Da li ste za ili protiv bombardovanja ?

IZVINITE, NISAM GLASAO !

Izjašnjavanje o bombardovanju besmisleno je kao i tvrdnja o kolektivnoj srpskoj krivici. To što svi Srbi nisu krivi za kosovsku tragediju ne znači da niko nije kriv. Naprotiv.

Imaoci Interneta u poziciji su da, kopčajući se na BBC-ev sajt neposredno izjašnjavaju za to da li su za ili protiv bombardovanja Srbije.  S obzirom na otvorenost Mreže na istu temu je moguće proslediti i sopstveni komentar koji, naravno, ništa neće promeniti u stvarnom odnosu snaga i raspoloženja u svetu ali će kod pošiljaoca  stvoriti osećaj da je u prilici da nešto i sam preduzme. Nastranu stvarni dometi i značaj ovakvih izjašnjavanja, kao i uzaludnost svih tih emocija koje se posredstvom Mreže struje Svetom i prelivaju se u stotine hiljada kompjutera.

Muka je u tome što je i samim postavljanjem pitanja: da li ste za ili protiv bombardovanja ustvari ubačena dodatna količina magle koju na Kosovo i kosovski problem navaljuje ovdašnja, dakle srpska režimska propaganda.

                                           Srbi stanuju na Dedinju                                        

Ukoliko bi strani "glasači" mogli da tipuju i opredeljuju se između bombardovanja i ne bombardovanja Srbije, ovo pitanje upućeno našem svetu nalazi se na samoj granici apsurda, istog onakvog koji u glave obespamećenog naroda svake večeri uliva srpska televizija. Najkraće rečeno, nema te BUDALE koja bi glasala za bombardovanje sopstvene zemlje. Stoga bi bilo veoma umesno saznati zbog čega se ovakva pitanja uopšte i postavljaju.

 I ovoga puta upotrebljava se stari i uspešni šablon projektovanja svih brljotina ovdašnjeg režima na čitav narod, pa se tako opet nailazi na pitanje šta to SVET ima protiv SRBA i zašto svetski silnici te iste SRBE ne ostave na miru. Iz toga nužno proizilazi pitanje imaju li i SRBI pravo da kao ostali narodi brane svoju teritoriju te zašto se samo u slučaju SRBA primenjuju dvostruki aršini kada se meri opravdanost borbe protiv terorizma i separatizma. Kažem, dilema je lažna i navija vodu na mlin pravih i dokazanih grobara SRBA i Srbije koji su trenutno nastanjeni na području beogradske opštine Savski Venac, Mesna zajednica "Dedinje", mada ih ima i po drugim delovima ovog grada. Ti tipovi, jedna veoma dobro organizovana mafijaška firma na čelu sa apsolutističkim bosom i  gospođom mu, već punih sedam godina na ovim prostorima proizvodi nesreću, smrt, stradanje te materijalna i duhovna razaranja. Sve čega su se dotakli upropastili su i izgubili a svaku pa i najveću nacionalnu svetinju i dalje smatraju za privatnu prćiju koja se može  iskoristiti za njihove sitne račune i nečasne namere.

I hrvatsko ustaštvo i muslimanski fundamentalizam i albanski separatizam su konkretno istorijsko nasleđe i zlo ovih prostora, ali zlo koje je generisano, namerno podsticano i umnožavano zarad održavanja diktatorskog, autokratskog sistema, pre svega u Beogradu, a onda i u Zagrebu, Sarajevu … Zar više puta do sada akteri ovdašnjih mutnih političkih igara  nisu i rečju i delom dokazali i pokazali da im te srceparatelne priče o ugroženosti vlastitog naciona služe isključivo zarad ostvarivanja sopstvene dobiti? Od sve i pogibije nastale "odbranom srpskih ognjišta" u Hrvatskoj, Srbi su dobili samo stotinu ili nešto više obesnih, poludivljih bogataša koji su se kao pijavice zarili u meso nacije. Šta je Srbima u Bosni doneo Dejtonski mir i kakve veze odredbe tog mira imaju sa patriotičeskim zovom istih koji su taj mir aminovali? Zbog čega su i za čije babe zdravlje potrošeni toliki ljudski životi ? I tužno je i otužno ponavljati sve te silne prevare, te opake ujdurme ovdašnjih vlastodržaca, naših novopečenih vlasnika svega što smo i mali i imamo, gospodara naših života i smrti. Uostalom, zar nije albanska pobuna izbila neposredno nakon što su se pobunili kosovski Srbi razočarani Miloševićem i njegovim lažnim obećanjima. Isti onaj talas nezadovoljstva koji je krajem osamdesetih  vozdigao malog partijskog birokratu na mesto vrhovnog srpskog vožda, sada se pokrenu u nameri da ga sruši. Kosovski Srbi su nakon više godina krotkog ćutanja konačno shvatili da Milošević nije tu da služi njihovim interesima već su oni ti koji treba da služe njemu.  

