Citajuci novine
O BABAMA I DEDAMA


Dok policija hapsi babe (sto je drugo ime za casne gospodje koje su u prilici da imaju unuke) red je zapitati se sta o tome misle i sta preduzimaju dede. Pri tome iskljucujem iz price onu stariju gospodu koja imaju tu srecu da su ozenjeni starijim gospodjama sa unucima . Mislim, pre svega, na one dede, na one drcne starine koje su tokom mog ranijeg zivota, kada nisu bili bas tako stari kao danas, igrali ulogu moralnih i svakih drugih prosuditelja i ocenjivaca naseg moralnog i revolucionarnog statusa. Rec je, dakle o drugovima borcima iz proslog (velikog) rata, umirovljenim revolucionaroima koji su sada u prilici da na nasim ulicama gledaju kako policija, kao njih nekada, prebija i gazi mladost ove zemlje.

Nadzornici ljudskih dusa

Ja zaista ne znam kako se po najnovijim kriterijumima i merilima deklarise organizacija koja se nekada nazivala Savezom boraca narodnooslobodilackog rata (SUBNOR) takodje me ne bi zanimala niti priroda odnosa starijih clanova ove organizacije sa mladjima ucesnicima u ovim najnovijim i zvanicno nigde vodjenim ratovima. Pozabavio bih se iskljucivo rezonom i nastupom onih nasih drugova boraca koji su svojevremeno bili ne samo ideoloski nadzornici nego, sto je mnogo vaznije, i propagatori jednog moralnog kodeksa zasnovanog pre svega na pravu pojedinca (i naroda) da se odupre nepravdi i ugnjetavanju svake vrste. U svojim nastupima po skolama, kasarnama, sa govornica tokom prigodnih manifestacija uvek su isticali ulogu mladih ljudi kao osnovnih pokretaca drustvenog progresa, citirajuci usput i nekoliko zaista efektnih izjava neumrlog Marsala.
Znam da ce se neko ovim povodom ironicno nasmejati i reci da je zaludan posao prozivati ljude koji prakticno ne znaju ni da li su jos zivi, ali takve primedbe s idignacijom odbacujem. Secam se pri tom stogodisnjaka, ucesnika u bitkama koje je srpska vojska vodila tokom prvog svetskog rata, kako su, iako potpuno satrveni sopstvenim godinama, i umeli i mogli da svojim prisustvom na javnim skupovima prezentuju herojsku armiju kojoj su pripadali i cijoj su slavi i sami doprineli. Pa ako su mogli oni, zasto njihove mladje kolege, ljudi od sedamdeset i osamdeset godina ne bi imali snage da recju i delom podrze idelae za koje su se borili?

Prica ulivana direktno u glavu

Opet ce onaj sa ironicnim osmejkom na usnama reci: kakvi ideali - takvo i drzanje, ali tu primedbu odbacujem uz ne manju indignaciju. Jer, to sto su drugovi borci nekada mislili i cinili nije bila samo njihova privatna stvar, pa da sada tek tako mogu da okrenu curak naopako. Oni su ta svoja nekadasnja ubedjenja citavim generacijama mladih ljudi ulivali direktno u glavu bez mnogo pardona. Onaj ko je hteo da slusa karaktersian je kao dobar i posten omladinac, a oni koji su sumnjali ili se kikotali u zadnjim redovima konferencijskih sala, slusaonica i ucionica, bili su prezreni., ekskomunicirani i koristeni kao divljac u politickim i drugim lovovima. Nastranu i politika i ideologija, ali postoje i ljudski i moralni razlozi da se nakon tako duge (cetrdeset godina) pricanije ipak ostane dosledno nekim od idela mladosti.

