Prve impresije koje sam stekao o Italiji izazvale su iskreno žaljenje što nisam vičan niti crtanju niti slikanju. Ambijent padanske nizije u kome sam se našao, iako relativno najnezanimljiviji od svih koje sam u ovoj zemlji do sada video naprosto je dražio da bude opisan nekom od formi likovnog izraza. Kažem, iskreno sam žalio što nisam bio u stanju da udovoljim tom porivu, koji se u mojoj svesti manifestovao kroz gomile reči i rečenica kojima sam nepoznatom sagovorniku želeo da dočaram svoje oduševljenje onim što da gledao. Nažalost ništa od toga nisam zapisao pateći od akutnog nedostataka motiva za pisanje. Prvi put sam se opisa ove vreste prihvatio želeći da napravim seriju putopisa za "Pančevac", ali nisam imao snage da taj posao privedem kraju. Tako su moja "Pisma iz Padanije" sve do sada ostala nedostupna oku eventualnih čitalaca, ("Zemlja bivšeg komšiluka", "Merkato") dok sam par beleški objavio u novinama "Život sela" iz Omoljice a pod nadnaslovom "Moje selo malo" ("Jabučari")
Tipičan pejzaž veronske ravnice
Nikada nisam imao običaj niti naviku da o drugim narodima sudim kroz prizmu svojih domaćih iskustava, te ispraznog veličanja naših običaja i načina življenja. Mislio sam i smatram i dalje da bi se tek delimična slika o jednom populosu mogla saznati nakon više godina življenja u tom okruženju te pomnog gledanja i slušanja svega što se okolo zbiva. Ne bih gubio vreme poredeći ti neke njihove sa našim navikama ali imam potrebu da ti opišem bar neke zanimljivije trenutke ovdašnje svakodnevnice. I još te na nešto moram upozoriti: moja viđenja i moje spoznaje tiču se isključivo ambijenta u kojem živimo moja porodica i ja. Italija je isuviše raznorodna i suviše velika da bih bio u stanju da za ovo nekoliko godina sve vidim i sve proučim. Dakle, nalazim se u situaciji stranca koji bi sedeo u Pančevu i svojim prijateljima pisao o našem tamošnjem načinu življenja pod naslovom "Srpski običaji". To bi bilo potpuno tačno, ali gde je Banat od Šumadije, a kamo li od Pirota ili Vranja. Tako ću ti i ja pisati o načinu života u Italiji, ali živeći u regionu Veneto, teritoriji koja je nekada ulazila u sastav Mletačke republike, mogao sam da osetim duh jedino italijanskog severa, dok dalje od Firence, odnosno pitome Toskane, još nisam uspeo ni da stignem (isključujem jedan sindikalno-štrajkački pohod na Rim), a kamo li da saznam nešto što bi iole odskakalo od naših uopštenih predstava o ovoj zemlji. Zbog toga sam mogao da ovo štivo naslovim sa "Pisma iz Padanije", jer po merenju aktuelnih italijanskih separatista, ovaj deo Italije seže do reke Poa. Sa druge strane, ove reke za ovdašnje severnjake počinje JUG sa svim mnogobrojnim značenjima koja ova reč može imati kada se koristi u drugim evropiskim jezicima. Opredelio sam se za arhaični naziv Mleci, jer reč "Padanija" u Italiji izaziva različita i potpuno oprečna raspoloženja, a ja ne bih nikoga da srdim.
