Ta
Slike mitinga javnih podrški politici srpskog režima impresivne su po
mnogo čemu a najviše po neverovatnoj količini jadnog idolopoklonstva koji se
u savremenom svetu jedino još može sresti u Severnoj Koreji i (eventualno)
Mongoliji. i svojim ponašanjem i onim što se na tim skupovima izgovara učesnici
bez dvoumljenja obznanjuju da njima i nije stalo toliko do Kosova i celokupnosti
teritorije naše zemlje koliko do samog Slobodana Miloševića koji bi rečenu
celokupnost trebalo da sačuva. Kao i uvek do sada u pitanju je podla zamena
teza namenjena prostom svetu, kako bi se stvorio utisak da je Milošević jedina
odbrana Kosova i, drugo, jedini ovlašćen da sam donese odluku, ma kakva ona
bila. Jakim rečima i patriotskim kricima stvara se moćni zid odbrane od
eventualnih kritičara koji bi, ukazujući na podmuklu nameru već dokazanih
obamnjivača srpske javnosti,
navalili na sebe sramotu nacionalane izdaje. Čak i oni veoma zaboravni lako će
se setiti 1990, 1991. i potonjih godina kada se isto ovako urlalo, isto ovako
besno kidisalo na izdajnike da bi Srbija i
njeni gradjani pod vođstvom istog političkog genija bili sve jadniji, sve
siromašniji, sve ništavniji… Traže
li to organizatori ovakvih skupova da u ime još uvek neizvesne Miloševićeve
odluke izbrišemo i sopstveno sećanje, traže li to oni od nas da u ime
njihovog novog poraza pljunemo i na sopstveni razum?
Odgovor je jasan.
Traže.
Traže drsko i bezobrazno kao i do sada da zaboravimo ne samo sopstvenu
istoriju nego da odstupimo i od sopstvene pameti i kao otirač za Njegove cipele
položimo je pred vrata dedinjske vile. Da iz sećanja izbrišemo i Sloveniju i
Slavoniju i Krajinu i Bosnu sa Hercegovinom, da žitkim izmetom izlizanih
patriotskih fraza koje po nama liju njegovi glasogovornici i portparoli
zapretemo sve one mrtve glave koje su pale zbog istih ovih reči i zbog istog
ovog bezumlja.
I nije se čuditi podlima bezumnima
da pristaju na tako nešto. Nije se čuditi ni pohlepnima ni
srebroljubivima koji su i do sada prodavali ono što niko normalan ne
prodaje. Za čuditi je se svom tom malom običnom svetu u izlizanim kaputima u
jadnim poderanim cipelama, u svoj toj svojoj bedi i čemeru koji hrli da pruži
podršku svojoj i našoj novoj propasti. U svetine je, po definiciji pamet
kratka, ali i vučji čopor zna gde prestaje igra a gde počinje kolektivna
opasnost. Čak i oni koji ne znaju da broje mogli bi da izračunaju da u ovoj
zemlji već punih devet godina traje iznurujući rat bez rata , de već punih
devet godina naši ljudi negde zbog nečega ginu a da se tome ne samo ne vidi
nego ni smisao. U ime čega su izginuli naši vojnici u Slavoniji kod Vukovara,
Tenje, Borovog Sela? U ime čega dobrovoljci u Krajini? Ima li u svim tim
glavama sa razjapljenim ustima iz
kojih izviru krici "Slobo, Slobo!!", ima li mesta i za neko od ovih
pitanja? Da li taj takozvani "obični svet" taj što će koliko sutra
da "položi život" za odbranu Kosova zaista ima neograničena prava da se se sprda sa sopstvenom i
našom zajedničkom istorijom? A oni "koje je nateralo" da u ime
"partijskog zadatka" prospu nekoliko otrovnih rečenica na račun
nekakvih tamo "silnika" koji kao nemaju druga posla nego da se bakću
sa nama i našim prostaklukom? Imaju li i ti tipovi nekakav svoj cenovnik, ili i
oni mogu beskrajno i besplatno uz to da prkose zdravom razumu i sopstvenoj
savesti? Brinu li se šta će, koliko sutra, govoriti pred svetinom, kada NATO
konačno uđe u Srbiju, ali ne na silu negu uz uredan poziv i lični zahtev
Slobodana Miloševića?
Ne, ne brinu. Njihovo je da talabase da podbadaju, huškaju da šire lažni
osećaj snage i moći. Na pitanje kako ćemo se tući protiv NATO-a kada za svo
ove vreme nismo uspeli da skršimo otpor čak ni šiptarskih terorista, oni neće
odgovarati, jer je , očigledno zlonamerno i neprijateljski intonirano. Izdajničko,
čak. Neće odgovoriti ni na
pitanje kako to da su teroristi za tako kratko vreme uspeli da se naoružaju,
stvore svoju vojsku, obuče je, pripreme i to sve pred očima režima i u
uslovima vanrednog stanja koje je pre deset godina bilo zavedeno na Kosovu . Ni
na to neće odgovoriti jer oni i nisu tu da bi odgovarali. Njihovo je da služe,
da klanjaju da slave svog Boga. Njima je najvažnije da se posao
"odradi" , da gazda bude zadovoljan .
A krici, a patriotska zaklinjanja, a svo to nečuveno brljanje po
najsvetijim ljudskim osećanjima ne stiže dalje od naših granica. Niko to živ
niti prenosi, niti uvažava, niti čak osuđuje. Taj suicidni dert, taj
orijentalni karasevdah kada se iz
prkosa nekome i nečemu seku sopstvene vene, namenjen je teranju inata sebi
samima. Namenjen je još jednom poniženju ovog naroda. A kada bi svi ti urlači
i recitatori patriotskih govora samo za sekund utihnuli mogli bi da čuju
raskalašni muški smeh i pakosni, iskidani ženski kikot. To su jedini zvuci
koji prelaze granice Srbije. To je njen
znak kojim se prepoznaje medju ostalim zemljama i prema kome je drugi vrednuju.
Pogani, zli smeh u inat svima a ponajviše sopstvenom narodu i njegovim ropskim
nagonima.