                        Po meri Domanovićeve Stradije

Neizmeriva je količina laži koju je proizveo ovaj sistem, laži namenjenoj ne samo ovdašnjoj publici nego i širem međunarodnom okruženju. Režim koji od sopstvene zemlje pravi tužnu Domanovićevu Stradiju, državu krojenu po svim zakonima apsurdnog mišljenja i delanja, očekuje i nada se da mu "novi svetski predak" veruje i smatra ga za poverenja dostojnog partnera. Srpska država deset godina drži Kosovo pod policijskom stegom a u isto vreme na istom Kosovu funkcioniše paralelna albanska vlast, postoji paralelni školski sistem i na kraju paralelna oružana sila. Treba li mnogo pameti da bi se zaključilo kako su sve to albanski politički akteri, sprega tamošnjeg "biznisa", mafije i politike, kao ravnopravan poslovni partner samo kupili od srpskih partnera, a kada je došlo do brkanja računa, potegnuti su pištolji. Da, albanski separatizam je istorijska datost, ali je zato albanski terorizam posledica Miloševićeve vlasti, iste one koja je od države Srbije stvorila tragikomičnu banana republiku gde je Zakon podređen vrhovnoj Volji, a potezanje oružja se smatra za uobičajen poslovni potez. Takva Srbija, puna laži, javno priznatog prostakluka i primitivizma, sada sa međunarodnih govornica (onih gde je uz nužne higijenske mere) pripuste grmi pozivajući se na osnovne demokratske principe i njeno pravo da ubije sve one koji na nju dignu ruku ili pušku. Ali ono što se mangupskim podmigivanjem i seoskim podvalama može postići u Donjem Sikiljevcu , ne može da prođe u Briselu i Njujorku. U tim varošima sede predstavnici međunarodne birokratije koji su za proteklih nekoliko godina mučnog petljanja sa balkanskim plemenima i njihovim poglavicama naučili nekoliko bitnih stvari. Kada je "srpski faktor" u pitanju, oni su (s pravom) uvereni da se tu glavni igrač zove Slobodan Milošević, da on zaista drži sve konce u svojim rukama, da je lukav, bezobziran i sklon nasilju i da veoma rado i uspešno sarađuje u mirovnom procesu na Balkanu tek kada mu se gurne pesnica pod nos. Pošto trenutno ni g. Miloševiću nije lako, odnosno pošto bi napuštanjem Kosova izgubio i poslednju mogućnost za dalje zaluđivanje svojih podanika, onda ta pesnica mora da bude nešto krupnija i tvrđa. Međunarodne birokrate su kao i svaka druga birokratija uostalom , ubeđeni da su učinili sve što su mogli, da su bili dovoljno tolerantni i uviđavni i da su ostavili dovoljno i rokova i mogućnosti da srpski režim na "sportski", način razdreši kosovski čvor. Ali, Miloševiću, zbog prirode njegove vlasti, nije stalo da stvar razreši već što više zapetlja i na što duži rok. Zbog toga je krajnje neumesno porediti akciju srpskih vlasti sa antiterorističkom akcijama drugih država i vlada. U srpskom slučaju antiterorizam se na krajnje brutalan način zloupotrebljava u političke svrhe što je više nego očigledno.

Sada su rokovi istekli i "rešenje je postalo izvršno". Srpski rečeno - sledi bombardovanje, a mi i ja sada bi trebalo da se izjašnjavamo da li smo za ili protiv. Događaji, su očigledno, poređani logičkim nizom. Onaj ko je svojevremeno glasao za Miloševića, sada je u prilici da se opredeljuje za ili protiv  bombardovanja. Pokvarenost celog ovog projekta  Miloševićeve i Markovićkine Srbije sastoji se u tome što se bombardovanje, kao završni čin drame, tiče i onih koji za njih dvoje nikada nisu i ne bi glasali.

nazad