Doduše, srednja Italija nije isto što i južna koja obuhvata Kalabriju, Pulju, Marke, Bazilikatu, Kampanju (glavni grad Napoli) te čuvenu Siciliju i Sardiniju, ostrva koja se u našim predstavama o italijanskom temperamentu, mafiji itd... pojavljuju kao centralna asocijacija. Kada je jug Italije u pitanju moram ti reći da su i moje predstave o Italijanima delom bile bazirane na uzorku koji nam je dolazio iz ovog dela poluostrva. Odmalena sam ih zamišljao kao niske, crnomanjaste sa talasastom kosom, brbljive, svadljive, opako ljubomorne na svoje temperamentne crnokose žene sa istina nešto dužim ali zato - seksi nosevima (tip slavne Ane Manjani). Jedan od u Pančevu najpopularnijih Italijana, pokojni Đuzepe Legato (koji je prijateljevao sa pola naše varoši i preko leta, u vreme svojih dolazaka, bio stacioniran u kući svoje kćerke u Vojlovici), bio je upravo takvog kroja jer je rođen u Kalabriji, mada je živeo u Arma di Tađi, nekoliko kilometara od San Rema. Za razliku od Kalbreza, njihovi komšije Puljezi (glavni grad - Bari) su visoki i crni ljudi, neka kombinacija Italijana, Crnogoraca i Grka. Njihov način tradicionalnog ruralnog života veoma naliči balkanskim brdskim tradicijama. A kuće su im najčudnije u Evropi. Svaka prostorija ima poseban kupasti krov tako da kuća liči na skup nekoliko gusto zbijenih plastova sena. Očigledno, Sever i severnjaci su zaista nešto sasvim drugo, a i ženskinje u ovim krajevima potpuno drugačije izgleda. O mnoštvu različitih dijalekata ću ti tek pisati, ali moram ti reći da Sever nije isto što i Trst za koji naš klasični Ponte Roso - turista pogrešno smatra da je, upoznavši ovaj grad, upoznao i celu Italiju. Trst ti je jedna specifična mešavina italijanske tradicije i veoma snažnih austrijskih i slovenskih začina u kojoj se više ne zna šta je šta i šta je čije, što u kulturnim zemljama nikada nije ni bilo najbitnije. Zato je Trst na svoj način osobita italijanska varoš i zato su Tršćanke tako zgodne žene što je, i među ovdašnjim muškarcima, veoma rasprostranjeno mišljenje.
Sever Italije je za razliku od naših krajeva, veoma gusto naseljen. Distanca između naselja veoma retko prelazi pet - šest kilometara, a i taj prostor nije bez usamljenih kuća ili zaselaka. Stoga je u ovom delu Italije veoma teško, osim možda u visokim alpskim predelima koje još nisam pohodio, pronaći krajolik bez ikakvih tragova ljudskog prisustva. U šumi, na proplanku, na predivnom pašnjaku koji kao da je prekopiran sa kakve reklame za švajcarsku čokoladu, uvek ćeš naići, ako ne na ogradu, električni vod, tragove traktorskih guma, a ono će ti se već u drugom ili dvanaestom planu ili daleko na horizontu u pogled udenuti silueta kuće, poljoprivrednog gazdinstva, ili dugačke zgrade tovilišta, koje će se noću ukazati kao sjajna crtica na tamnoj gromadi kakve planine, sačinjena od sitnih tačkica osvetljenih prozora iza kojih, u nepreglednim redovima, žvaću stotine goveda, svinja ili se rakolje desetine hiljada kokošaka i ćurki. Moja prva negativna impresija bio je miris ovih krajeva. Još nisam, pa čak na većim visinama, na otvorenom prostoru, van naselja, uspeo da pronađem mesto gde će ti se vazduh udisajem zabosti u pluća kao hladno sečivo noža. Silazio sam do same obale Adiđa u rana jutra ili u kasni noćni sat, ali te svežine, one koja te kao iz zasede presreće na obali hladne Drine, ne mogah pronaći. Jeste, reka je i nebo je i šuma, sve je isto, ali nekako zamlačeno, bajato kao jelo od juče. Gde god da stigneš, gde god da se deneš uvek ćeš nekud stići ili izbiti na kakav put ili stanište. Dešavalo se da zabasavajući tako namerice ni uz najveći napor nisam u duši mogao da pronađem niti tragove neizvesnosti, zebnje ili straha od nepoznatog kraja, od besputice. Ne. Uvek sam se osećao kao da sam iz jedne svoje sobe prešao u drugu. Sve neko domaće, polovno i izanđalo od preterane upotrebe.
Ali, i o tome ću ti tek pisati
Tvoj Ž.M.
Moje selo se nalazi u okolini italijanskog grada Verone i po svom geografskom položaju veoma nalik Omoljici. Leži na obali reke koja se zove Adidje i samo malo je čistija od Ponjavice. Istina, malo je veća i brža, podmukla čak, ali to nema značaja za moju priču iako bi se moglo pripovedati i o tome da do dana današnjeg još nisam video da se neko u Adidju kupa. Bože sakloni! Kao i Omoljica, i moje selo je u ravnici i iz njega, se kao i iz Omoljice, vide planine. I tu se sličnost završava. Sve ostalo je toliko različito da mi se čini da dalje pisanje na ovu temu ne bi imalo smisla. Čak i onda ako bi se zanemarila činjenica da se porede dva mesta iz dve u ekonomskom pogledu potpuno različite zemlje.
Ali da nastavim, pa gde stignem.
