uvodno slovo

škola

učenici

razredi

profesori

album sa fotografijama

prilozi

Prilozi

PREPORUČENA POSPANOST I NEGOVANA NESANICA

U ranu jesen 1976. godine pojavila se „Analekta” profesora LJubomira Mitrovića – zbornik radova koji su uvršćeni u nov nastavni plan Vojvodine. Ova knjiga podseća na to da je reforma srednje škole jedan od najmarkantnijih događaja u školstvu sedamdesetih. Reforma je počela školske 1975/76. idejom o razdvajanju opšteobrazovne srednje škole i usmerenog obrazovanja. Gimnazija će, menjajući ime, promeniti i svoje lice. „Kočoperno” i rečito „gimnazija” menja se u bezlično „školski centar”.

Školska 1978/79. označila je realizaciju reforme, pa je škola prerasla u Centar za obrazovanje radnika u društvenim delatnostima „Uroš Predić”, čija je direktorka Vukosava Drndarski. Ovakvo lice škole zastareva nakon četiri i po godine. Novembar 1982. donosi novo „ozbiljno” i „važno” ime: Škola za zajedničko i pozivno usmereno srednje vaspitanje i obrazovanje radnika u društvenim delatnostima „Uroš Predić”. Novo lice znači da škola ima odeljenja zajedničkih osnova i odeljenja usmerenog obrazovanja. Od 9. aprila 1985. zvaničan naziv glasi pristojno Srednja škola društvenih delatnosti „Uroš Predić”.

Opraštajući se 1977. od preminule koleginice Darinke Zarubice, profesorka Vera Moldovan je rekla: „Ove reči upućujem i u ime mlađih kolega matematičara, koji su u našoj staroj dobroj Gimnaziji nastavili vaše delo”. Da li je govornica nehotice uzdahnula pred nastupajućim promenama, spominjući „staru dobru Gimnaziju”? Ili je ovaj pomen obećanje da će Gimnazija, menjajući lica, uvek sačuvati prepoznatljiv lik?

Odgojena prisutnost

Želeći da sačuvaju odjek svojih misli i rada, gimnazijalci su negovali list „Ne” u kome su se zavetovali na borbu protiv neprisutnosti, nepokretljivosti, neozbiljnosti. Odgojenu prisutnost te ljubav prema znanju i pokretu ispoljavali su učešćem u vannastavnim aktivnostima. Popularne su bile političke tribine na kojima su gimnazijalci trenirali kritički stav i izražavali potrebu da budu deo današnjice. „Kina posle Mao Ce Tunga” i „Italija danas” nazivi su nekih od tribina.

Sedamdesetih i početkom osamdesetih rade mnoge sekcije – šahovska, likovna, pod vođstvom Nade Onjin, dramska i recitatorska, sa Leposavom Ristić na čelu. Jedna od ozbiljnih i upornih bila je i literarna sekcija profesorke Vere Moldovan. Kreativnošću i neobičnošću izdvaja se sastanak za koji je trebalo pripremiti romansiranu biografiju pesnika na temu: „Biserne oči u životu Sime Pandurovića”.

Gimnazijalci su na takmičenjima ostvarivali vredne rezultate. Nevena Simendić, učenica četvrtog razreda, osvojila je 1985. zlatnu medalju na saveznom takmičenju iz marksizma. Iste godine je Mirko Vojinović, tadašnji đak a sadašnji profesor, pobedio na saveznom takmičenju iz matematike i kvalifikovao se za matematičku olimpijadu u Helsinkiju. „Nemam poseban recept. Radim pomalo ali stalno, preko cele godine”, rekao je tada Vojinović. Razmišljajući o nastavi matematike, istakao je da je program pravljen za prosečne, što bi on, kad bi bio profesor, promenio.

Svežinu duha gimnazijalci održavaju i negom telesnog zdravlja – učestvovanjem na sportskim takmičenjima na kojima ostvaruju visoke plasmane. Najbolje su rukometašice, košarkašice, plivači, gimnastičarke i strelci. Kada su na srednjoškolskoj olimpijadi 1977. rukometašice osvojile prvo mesto bez ijednog poraza, Zorica Markov, učenica trećeg razreda, postigla je po deset golova na svakoj od pet odigranih utakmica.

Sportskim uspesima pridružuju se umetnički dometi koji se ostvaruju bez predaha. U januaru 1977. „Pančevac” objavljuje „Bezdušnika”, priču profesora Milomira Đurkovića. Tadašnji i bivši đaci često izvode koncerte. Pijanista i učenik prvog razreda Ivan Dinić održao je prvi solistički koncert januara 1977, a Nikola Rackov, nekadašnji učenik, izveo je u martu 1984. koncert povodom 20 godina umetničkog rada. Profesori-slikari takođe daju boju i aromu svome vremenu. Nižu se izložbe radova Nede Kruške, Stojana Trumića, Nade Onjin-Žužić, Zoltana Nađ-Šiva...

„Urošev” jubilej, Dan škole, sedamdesetih godina je proslavljan drugačije. Obavezan deo Svečane akademije činile su pohvalne pesme Titu, splet partizanskih i narodnih pesama, ili bar recital „posvećen slavnim danima naše armije”. Budnost profesora i đaka ispoljila se i tada. Uvukao bi se tu poneki izazivački raspoložen Majakovski, ili recital „zbunjujućeg” naslova „Smelost je glad što veliko gleda”. S vremenom sve je manje himni, a sve više originalnih numera.

Pesničko proleće

Značajan kulturni događaj onog vremena jeste pojava „Rukopisa”, antologije radova mladih pančevačkih pesnika. Prvi broj ovog godišnjaka izašao je u proleće 1976. „Rukopisi” su nikli iz lista „Ne”, u trenutku kad mladi radovi, zbog raznolikosti i bogatstva, počinju da se prelivaju preko okvira školskih novina. Većina pisaca ove antologije su gimnazijalci: V. Sudarski, B. Mršulov, B. Radivojev... Priredio ju je Momčilo Paraušić, koji u predgovoru ističe da se radi o „poeziji trenutka”, te da izabrane pesme „donose drukčije oči na poznatim stvarima i predelima”.

Ako je moguće zaustaviti trenutak i u preseku različitih pogleda i iskaza uhvatiti duh vremena i razumeti šta znači biti iz Gimnazije, onda je to učinjeno ovom knjigom.

Pogledaj maglu / Oslušni krike / Sviraj mesečinom. / Noć je blaga u rukama tvojim. (Vesna Sudarski, „Rukopisi” 1)
Nevena Stefanović-Mađar

dalje