Untitled Document

prilozi

Govor održan prilikom proslave četrdesetogodišnjice mature 15. juna 2013.

Poštovane kolege, dragi prijatelji, uvaženi profesori,

Više sam nego počašćen dodeljenim mi zadatkom da vas u povodu četrdesetogodišnjice mature, naše 102. generacije, Gimnazije „Uroš Predić“, pozdravim i poželim da vam ovaj susret ostane u nezaboravnoj uspomeni. Broj koji obeležava ovaj jubilej je više nego impozantan tako da mislim da neću pogrešiti ukoliko sa vama pokušam da, ovom prilikom, podelim jedno veliko čuđenje koje se može sažeti u kratkoj upitnoj rečenici: „zar je to moguće!?“. Zaista, zar je moguće da je prošlo baš toliko godina i, u krajnoj liniji, na šta su se to svele sve te godine kada ih se nakupilo toliko mnogo? Ne znam da li se i vama čini da su nam se, a da toga uopšte nismo postali svesni, životi pretvorili u brze vozove na otvorenoj pruzi. To ne prolazi, to tutnji.

Iako se ta spoznaja ne može svrstati u posebno prijatne, mi smo ipak i ovoga puta, kao i svakih pet godina unazad, uspeli da se susretnemo ovim povodom pa je za očekivati da ćemo sa tom praksom i nastaviti, što vam ja od sveg srca želim: da doguramo do sedamdesetogodišnjice mature, a onda, ko kako hoće i kako se kome zalomi. Pošto brojevi, pogotovo kada su krupni i kada označavaju pređeni životni put, nisu baš posebno vesela tema, dozvolite mi da se ukratko pozabavim prijatnijim ali ne manje važnim pitanjem o tome šta mi zapravo ovde tražimo i šta nas to goni da se svakih pet godina okupljamo pod krovom zgrade koja nam je bila nekom vrstom utočišta ne samo veoma davno već, sa ove vremenske distance gledano, veoma kratko. Ovde smo proveli četiri godine, od jeseni 1969. do proleća 1973. ali, iako u našim životima postoje mesta, zgrade i krovovi, gde smo i pod kojima smo proveli mnogo više vremena, mi ipak ne slavimo godišnjice vezane za datume koji obeležavaju te periode našeg življenja, nego se, manje ili više uredno i sa manje ili više entuzijazma, vraćamo upravo ovom koji je, čini se, bio najvažniji, koji nas je na neki način zauvek obeležio. I kao što, tragajući za sopstvenim biološkim korenima pohodimo groblja i kuće roditelja, te daljih predaka, početak onoga što nas čini društvenim bićima, onim što u stvari jesmo i čime se drugima predstavljamo, nalazimo upravo ovde gde smo sada. Ovde smo počeli da budemo svoji, ovde se začelo ono što zovemo sobom. Otuda ta omama ambijentom, stepeništem, učionicama, dvorištem, tim sasvim običnim i današnjim generacijama učenika potpuno nevažnim detaljima jednog standardnog školskog prostora. Omama nastala u susretu sa sopstvenim počecima, onim što pesnici zovu mladošću, a što ima stotine, pa čak i hiljade drugih i drugačijih imena. U suštini, reč je o početku, životnoj prekretnici odakle se kretalo u, oprostite mi na izanđaloj frazi, prvi životni let, o momentu kada smo na svet prvi put pogledali odozgo, sa pozicije odakle ga više nikada kao tada nećemo videti. Nikakve društvene počasti, statusi, uloge, nikakav novac i moć ne mogu zameniti taj divni osećaj superiornosti koji može da pruži samo mladost i sve ono što iz nje proishodi. Nakon toliko godina, već sa istrošenim sećanjem ali i verom da nam se tako nešto ikada dogodilo, sada se srećemo ovde i ovakvim povodom i u izmenjenim telima i licima naših nekadašnjih saučesnika u tom velikom životnom projektu, tražimo i nalazimo svedoke da se to zaista zbilo, da smo to vreme zaista živeli i da je ono ipak bilo, u najmanju ruku, veličanstveno. Stoga je prava šteta što u današnjim školama ne postoji običaj da se svake godine upriliče susretanja generacije današnjih učenika sa predstavnicima svake od prethodnih, ne zbog toga da bi se svedočilo o tome kako ćemo svi jednog dana, hteli ne hteli ostariti, već upravo suprotno – da bi se ukazalo na to da je ovo što oni sada i danas žive nešto najdragocenije što im se može dogoditi i da će, upravo od toga kako se prema tom delu svog života budu odnosili, zavisiti i sve ono drugo što će ili što neće doći. U sveopštem obezvređenju svega postojećeg svedočenje o tome da je ovo što oni žive samo njihovo, neponovljivo, kratkotrajno i uz sve to - jedini osnov na kome će moći da nešto sazidaju, moglo bi biti pretpostavkom jednog sasvim drugačijeg odnosa prema vremenu prepunom iskušenja i neizvesnosti. Prepunom dokaza o ljudskoj nemoći i izgubljenosti, o prepuštenosti sudbini koja se, ubedili su ih u to, nalazi SAMO u rukama drugih. A uverenje da odgovori na naša životna pitanja zavise samo od drugih izvor je svake nemoći, inertnosti i neslobode, to je izgovor star koliko i ljudski rod.