Moje selo je pripada carstvu jabuka. Na nekada močvarnom podvodnom zemljištu gaje je ovde stotinama godina. Ne bih znao da kažem koje su sve sorte jabuka gajene ranije ali danas preovladava "gold star", ima nešto i "grin smita" i još jedna crvena kojoj ne znam ime. Gde god se okreneš svuda su voćnjaci: hektari, stotine hektara. Trenutno je sve belo od cveta. Kao sneg. Ima malo i krušaka, nekih pet posto površina, ima i breskve... Loze ima samo za domaću upotrebu. Kažem, govorim o mome selu. Malo dalje, u brdima je druga priča. Od Soavea prema Veroni je carstvo loze: belo vino nazvano po ovom mestu teče potocima i plavi najizbirljivija svetska tržišta. Malo dalje, na sever u dolinama Lesina koje se kao orlovske kandže zabijaju u ovu moju ravnicu je Valpoličela, kotlina odakle potiče takodje čuveno vino "rićoto" za koje kažu da običan čovek ne može da ga kupi. Može samo da ga dobije kao dar. Ovde ću da se zaustavim jer ako bih krenuo dalje na zapad prema jezeru Garda upao bih ponovo u jedan vinski bazen kvalitetnog crnog "bardolina" i onda bi ovaj tekst bio u potpunosti posvećen vinu, a to nam nije cilj.
Dakle, vraćamo se nazad, uz napomenu da gledajući prema brdima tačno vidim granicu koja zonu vina deli od zone trešanja. Kompletna sela tamo žive isključivo od ove voćke.
Berba i rezanje
Moje selo uopšte ne liči na selo. Svi oni koji žive od zemlje imaju kuće bna periferiji pa su im njive neka vrsta ogromne okućnice. Stoga se na ulicama mog sela veoma retko može spaziti traktor koji nešto tegli. Ponekad mi se čini da seljaci ovde žive u ilegali. Nigde nikog na sokaku, svi gledaju svoja posla. Kada sam već kod traktora da se osvrnem malo na ovdašnju agro - tehniku. Bože blagi - nema šta nema. Video sam i neka čuda kakva do sada u životu video nisam. Neke traktore visoke tako da možeš da im prodješ izmedju točkova, kombajne veoma nalik na pokretne fabrike letećih tanjira i slična čuda. Pitaće se ljudi otkuda sad kombajni kada ovi moji gaje samo jabuke, pa odmah da kažem da ima i ratarskih kultura, pre svega kukuruza i soje a malo niže, na jugu teraju isključivo pirinač.
Pošto je moje poznanstvo sa selom u kome živim počelo preko jabuka za tu oblast sam postao neka vrsta specijaliste. Aktivno sam učestvovao u nekoliko berbi koje su prava meka za istočnoevropsku sirotinju, potom Marokance i Nigerijce koji su ovde glavna radna snaga u poljoiprivredi. Svaki berač snabdeven je kolicima na kojima stoje dve gajbe za prvu klasu i jedna za škart. Gajbe za prvu klasu imaju pokretno dno koje se , kada se otpusti pretvara u plastični džak kojim jabuke kliznu u veliku gajbu e da bi se izbeglo njihovo oštećenje. U velike drvene gajbe staje po hiljadu kila, a njih domaćin dovozi i odvozi viljuškarem koji se zakačinje na traktor. Može da ponese po dve pune gajbe a da se ne prevrne. Ti veliki sanduci slažu se pod ogromne tremove gde čekaju trgovce. Cena se unapred zna i ugovori sa otkupljivačima su unapred potpisani. Čeka se samo kamion na koji se voće tovari i odvozi u sabirne magaze. Državu sva ta frka uopšte ne zanima. I proizvodjač i otkupljivač i distributer su privatnici i svako tu gleda svoj interes i svoju zaradu. Sporovi nastaju oko procenta škarta koji utvrdjuje otkupljivač u svakom pojedinačnom slučaju. Zato će gazda voćnjaka budno bdeti nad beračima da mu medju prvu klasu ne zapadne neka oštećena jabuka. A oštećenjem se naziva i najmanja rupica i svaka belega ulegnuta u ljusku jabuke.