Lako postignuta brzina

A kakvi su to idali bili i koliko su oni bili cvrsti svedoci i cinjenica da su se u vreme pocetka raspada Velike Jugoslavije, najbrze i najlakse porastabucali upravo drugovi borci. Za tili cas, nakon dugogodisnjih prica o bratstvu i jedinstvu, svrstali su se u redove militantnog nacionalizma koji se otrovnim zubima duboko zario u mekani stomak zajednicke otadzbine. Najčasniji medju njima, osetivsi silinu zadaha raspadanja i razmere nadolazece nesrece hitno su napustili svoje ovozemaljske zivote i pridruzili se senima poznatijih drugova cije su bronzane statue poceli da razvlace pobesneli nitkovi. Ostatak koji nije imao moralnih dilema, brzo se prilagodio priklonivsi se novoproklamovanoj LEVICI koja je sa njihovim pogledom na svet imala zajednicko samo "L" na pocetku reci. (Njihove kolege na zapadu Zemlje su se upisale u nacionalisticku desnicu. Podlo, ali posteno). Agilniji drugovi borci svoju ulogu nekadasnjih kontrolora dusa menjaju za ono sto im novoprimitivizam u usponu nudi. Postaju kulisa rezima koji ih instalira zavisno od vrste priredbe koju organizuje. Dok se blesavi u nacionalstickom cirkusu, drzi ih u dubokim podrumima i pusta napolje samo one primerke koji su spremni da socno pljunu na nekadasnje idale drustvene pravde i zamene ih nacionalistickom litanijom. Kada pak resavao da se prikaze kao levi i antifasisticki, rezim ih je izvlacio iz podruma, sklanajo im budj sa lica, navlacio nova odela umesto rita koje su na sebi imali i vazno im saopstavao da Vodja nije umro vec da je bila rec o imperijalistickoj zaveri. Drugovi borci su to otkrice starasno primali k srcu i po starom obicaju pocinjali svoje duge, otuzne price. Jedino su, vec pomalo staracki senilni, gresili pri navodjenju Vodjinog imena. Stalno su pominjali nekog drugug koji u ratovima, istina, nikada nije ucestvovao ali ih je zato vrlo uspesno pravio.

Mladost je lepa samo kad je svoja

Elem, progutali smo sve to kao i mnogo toga drugog sto pristojan svet nikada ne bi. Zato i jesmo tako otekli, nepoktretni, mrtvi... Gutanje nam je preslo u naviku. Oni mladji, oni koji su se rodili pre dvadesetak godina pa su se u medjuvremenu hranili drugim, ljudskom rodu primerenijim stvarima, to ne mogu da shvate. Tvrde da to sto mi gutamo nije za jelo. Bune se. Hoce napolje iz memljive rupe u kojoj se jede sve i svasta. Bunom i nepristajanjem veoma lice na sliku koju su nam drugovi boreci o samima sebi molovali. Vesti su i hrabri. Za razliku od drugova boraca, oni nemaju sakriveno oruzje, ne zele da ispaljuju prvu ustanicku pusku i ubiju zandara. Njima nije potreban neki novi svet vec traze da im se dopusti da zive u postojecem. Umesto onih zandara koji su kundacili drugove borce dok su bili mladi, pred njima stoji kordon oklopljene ordije spremne da rastrgne. Hapse ih, tuku, saslusavaju, upadaju im u kuce, ispituju roditelje, hapse babe...
A dede - ni da se cuju. Koliko juce nekakva nadobudna neznalica proglasila je stisnutu pesnicu za fasisticki znak. Dede, koji su se medjusobno u mladosti tako pozdravljali, ni rec da kazu. Da bar zamole da se laze malo umerenije, da se postuju makar elementarne cinjenice. Nista od toga. Muk.
Dede su ubedjene da je mladost napredna samo ako je njihova. I dede bi danas krenule protiv vlasti da je u pitanju kakva kraljevina kao sto je nekad bila. Udarili bi i na zandare samo kad bi ih nasli. Kraljevine jos nema ali je u nastajanju. Ni zandara nema, tu su specijalci. Dede to odlicno znaju i kao iskusni ljudi odavno su shvatili da pokornu glavu sablja ne sece. Zato ce pristati na sve sto se od njih bude trazilo, pa i na vise, ako treba.

Fantasmagorija

Ja dede razumem i ne zameram im mnogo. Pricam tek onako, da neke stvari i neke lekcije ne zaboravimo. Dedama zelim sve najbolje. Voleo bih da usnu i da tamo, u snu, stanu u stroj medju svoje mrtve drugove. Pred stroj na belome konju da izadje neumrli Marsal pa da svojim celicnim glasom podvikne: "Prva proleterska, miiir-no!!"
Cini mi se da bi nase dede tako postali prvi borci u istoriji ratovanja koji su umrli od sramote.

nazad