OK, hajde da se bijemo
Pozivi u rat koje nam upućuju
naši zvaničnici, a njihovi papagaji u beskraj ponavljaju, zaglušuju svaki
glas razuma. Branićemo svaku stopu svoje zemlje poručuju nam, život
ćemo dati za Kosovo, zaklinju se isti oni koji su se koliko juče
zaklinjali da će život dati i za neke druge teritorije, pa ne samo da ga
nisu dali nego te teritorije odavno nisu njihove. Ništa, poručuju oni, to
je bila samo šala i komika, da malo poplašimo Tudjmana i Aliju, ali Kosovo,
Kosovo je nešto drugo, to je Sveta srpska zemlja, naša kolevka i naša
sudbina. Ne damo Kosovo i nećemo ga dati čak ni po cenu oružanog
sukoba sa najvećom svetskom silom. Zbog spasa Kosova je čak i Vuk Drašković
pristao da postane miloševićevac. Očigledno, dogorelo je do nokata.
Sva ova halabuka kao i u ostali
proizvodi Miloševićeve propagande zasnovani su na neverovatno podloj računici.
Rasklimani režim je doveden do ivice pa se više od ODUZIMANJA Kosova boji
njegovog ostanka u okvirima Srbije i Jugoslavije. Buduća autonomija Kosova
znači stavljanje pod znak pitanja svih onih mafijaških principa na kojima
počiva Miloševićeva državna tvorevina, a referendum nakon tri godine
o konačnoj sudbini ove pokrajine, ne znači
promenu naših granica, kako nas ubedjuju dežurni urlatori, već
promenu režima u Srbiji. To Milošević odlično zna pa je stoga i rešio
da zaigra na opasnu kartu izazivanja sukoba medjunarodnih razmera.
Njegova pokeraška kombinacija
je, naravno, genijalna u svojoj monstruoznosti. Prvo, pred Svet i Evropu je
bacio rukavicu oružane intervencije na tlu Starog kontinenta. Onaj ko naredi
oružani udar na Srbiju rizikuje mnogo: pre svega svadju u redovima saveznika
oko toga da li je to pravi način i ko od njih u ovoj igri dobija, a ko
gubi. Odustajanje saveznika od intervencije bila bi Njegova grandiozna pobeda i
put u besmrtnost: čovek koji je Ameriku bacio na pleća!! To je epitet
koji bi mogao da zadovolji čak i Njegov megalomanski kompleks. Varijanta
druga Miloševićeve paklene zamisli računa upravo na odluku da Srbija
bude izložena vojnom udaru NATO-a. U tom slučaju on postaje nacionalni
junak, neka vrsta Če Gevare koji na čelu svoje vojske i naroda kreće
u pohod protiv svetskog Zla. Usput prolivena krv došla bi kao poručena jer
bi ustalasala medjunarodno javno mnjenje, a svaki dan rata
uvećavao bi dodatni pritisak javnosti da se atak na malu, hrabru
Srbiju zaustavi po svaku cenu.
Krv, pogibija i razaranje prave efekte bi dali tek na domaćem
terenu. Jer ko može i sme da tokom rata traži i uopšte misli na svoju
penziju, platu, na svoja prva. Lovci na ljudske glave, crne trojke koje su se već
dokazale na prostorima bivše Jugoslavije razmilele bi se po srpskim gradovima i
pod nož stavile sve ono što nije na njihovoj strani. Ponovo bi se aktivirale
udarne razbojničke jedinice kako bi
od sopstvenih vlasnika zaštitili luksuznije
automobile, nakit i devize, a sitna lopovska boranija sastavljena od lokalnih
drekavaca i bukača usresredila
bi se na belu tehniku, pokućstvo, prozore i ragastove, te živinu i
krupniju stoku. Sveti srpski rat za Kosovo tako bi se pretvorio upravo u ono u
šta se pretvara svaki mafijaški pothvat, ma kakvo ime nosio: u svetu pljačku
Srba i Srbije od strane bande koja
ne preza ni od čega.
Naši mladići u vojnim i policijskim uniformama će
hrabro ginuti u sukobu sa superiornijom vojnom silom, civilno stanovništvo
će stradati u vazdušnim
udarima saveznika a mafija će da hara, da otima, pljačka, da uvećava
svoje krvavo bogatstvo. Tako je do sada bilo u svim prljavim Yugo ratovima, pa
nema razloga da ni sada ne bude isto. I ranije je narod pozivan da gine za
nekakve svetinje, pa ga pozivaju i sada. I to uvek isti tipovi ogrezli u svojoj
moći, bahatosti u svom smrdljivom novcu.
A kada Srbija bude, nakon pljačke
i pustošenja, razorena i porušena, onda će isti ti, ali sada bogatiji i
moćniji, pošto priznaju kapitulaciju i ponovo postanu nezaobilazni faktor
mira, otići u istu tu Ameriku da iskamče kredite za obnovu uz obećanje
da će biti dobri i da više neće praviti svinjarije. Kosovo, naravno,
više neće biti na istoj adresi, ali to tada neće biti bitno. Biće
važno da je sačuvan mir i da je u Srbiji ipak ostalo još živog sveta,
mirnog, radnog i poslušnog… Tada
će se opet, kao i do sada
u jednom TV dnevniku pojaviti
Jedan Bezlični, takozvani Obični Mali Čovek, sav siv i memljiv, i
gledajući negde u stranu, izgovoriti onu antologijsku već rečenicu:
"Ja mislim da bi sada trebalo da se OKRENEMO radu…