Najveći neprijatelj ovdašnjih voćara je grad. Sa insektima, gljivicama i boleštinama oni izlaze na kraj. Sa Gospodom Bogom, malo teže, iako ovde nedeljom niko živi ne radi, a veoma visok procenat seljaka ne propušta nedeljnu misu. Zato su potražili drugačije, istina malo skuplje rešenje, ali veoma efikasno. Nad svojim voćnjacima razvlače mreže. Svaki red ima svoju mrežastu nadsteršnicu koja je tokom godine spletena i uvezana, a kada plod počne da se formira a visoke temperature i zapara zaprete jakim nepogodama, mreže se šire i kao dugi crni krovovi nadvijaju se nad beskrajnim špalirima voćnjaka. Hodati ispod tih mrežnih nadstrešnica stvara čudan osećaj , posebno stoga što su i ptice koje se gnezde po voćkama prinudjene da u gnezda dolaze, ne onako kako je Bog rekao, nego u niskom letu izmedju špalira i izmedju ušiju namernika.
Sat branja jabuka ovde se plaća od 8 do 10 maraka, gazdini rodjaci i prijatelji pristaju i na nižu cenu, ali još nisam video nekog ko je iz prijateljskih pobuda ili rodjačke solidarnosti radio za džabe. Toga nema. Veliki plantažeri, pored ostale mehanizacije potrebne za obradu voćnjaka imaju i pokretne platforme za branje. To je vozilo nalik na veliku traktorsku prikolicu na dva sprata koja ima sopstveni pogon i u stanju je da se kreće veoma sporo. Na njoj stoje po četiri ili više berača koji su u stanju da dohvate i najviše grančice i koji plodove odlažu u one velike gajbe koje se takodje nalaze na prikolici. Traktorista sa nakačnim viljuškarom može da priđe ovoj platformi uzme punu gajbu i ostavi praznu bez da se branje prekida. Ove platforme koje su snabdevene specijalnim pomičnim ogradama i samim tim veoma bezbedne za berače koriste se i u vreme obrezivanja voćnjaka. Tada se na njihov prvi sprat postavi kompresor sa motornim pogonom. Komprimirani vazduh se crevima odvodi do radnika koji grane seku pneumatskim makazama. Stoga ovaj posao ne iziskuje veliku snagu a obrezivači su veoma efikasni. Mali pokret prstom otvara ventil na makazama a snažan udar vazduha može da odseče čak i krupne grane. Traktorom na koji je zakačena moćna freza, vlasnik će potom proći voćnjakom i odsečene grane i grančice pretvoriti u drvenu prašinu.
Tako rade jabučari u mom malom selu.
O ostalim ovdašnjim seljacima, njihovim navikama i radu - drugi put.
Pisma iz Italije - MOJE SELO MALO
Pecenja kupi mi nojeceg
Kazu da jedino pravim varošanima ne smeta da zive na selu, a da od sela
najviše zaziru oni koji su od njega pobegli misleci da ce im gradska guzva
nadoknaditi prazninu koju nose u duši. Ko ce znati? Mozda to stoji, a mozda i
ne, ali meni trenutno uopšte ne pada teško što zivim na selu. Naprotiv.
Kao u Omoljici, mada malo drugacije
U mom malom selu na severu Italiji pece sunce kao i u Omoljici. Zeze. Istina,
ovde ima i kise, svakoga dana po jedan pljusak, tek toliko da se zemlja ne
zapece i skameni. ali, ovdasnji seljaci ne uzdaju mnogo u ovu Bozju milost. Cim
malo vise prigreje, ukljuce se silni sistemi za navodnjavanje. Nema vocnjaka
ovde koji nije sistematski navodnjavan. Kada se prodje kroz atar voda prsti na
sve strane kao nekada po nasim parkovima. Prskalice, izdignute iznad stabala, na
svakih tridesetak metara spojene su cevovodom a napajaju se ili iz obliznjeg
kanala ili iz specijalno za ove potrebe napravljenog bunara. Neko na bunaru ima
stacionarnu motornu pumpu koja goni vodu a neko onu zakacenu na traktor.
I ratarske kulture se intenzivno navodnjavaju, narocito kukuruz. Za sparnih dana
kada oko preleti po ovoj ravnici ne mogu a da se iznad zelenih njiva ne
spaze dugi vodeni lukovi. To ovdasnji seljaci snaznim vodenim topovima zalivaju
polja pod kukuruzom. Ova mocna sprava se instalira na uglu njive, a pumpa
pogonjena jakim traktorskim motorom baca vodu i po par stotina metara u daq. Sa
jednog coska njive se pokrije dobar komad zemljista, a onda se "top"
izmesti na drugi kraj, i tako redom, dok se sve ne natopi vodom. Ono sto me je
najvise cudilo je cinjenica da se kukuruz ovako zaliva i u podne po najvecoj
pripeci.
