Iako s malim zakašnjenjem, javljam se uvaženoj redakciji sa jednom jedinom namerom: da zatražim pomilovanje za grešnu dušu mlade emigrantkinje iz Nju Džersija, Sladjane Davidović kojoj u «Pančevcu» od 24. avgusta (2001) objaviše pismo pod naslovom «Šta oni znaju?» Na taj dopis žučno je, u sledećem broju, reagovalo dvoje naših sugradjana pismima naslovljenim sa «Da zamenimoi mesta» i «Gostprimstvo treba poštovati».

Svoj zahtev baziram na tvrdnji da gospodjica Davidović uopšte nije imala nameru da uporedjuje kvalitet života u Srbiji sa kvalitetom življenja u SAD na štetu ovog potonjeg.

Ono što je Davidovićeva napisala je, tekstualno uobličen krik, krik koji stlano obitava u našim emigratskim dušama, a mi se medju sobom razlikujemo samo po tome ko je i koliko kadar da ga obuzda ili pak ispusti na za to primerenom mestu. Moja posestrima po muci, Davidovićeva, je učinila samo jednu grešku: što je taj svoj krik uputila na adresu novina, a novine, poznato je, pisma čitalaca uglavnom objavljuju.

(Sto sa mnom, naravno, nije bas uvek slucaj)

Naši uvaženi sugradjani gosodja Lj. Spasić i g. L. Avis su upravo u ovom segmentu naše priče bili na neki način obmanuti jer su pomislili da odštampane rečenice predstavljaju STAV gospodjice Davidović. Ne radi se o tome, dragi prijatelji. Davidovićeva nije htela da vas ubedjuje u nešto u šta se niko pametan ne bi mogao ubediti. Ona je samo plakala čitajući «Pančevac» preko interneta pa je tako, suznih očiju, napisala to što je napisala.

Znam, pitaćete se da li neko zaista može da plače čitajući «Pančevac», a ja ću na to odgovoriti sasvim jednostavno: može, itekako može. Može i da mu margićansko blato bude draže od američkog asfalta što ne znači da je samim tim i BOLJE. Priznajem, reč je o finesama, ali život je jedno fino tkanje tako da neke stvari nije baš uvek lako razumeti, pogotovu ne razliku izmedju dražeg ( milijeg, srcu bližeg) od boljeg, korisnijeg, isplativijeg . A stvari stoje ovako: što si od kuće dalji - kuća ti je lepša ma kakva da je (pogledati pesmu B. Ćopića «Ježeva kućica» da ne bismo potezali neku težu literaturu). To isto važi i za Otadžbinu ili Zemlju (kako je možda neuputnije reći). I tu nema nikakvog čuda. Jeste, mi koji smo otišli spasli smo se. Tu nema spora niti će iko od nas reći kako je u Srbiji bolje živeti nego u Engleskoj, Americi, na Sejšelima... Ali ta relacija važi samo kada se primeni na one koji su ostali. Kada se emigrant okrene oko sebe tamo gde je i počne da se poredi sa onima koji, ne samo da imaju više novca od njega nego, pre svga, imaju SVOJU zemlju, onda se on više ne oseća tako dobro. Čak šta više, oseća se veoma loše, hoće reći - oseća se kao stranac. To je osnovna muka gospodjice Davidović čija kćer ili unuka, sasvim sam siguran, tih i takvih problema neće imati.

Ali zato mi iz prve generacije moramo da naučimo da ćutimo. Onima sa kojima živimo nemamo prava da bilo šta kažemo jer smo mi Tamo otišli nezvani, oni su mogli i bez nas, a na ove naše moramo da pazimo da ih ne uvredimo pričama o tome kako Tamo nije baš tako lepo kako bi moglo da izgleda na prvi pogled. Ovi naši odmah poviču: pa zašto se ne vratiš, ili: hajde da se menjamo, smatrajući da su na taj način osvojili prvenstvo sveta u oštroumlju. Kao da onaj što je otišao nije do sada budan sačekao gomilu prokletih jutara u kojima je sam sebi postavljao isto ovo pitanje, a da do odgovora još nije došao.

Uzgred, a za informaciju i gospodji Spasić i g. Avisu, moram da kažem da ovde gde sam veoma ne podnosim zemljake koji državu u kojoj silom prilika stranstvujemo kuju u nebesa. Reč je o tipovima ili veoma potuljenim ili o ordinarnim budalama koje ne shvataju gde žive. Stvar se, naravno, iz osnova menja ako se prilike u domicilnoj zemlji POREDE sa Srbijom. Iz osnova kažem, jer Srbija još uvek ne spada u zemlje koja se po bilo čemu može porediti sa ostatkom normalnog sveta. Stoga, govorenje o Srbiji po svojoj prirodi navlači čoveka na sarkazam i crni humor pa g. Avisu uopšte nije bilo teško da napravi ona sjajna duhovita poredjenja na kraju svog teksta.

Meni lično zbog toga uopšte nije lakše iako znam da se u blato na buvljaku neću vraćati. Ni na Margitu. Iako su odavno već objavljene čitulje svim mojim baba Jovankama. Ali, dragi moj g. L. Avisu, imamo li pravo gospodjica Davidović i ja da nam, zbog svega onoga što nam je negde nestalo, pogubilo se, ili nam je pokradeno, ili oteto, makar bude žao? A ako vi nas ne možete da razumete, kako ćete razumeti one u čijoj zemlji, kako vidim, nameravate da živite. Prva neočekivana spoznaja na koju ćete naići ticaće se upravo jezika: oni pojma neće imati šta je to black lokust trees, a o mulberries – ima da i ne govorimo. I tu čudima neće biti kraja. Tamo gde mi živimo, a vi nameravate, stanuju sasvim stvarni ljudi od krvi i mesa, a ne vaše predstave o njima. Zato Davidovićevoj, makar malo, morate verovati na reč. Ona je Tamo.