Untitled Document

prilozi

И БИ ЧЕТРДЕСЕТОГОДИШЊИЦА

Када смо Пирке и ја стигли ,испред гимназије су већ била драга лица која понекад срећем по граду и нека која виђам само када се окупимо за годишњицу матуре. Било је ту и мени непознатих ликова. Таман када сам помислио: „ Ух, ала су ови остарили“, сетио сам се Балашевићеве приче на једном концерту:“ Људи који ме после дуго времена виде на телевизији или сцени кажу како сам страшно проп'о.Не виде себе.“ Бојана, Мира Вранеш, Силвана, Божана, Жика и Мира су само због овог сусрета, допутовали из Аустралије,Америке, Италије,Канаде,Црне Горе. Сетио сам се и моје Сање. Није могла да дође из Торонта на десетогодишњицу своје генерације која је обележена пар недеља пре наше. А знам колико је то желела. Очигледно, њима ова окупљања значе много више него нама овде који се , истина ретко, али ипак виђамо и дружимо.
Деса и Иванка, које су све ово супер осмислиле и организовале имале су доста проблема јер су сви обећавали да ће доћи али се ретко ко отварао за лову.То је и разумљиво. За људе у овим годинама веома је ризично да нешто кеширају месец дана унапред. Да случајно кинта не пропадне. Нама је најбезбедније да платимо из два пута. Први пут, при уласку а други, по изласку из кафане.
Сазнавши да после прозивке идемо у „Фемили гарден“, неки бивши мангупи из наше генерације су коментарисали да је то одличан избор. Као близу су собе, ако случајно затреба. Ипак, мислим да је важније било што је близу WC.
Када је почела музика, имао сам фрку. Да ли ће моја другарица Снежа Баралић доћи до мене да отворимо матурски плес, као што је учинила на базену пре десет година, за тридесетогодишњицу. Овога пута није. Очигледно ми није опростила што сам је тада испалио. Нисам ја неки играч за тако важне наступе. Нисам плесао ни на матурској вечери на Дивчибарама. Али оправдано, јер сам тамо био са ногом у гипсу. Паја Томашевић из IV9 ми је на физичком сломио ногу и то играјући фудбал у мојој екипи. Да не поверујеш. Проблем је био и што, због гипса до колена, нисам могао да купим матурско одело. У то време су се носиле јако широке фармерке - звонаре, па сам једне сомотске, успео да провучем преко гипса.Од Јоце Бајуса сам позајмио сако.Тада смо у школи сви, углавном били у тексас фазону а Јоца је био, што би данас рекли, шминкер и имао је чак неколико сакоа.
Музика је била гласна па смо се надвикивали препричавајући форе из гимназије, помињући и имитирајући Теку, Жупца, Шестара, Перу Катастрофу, Трумића.У једном моменту, све ме је подсетило на свадбу на којој се родбина окупила после дуго времена и упорно покушава да разговара, иако се због буке ништа не чује.
„Јел` знаш да је умрла баба Спаса?“
„Стварно? Дивно. Баш ме радује. А јел` си ти чула да се шлогирао теча Пера?“
„Ко ? Јао баш лепа вест. Драго ми је да то чујем.“
За време вечере стигле су нам и фотографије. Чини ми се да смо најлепше испали на оној заједничкој, испред школе ,где су нам главе ситне као чиоде.
Било је неких коментара на рачун менија, музике и сл. Али ко ће свима да угоди, поготову кад је реч о фрајерима и рибама који су ушли у шездесету. Некима је сметала прегласна музика због стентова, неки нису могли да плешу због вештачког кука, појединима је месо било претврдо због „кастањета“ које им још нису добро легле , неки су се укочили од климе.
Ма зезам се. Све је било ОК. Најважније је да смо били заједно. Опијени тамбурашима, успоменама са видеобима, сећањима и помало алкохолом, нисмо ни осетили како је време пролетело. Одједном, као по команди, једна група наших другарица почела је да устаје, да се поздравља и одлази. Хтео сам да их зауставим, да их питам куда ће, где журе, куће им неће побећи, па само је вечерас четрдесетогодишњица. Следећи пут кад се будемо састали ,ко зна колико ће нас бити испред гимназије. Али било је касно. И остали су кренули. Полако смо се враћали у стварност.
Ми из IV2 смо, још као гимназијалци, затварали „Ловац“,“Крагујевац“и остале бирцузе у крају. Задњи смо напуштали сваку годишњицу матуре, па је ред да тако буде и вечерас.Генц и ја смо изашли у башту и, истина без пића, седели још неко време, након што су сви отишли: гости, музика, конобари. Са нама је био и Жунке. Онда смо Мајстор Генц и ја кренули пут узаврелог, карневалског града решени да попијемо „још једну с ногу“ за душе наших лепотица: Љиље, Наде, Иване, нашег школског и кафанског пајтоса Паје, сликара и боема, мог другара од вртића Бојса из IV5 и свих осталих из стодруге који вечерас нису били на прозивци, из више него оправданог разлога.

nazad