Vreme uživanja
BITKA
Da bi se napravila
dobra bitka neophodan je, pre svega, jak miris trave i okasnelog livadskog cveća.
Slavne bitke su se, po pravilu, vodile u prirodi tako da muvanje i puškaranje
po ulicama i prljavim predgrađima treba praktikovati jedino kada je to baš
neophodno. Za dobru bitku potrebni su vojnici, topovi, konji i vojna muzika. Bez
muzike bitka se lako pretvara u obično kasapljenje. S muzikom i pokolj dobija
na šarmu. To je onda takozvani "šarmantni pokolj" kojih je istorija
podosta evidentirala. Zato su u
vojne muzičare odlazili samo odgovorni i veoma hrabri momci. U dobroj bitci,
vojna muzika je ispred svih i, osim za podizanje morala služi i kao grudobran
prvim redovima lake pešadije. Na čelu vojne muzike je kapelnik. On ide sasvim
napred dajući ritam svojom, srmom okovanom, palicom. On je najhrabriji ne samo
zato što je ispred svih nego zato što je sasvim sam. U društvu se mnogo lakše
gine, a kapelnik je osudjen na tešku smrt. Preživljava samo ukoliko su oni
koji ga gađaju skloni šegačenju pa ga namerno promašuju e da bi ga ostavili baš
potpuno samog. Za pravog kapelnika dirigovanje mrtvim orkestrom je gore i od
same smrti.
Vojnici u dobroj bitci
moraju biti lepo uniformisani. Jedino bitke sa lepo uniformisanim vojnicima su
pogodne za slikanje, fotografisanje i, uopšte uzev, za pamćenje. Zlatni gajtani,
peruške i kićanke se podrazumevaju. I bele rukavice za oficire, i gizdava
oprema za bojne konje. Ko je još naslikao bitku u kojoj su učestvovali odrpani
vojnici?!. Takve bitke se samo crtaju olovkom ili prikazuju u crno-beloj tehnici. Kada sa jedne
zaraćene strane nalaze odrpani vojnici, onda oni, sa druge, teško prihvataju činjenicu da su im
protivnici zaista ljudi. Zato takve bitke obavezno postaju tragični događaji u
kojima jedni ubijaju druge ubedjeni da tako spasavaju ljudski rod. Bitke u
kojima su svi bili odrpani niko nije ni upamtio.
Kada neko hoće da
pesnički opiše mir, obično kaže da su "topovi zamukli", što će
reći da bez topova bitka i nije bitka. S druge strane nije dobro kada u bitkama
učestvuju samo topovi i topovsko meso. Takve bitke nazivamo
klanicama ali, pre svega zbog mesa, ne zbog topova. Topovi pucaju dok
imaju čime i dok imaju na šta. Po bitku je veoma opasno kada tobdžije ostanu bez svojih meta, kada nemaju
na šta da pucaju. Tada dumbaraju po čemu god stignu i u očima savremenika bitki
navlače ludačku košulju. Zato se za one koji tuku po nezaštićenim
gradovima obično kaže "oni ludaci", a ne "oni artiljerci".
Za iole pamtljiviju
bitku potreban je jedan most. Makar mali, makar preko kakve rečice ili čak
potoka. Nigde se vojske tako lepo ne iskolju kao na ćupriji. Naviknuta na širinu
polja, vojska pred mostom naprosto povileni, sabijena u gustu masu srca i puščanih
cevi. U dobrim bitkama nikad se ne zna šta od ovo dvoje žešće udara. Još
ako je i vojskovodja tu, na samom mostu, onda oni drugi, s one strane, oni sa
kukavnijim vojskovodjom koji stoji na
obližnjem brdu i samo gleda, nemaju šanse. U pravim bitkama, poraženi šansu gube tek pri
kraju. Istina, i one bitke u kojima druga strana od početka nije imala nikakvih
šansi se pamte, ali teško. Oni koji su pobedili nerado je se sećaju jer su se
izbrukali, a oni drugi ni ne mogu da se sećaju jer niko ne preživi e da bi
posle mogao da priča. Zato sećanje prepuštaju potomcima koji sa mazohističkim
zadovoljstvom mogu da se hvale: "Ih, ala smo sjajno izginuli".
Za dobru bitku
potrebno je imati i Napoleona. Oni koji su Napoleona imali na vreme, sada imaju
lidere kojima ne pada na pamet da guraju šaku pod
mundir. Ako im se sada takav neki čak i javi obavezno ga uguraju u
ludnicu. Nikako ne u predsedničku rezidenciju. Stoga je, kao što rekoh,
pravovremena pojava Napoleona veoma važna. I vojska se drugačije oseća.
Napoleon ne samo da ume da diktira više pisama u isto vreme nego uvek zna šta bi
i kako trebalo činiti. Zato ni u Italiji ne mogu da ga zaborave. Na svakoj kući gde je,
vojujući, zanoćio i dan danas stoji spomen ploča.
Da bi bitka bila baš
onakva kakva treba da bude, potrebno je da od nje prodje bar dvesta godina kao
od one kod Arkola, blizu Verone, a na mutnom Adiđu, kojeg su još "Isakoviči
gazili". Bitke koje se održavaju dvesta godina kasnije okupljaju na bojnom polju
ne samo vojsku, vojskovodje te njihove adjutante i konje im, nego i brojnu
publiku koja navija, škljoca foto-aparatima i aplaudira. Kada je prava, bitka
dobija aplauz i posle dvesta godina, u njoj čak i Švabe imaju navijače. (Ako
su negdašnji Srbi za njih mogli da ratuju, zašto današnji ne bi mogli da ih
bodre.) U bitkama, posle dvesta godina, mnogo se lakše
juriša i gine. Svaki juriš se završava povlačenjem neprijatelja, a svaka
pogibija samo lakim bacakanjem po livadi. U dobroj bitci svi ginjenici ustaju, čim
turisti i posmatrači završe sa fotografisanjem. Posle i živi i mrtvi, i naši
i njihovi, zajedno odmarširaju na ručak, pa na počinak, a popodne učestvuju
u reprizi. Za to vreme smetljari će očistiti ostatke od ispaljenih patrona, a
posmatrači će se razići po svojim kućama ili restoracijama da ručaju.
I današnje ružne,
krvave i prljave bitke imaju šansu da kroz dvesta godina postanu prave, uzor bitke i kao
takve zasluže svoje reprize. Svoje simulacije sa pucanjem,
urlanjem i klanjem. Simulacije lišene
mržnje i strasti, bez krvi, rana i smrti. Okupljaće radoznalce, đake,
turiste i majke sa malom decom. I svi će klicati i aplaudirati, smehom će
propraćati svaku pogibiju, svaki sunovrat niz strmu obalu rečice. Kroz dvesta
godina ni jedna prljavština se neće videti: ni preklana deca, ni silovane žene,
ni spaljeni starci. Samo da prodje dvesta godina, samo da prodje dvesta
godina...