Krave sa mobilnim telefonom
Moji Ronkezani (selo se zove Ronko all Adidje) su najvise skloni uzgoju
goveda i zivine. Koliko sam uspeo da vidim, postoji samo jedna farma svinja, dok
se od krupne stoke uzgaja junad. Nema ni jednog proizvodjaca mleka, nema ovaca,
koza... Prva farma u koju sam ovde krocio jos 1994. godine imala je oko 600
goveda. Mislim da je bila najveca, u posedu porodice Menegini za cijeg je jednog
clana, nekada davno bila udata cuvena opreska diva Marija Kalas. Ne znam da li i
danas ova porodica ima toliko stoke, ali mi se cini da je njen broj redukovan.
Ovde se o tim stvarima ne prica okolo, svako gleda svoja posla i pod tudj krov
je tesko zaviriti. Farme su van sela, dobro ogradjene i tamo se zalazi samo po
pozivu, sto mu je nekako i normalno. Ostali stocari nemaju mnogo goveda ukoliko
se broj od 150 do 200 grla smatra za mali. Prehrana je potpuno automatizovana,
dotur hrane i vode je kompjuterski nadgledan, tako da odgajivaci stoke mogu da
se pohvale i sa nesto slobodnog vremena.
Na nadaleko znanom poljoprivrednom sajmu u Veroni imao sam prilike da vidim
elektronski uredjaj koji se prikacinje na bok steone krave i preko koga
odgajivac, mirno sedeci u svojoj sobi, prati faze telenja i odlazi da
intervenise tek kada ono udje u zavrsnicu.
Oprezno sa patkama
Najveci broj mojih suseljana se bavi uzgojem zivine medju kojom dominiraju
curke, ali ima dosta i pilica. Jednom me je zapalo da sa grupom momaka ciji je
to dodatni izvor prihoda ucestvujem u "branju" pilica, odnosno
njihovom trpanju u kamione. Nas desetoro smo za cetiri sata rada (pocinje se oko
deset sati uvece) pogurali u kaveze tacno 20 hiljada komada. To je jedan od
skuplje placenih poslova (16 maraka na sat) ali je dosta prljav i prilicno
neprijatan jer se radi u polumraku "plivajuci" kroz belo uzgibano more
uznemirene pilezi. Znalci kazu da su za ove stvari najnezahvalnije patke jer su
kadre da u strahu veoma snazno intervenisu sa svoje guzne strane.
Za malo da zaboravim da pomenem jos jednog pernatog stvora cije meso Italijani s
gustom jedu. To je morka. Za razliku od obicne zivine, njeno meso se prodaje
kompletno zajedno sa glavom i nogicama. Pre godinu dana zbog neispravnih
instalacija na jednoj farmi u mom selu doslo je do pozara u kome je izgorelo oko
12 hiljada morkinih pilica.
Veoma velike su i farme zeceva cije se meso ovde izuzetno mnogo trosi, ali je za
nekog ko stize iz nasih krajeva mnogo zanimljivije videti uzgajalista ribe.
Posto je ovde u okolini mnogo bara i malih jezera, ona se koriste za tovilista
ribe medju kojom je najomiljenija kanadska pastrmka. Neki od odgajivaca na svom
imanju nude i terene za sportski ribolov, tako da se tu, narocito vikendom,
okupljaju pecarosi i rade sa svojim stapovima. Za ulazak na ribnjak se placa 15
maraka na dan, pa sta ko izvuce. Osim pastrmke uzgajaju jos malo i sarana, gaje
se i jegulje (ali ne u mom selu) a na vec recenom poljoprivrednom sajmu sam
video proizvodjace kecigine mladji, ribe koja je u vecem delu severne Italije
gotovo nepoznata.
Bez pasa, molim
Najzanimljiviji stvor koji se iz komercijalnih razloga uzgaja u mom selu je
noj. Postoje dva odgajivaca od kojih je jedan bas razgranao posao. Kilogram
nojetine u kasapnici kosta 45 maraka, nesto manje kosta jaje, a ljuska praznog
jajeta se moze prodati za 20 maraka. Mlad noj od mesec - dva dana kosta 800
maraka a odrasla zivotinja celih 4500. Ptica je laka za odrzavanje, ne
treba joj stala, gnezdo pravi u vidu rupe u zemlji, hrani se travom i
specijalnim koncentratom pravljenim za nju, a jedino sto ne podnosi je samoca,
skucen prostor i psi. Podlozna je stresu pa je preporucljivo da njen prostor
bude ogradjen zivom ogradom ili spalirom visokog drveca. Osim mesa koje po
kvalitetu spada u veoma dijetalna i veoma bogata gvozdjem, cenjena je i koza
zbog izuzetno visoke otpornosti. U Tokiju, par cipela od nojeve koze dostize
cenu od 1000 dolara.
