Čitajući novine

U POTRAZI ZA HEROJIMA

"Samoubistvo našeg partijskog druga i dugogodišnjeg funkcionera SPS-a,
ministra unutrašnjih poslova i jedno vreme potpredsednika moje vlade,
uglednog privrednika i, iznad svega, izuzetnog patriote, saveznog
poslanika u Veću republika Savezne skupštine, druga Vlajka Stojiljkovića
jeste njegov politički akt protesta protiv stanja u našoj zemlji i
društvu, akt protesta protiv izdajničke politike DOS-ovog režima".
Marjanović je dodao da pokušaj samoubistva Stoiljkovića ne predstavlja
bežanje od odgovornosti, već akt heroja

G. Mirko Marjanović, bivši predsednik vlade Republike Srbije, nikada nije važio za nekog jačeg govornika. Zato ga u svojevremeno nije ni puštalo da mnogo govori. Tek ponekad i kada je baš moralo. On je bio zadužen za poslove (sa žitom) i za pesmu. Voleo je da zapeva rusku pesmu više nego išta a g. Milošević je ruske pesme naprosto obožavao. Takodje je znano da su se svi bliski  saradnici g. Miloševića veoma zazirali od Njegovog gneva. Mnogi iz samog vrha vlasti znali su da preko noći nestanu kako iz političkog tako i iz sopstvenog života. Svrate jednostavno u kakav restoran, sednu, poruče piće, konobar donese i taman što se uhvate za čašu, utrči neki maskirani sa automatskom puškom i napravi lom. Nestali su tako i mnogi veoma  jaki ljudi a da vlast nije ni trepnula. Istina, treptalo se, nije da nije, ali samo to.  Ubice nikada niko nije otkrio. Zlobnici kažu da je to bilo stoga što se radilo o pravim majstorima. To su bili takvi zaljubljenici u posao da nisu uzimali ni dinara honorara. Samo mesečnu platu plus topli obrok.  Za njima je tragala policija na čijem čelu je bio g. Vlajko Stoiljković. Stoga je on dobro znao kako se ko pronalazi, ali i kako ko nestaje. Toliko o herojstvu.

Ali da se vratimo g. Marjanoviću i njegovim oratorskim bravurama. Po g. Marjanoviću dakle, oni koji se ubiju e da bi izbegli pojavljivanje pred Haškim sudom su heroji, odnosno ljudi koji čine "akt heroja". Pitanje glasi: a u koju grupu, po g. Marjanoviću, spadaju oni koji pred sud stignu bez i najmanje namere da se samoubiju? Možda u kukavice? G. Marjanović je, sasvim sigurno, veoma ubeđen da se više nikada neće približiti na šakomet svom nekadašnjem šefu, g. Miloševiću. G. Marjanović zna da su u zemlji Srbiji trenutno u modi haški optuženici. U zemlji osim haške ne postoji ni jedna druga optužba. U zemlji Srbiji su ukinute sve krivice i sva zlodela. Stoga zločinci zemlje Srbije mogu biti mirni. Ako ih se Hag ne seti - niko neće. I zato g. Marjanović ne mora da strepi od šefove teške ruke koja bi ga već na njemu znani način podučila o tome ko su heroji a ko kukavice.

Drugi niz pitanja može se povući u sledećem pravcu: da li je po g. Marjanoviću g. Stoiljković jedini heroj u redovima SPS-a? Da li možda Partija i od drugih svojih članova očekuje da se, ukoliko budu pozvani u Hag povedu za primerom g. Stoiljkovića? Ideja je možda svirepa ali nikako ne i nezanimljiva, kako za Partiju tako i za vanpartijce. Mada je za ove druge već pomalo kasno. Vanpartijci su tako nagrabusili da im trenutno ne bi ništa značilo čak ni ako bi g. Marjanović (ni d'o Bog) prekonoć rešio da počini akt heroja.  Za vanpartijce bi bilo mnogo korisnije da su drugovi iz SPS mnogo ranije odlučili da se upišu u heroje. Još pre nekih desetak godina, naprimer. To bi tek bilo pravo herojstvo. Mnogi drugi, nevini životi bi bili sačuvani, mnoge nedaće izbegnute. Imali bismo tako jedno herojsko groblje više ali zato mnoge nevine ljude žive, mnoge porodice sačuvane, mnoga dobra netaknuta... Ovako smo sve to izgubismo, a heroje ne stekosmo. Osim, evo, g. Stoiljkovića.

A možda g. Marjanović ovo o herojstvu i nije ozbiljno mislio. Možda mu samo nadošlo, onako, usput. Kao i sve ostalo što nadođe tokom ovih prokletih godina koje su, u inat i Bogu i ljudima, mnoge heroje pretvorile u bednike, a sve bednike u heroje.