Za one naše učitelje (profesor je profesija učitelj je društvena uloga) koji su uspevali da nam ukažu na to da se sloboda nalazi uvek iza linije horizonta, da se ona prvo osvaja u sopstvenoj glavi pa tek onda na raznim drugim poljima i poljanama, danas kažemo da su bili dobri pedagozi, da su znali svoj posao i njih se sa zadovoljstvom sećamo. Sećamo se i svih drugih koji su ne samo svojim vrlinama već i svojim manama bili svedocima stanovite životne raznolikosti sa kojom smo se tada i ovde prvi put susreli. Profesori, odnosno učitelji, spadaju u onaj red srećnih ili iz istog razloga nesrećnih ljudi koji su u izuzetnoj prilici da se ovekoveče u sećanjima hiljada svojih učenika. Koje li lepote, zadovoljstva i časti videti taj spomenik istesan po meri ljudskosti, razumevanja i ljubavi. Ima li veće kazne videti ga skrojenog po suprotnim merilima. U svakom slučaju, svi su oni u našim životima ostavili nekakvog traga. Svi su nam pružili priliku da na njihovim primerima nešto naučimo. Neću sada nabrajati imena. Svako od nas ima svoju listu tih dragih ljudi pa neka je prelistava sam za sebe. Broj koji označava našu matursku svetkovinu najrečitije govori o tome koliko njih prebiva isključivo u našim sećanima.

Posebno bih pozdravio one naše kolege, prijatelje, naše drage saučesnike u mladosti za koje smo potpuno sigurni da se više nikada, ali zaista nikada neće pojaviti ni na jednoj našoj proslavi. Uz samo mali napor mašte možete zamisliti da su i oni sada ovde. A gde bi inače bili nego sa onima koji ih nose u svojim mislima? Vidimo ih mlade, nasmejane, kao što smo i sami bili. Sve što se kasnije taložilo u njihovim životima sećanja isperu, izbele, i svedu na pravu meru. Znam da su zadovoljni što nas sada i ovde vide. Ako kojim slučajem zaželite da tom sećanju date svoj doprinos, da ljude koji su bili učesnici vaše mladosti na neki način ovekovečite, da ih dodatno pojasnite i izoštrite sliku koju nosimo o njima, pišite. Postoji naš sajt, jedan imaginarni prostor u kome živimo vremenski potpuno neomeđeni. Napišite dve tri reči o sebi i njima. Reč ima snagu i u stanju je da nadživi čoveka. I tome su nas učili ovde gde smo se sada okupili i po tome, po toj spoznaji reči se razlikujemo od onog dela naše generacije koja je pohađala druge škole.
Želim vam prijatno druženje.
Budite mi srećni i dugovečni.

(Ž.M.)

tekst Raše Aleksića napisan istim povodom