ovde korištena bio Vladimir Stević Ras, slikar i grafičar koji je u to vreme počeo da biva zapažen svojim krajnje nekonvencionalnim grafičkim rešenjima raznoraznih društvenih priznanja, mada bi se ovi karakteri mogli pripisati autorstvu pančevačkog slikara Mileta Đorđevića? Ova moja impresija je zasnovana tek na površnim spoznajama pa bi se moglo desiti da je kao takva samo deo mojih privatnih fantazija. U samom preseku dijagonala tabloa nalazio se još jedan grafički znak u obliku stilizovanog grba pančevačke opštine. Ono što odmah upada u oči je detalj da mu nedostaje zvezda petokraka. Da li je u pitanju greška ili pak svestan previd, ne bi znali da kažu ni oni koji su učestvovali u njegovoj izradi, a ja ponajmanje. U svakom slučaju, da li zbog kraja godine ili zbog neke mudre glave u sastavu tadašnjih dušebrižničkih timova, afera je izostala. Izgleda da je kratkovečnost tabloa bila tako notorna činjenica da su je prihvatali i sa njom računali čak i komitetski (zlo)dusi. * * *
|