uvodno slovo

škola

učenici

razredi

profesori

album sa fotografijama

prilozi

Prilozi

GIMNAZIJA „UROŠ PREDIĆ” 1963–2003: KREATIVNOŠĆU PROTIV BEZUMLJA (1)

OD MLADALAČKIH NEMIRA DO NEKTARA

U monografiji objavljenoj 1964. godine povodom stogodišnjice pančevačke Gimnazije „Uroš Predić” predstavljen je veoma iscrpno i sadržajno prvi vek ove obrazovne institucije. Od 1964. godine do danas prošle su četiri decenije koje treba osvetliti. Oni koji su tada bili u klupama ili za katedrom „tesne gotske sobe”, neka ovu skicu oboje svojim uspomenama. Oni koji nisu, ili još nisu prešli prag Gimnazije, dobiće pomalo subjektivnu pomalo nostalgičnu sliku iz pera bivših đaka, a sada profesora.

Život pančevačke Gimnazije o kome će u ovom tekstu biti reči odnosi se na vreme po mnogo čemu burno i značajno. To su školske godine od 1964. do 1974.

Dežurne oči grada, brojni idejno-politički organi, komisije i rukovodstva bdeli su nad onim što se u Gimnaziji dešavalo. A mladost je činila svoje šireći granice znanja i slobode.

Pored predmeta koji su i danas zastupljeni, tada su u dnevnicima postojale i kolone za tehničko obrazovanje, nacrtnu geometriju, predvojničku obuku i astronomiju. Mnogo vrsnih profesora, među kojima je bilo pesnika, slikara, naučnika, znalo je da oseti i bogatstvo duha i stvaralački nemir svojih đaka. 

O poslovičnoj strogosti starije generacije profesora govore podaci: 1967. godine najbolje odeljenje u školi na kraju treće godine imalo je „samo” šest jedinica, 416 izostanaka i jedva šest odličnih učenika. Prosečna ocena odeljenja skoro da nije prelazila 3,50. Učenice su nosile uniforme, školske kecelje koje su uporno skraćivane, a ponekad skrivane iza tegli sa formalinom u biološkom kabinetu da bi, po potrebi, bile pri ruci. Duga kosa („Bitlsi” i „Stounsi” su na sceni), naravno, bila je nepoželjna i proganjana je do polovine osamdesetih. I ne samo to. Nije se tada smelo odbiti članstvo u Savezu komunista. Dušan Vukajlović, koji je kao najbolji đak predložen za člana, ipak je to učinio.

Varljivo leto ’68. provociralo je mladost. U Gimnaziji je na trenutak skinuta (nekažnjeno) Titova slika i zamenjena slikom Če Gevare. Te ’68. gimnazijalci su bučnije no inače proslavljali srpsku Novu godinu.

U oskudnim uslovima radilo je nekoliko sekcija. Literarna sekcija, pod vođstvom profesorke Vere Moldovan, učestvovala je na proslavama i priredbama u gradu. Prave književne vrednosti su se negovale uz jubilej nekog pisca, na književnim večerima. Zajedno su čitali i pisali poeziju tada đaci, a kasnije književnici: Miloš Nikolić, Božidar Vujić, Dušan Vukajlović... Dramska sekcija bila je pod okriljem „Ateljea mladih”. Režiser Ivan Rakidžić je još kao gimnazijalac dobio u Somboru dve nagrade za kratkometražni film.

Školski listovi

Najkreativniji trag o sebi i školskom životu ostavili su đaci pod krovom „Uroša Predića” u svojim glasilima. U početku nevešto, tehnički nesavršeno, vremenom sve sadržajnije, a uvek nadahnuto, originalno i duhovito. Oglasile su se „Male nevine” (1970. godine), zatim „Gimnazijalac” i list „Ne”. Tada su bili đaci, a sada su pisci, književni kritičari, novinari, profesori Gimnazije: Vasa Pavković, Edvard Jukić, Živoslav Miloradović, Borislav Poznatov, LJiljana Aleksić... Ilustracije je radio Milenko Prvački Bubreg, tada maturant, a sada poznati slikar.

List „Ne” znači: NE nije neću, nije nered, nerad, nemar, nevera. Nije neozbiljnost, nezrelost... Pevušilo se: „Ne je nego, ne je neo, ne je nešto što bih hteo”. Profesor Momčilo Paraušić kaže: „Iz broja u broj bogatile su se rubrike: savremena poezija, lirika u prevodu, filozofska čitanka, ’ne’ u književnosti, reportaže, modni saveti, profesorski biseri”.

Profesor Stojan Trumić posećivao je sa učenicima izložbe radova Milana Konjevića, Olje Ivanjicki, Zore Petrović, Milića od Mačve...

U velikoj sali škole bili su prikazivani filmovi poput „Provereno min njet”, ali i „Hamlet”, „Pad Rimskog carstva”, „Ana Karenjina” sa Gretom Garbo. Da bi učenici pratili na televiziji 8. kongres SKJ, proslava Dana škole je pomerena za jedan dan. Postoji trag o 30 pozorišnih predstava, opera i baleta koje su učenici sa profesorima za samo dve godine gledali u beogradskim pozorištima. Danas učenici Gimnazije pogledaju dve do tri predstave godišnje. Veoma posećeni su bili koncerti ozbiljne muzike, ali i guslarski čas i koncert električnih gitara učenika Gimnazije.

U ovako duhovno bogatoj atmosferi nije bilo teško postići dobre rezultate na takmičenjima iz opšte kulture, istorije, maternjeg i stranih jezika, matematike, fizike, na šahovskim turnirima i u ostalim sportovima.

Stecište muza

Na ekskurzije se putovalo redovnim autobuskim linijama do Beograda, pa vozom prema LJubljani, Bledu, Bohinju, Kranju, Celju, Postojni... Ili ka Skoplju, Titovom Velesu, Ohridu, Svetom Neumu... Čitali su se referati ispred spomenika revolucije. Početkom jeseni obavezan je bio izlet u Deliblatsku peščaru i kros na mestu „gde se Dunav uliva u Tamiš”.

Aprila 1974. godine, na pitanje koje psihičke funkcije najviše neguju postojeći nastavni programi, odgovori 200 učenika sveli su se na jedan duhovit – najviše neguju zaboravljanje. Učenici su se zalagali za proširenje gradiva iz stranih jezika, za uvođenje predmeta marksizam, a u okviru fizičkog – škole plesa. Žale se na opterećen i nepedagoški raspored časova. Od ljudskih vrednosti koje im najviše znače, učenici ističu: naj je drugarstvo, pa prijateljstvo i ljubav. Slede odlučnost, rodoljublje, vrednoća, požrtvovanje, moral, lična kultura i, na kraju, ugled.

Uprkos izboru iz gimnazijskih dana, mnogi od njih čuvaju baš ugled ovog zdanja koje, eto, nije bilo samo „tesna gotska soba” već i stecište muza.

Mira Patalov

dalje