Svako gaji ono za sta je kadar ili sto trazi trziste, prati strucnu
litaraturu, konsultuje ovog ili onog specijalistu, kupuje sredstva za prehranu,
zastitu ili lecenje stoke ili bilja, a da se to nikog drugog ni u kom
obliku ne tice. Evo, u poslednjih nekoliko dana ono malo psenice sto se uzgaja
okolo je pokoseno za tren oka a da ni jedna novina na prvoj strani nije objavila
vest "Kombajni izasli na njive", "Vrhunski prinos psenice",
"Ratari zadovoljni".... Takve price ovde ne postoje. Poljoprivreda je
mocna privredna grana koja ima svoje zakonitosti, svoje ustaljene odnose, svoje
lance dobavljaca, proizvodjaca i otkupljivaca. Drzava intervenise tu i tamo,
poslednji put da bi uskladila domacu proizvodnju mleka sa diktatom Evropske
zajednice, sto je ovde izazvalo burne proteste stocara koji su blokirali autoput
"Venecija - Milano".
Doslo je do bliskog susreta sa policijom koja se veoma razgnevila tek kada su ih
seljaci iz svojih vodenih topova poceli zasipati zitkom balegom. Izbila je prava
makljaza prsa u prsa ciji se snimci i dan danas vrte po ovdasnjim
televizijama: ozlojedjeni i zagovnani policajci su se, posto su se seljaci
razbezali, ustremili na njihove traktore i svojim pendrecima im posteno
nastelali zmigavce, farove i vetrobrane. Osim prodavaca traktorskih delova
iz ove bitke su najvise vajde izvukli proizvodjaci policijskih uniformi.
Kod nas bi ovako nesto bilo nemoguce. Istina, imamo i spremne policije i jakih
pendreka, ali nigde u Vojvodini valjanog traktora i nigde pobuni i protestu
sklonog seljaka. Sve sam miran, radan i trpljiv svet.
Bozje stado.
Z. Miloradovic
Dragi S.
Ne malo puta mi se desilo da ti, kada dođe subota, pozavidim na mogućnosti da pre podne, oko devet, nakon jutarnje kafe, odgegaš do naše pijace. Znam, da odlasci na pijacu danas nisu isto što i pijačni pohodi pre nekoliko godina kada nismo bili ovako ogoleli i osiromašili. Ali, pijaca za mene nikad nije bila samo mesto gde se nabavljalo sveže voće povrće i sir. Naprotiv. Pijaca je i kod nas i ovde u Italiji i dalje - pjaca, trg, mesto gde se ljudi jedne varoši susreću, gde, da izvineš, komuniciraju. Mnoge sam sugrađane samo tu i susretao, a mog, prošle godine, preminulog profesora istorije Brančeta Damjanova najjasnije se sećam kako se, odmerenim korakom i pogledom uprtim predase, vraća sa pijace Zmaj Jovinom ulicom, sa ovalnim cegerom u ruci. Neka zato ovi redovi budu njemu u pomen.
Sad ga vidiš, sad ga ne vidiš
U gradovima severne Italije, i pored najbolje volje, nećeš uspeti da pronađeš pijačne tezge. To istovremeno ne znači da nećeš pronaći ni pijacu, naročito ako se određenog dana pre podne nađeš na određenom mestu. Stigneš li na to mesto u 1 sat popodne, bićeš ne malo iznenađen. Od pijace - ni traga, ni tezgi, ni naroda, ni kore od banane, ni papirića, ničega... Tajna je u tome što su pijačne tezge u stvari pokretne- u vidu velikih ili nešto manjih kamiona kojima se roba ne samo prevozi već se na njima i prodaje.
Svaka varošica ima svoj pijačni dan i svoju pijačnu lokaciju. Negde je to centralni gradski trg, negde glavna ulica, a ponegde i čitav kvart koji se u pijačni dan pretvara u pešačku zonu. Veliki gradovi imaju na raspolaganju više pijačnih dana pa se putujuća pijačna bratija svakog od tih dana pomera u drugi deo varoši.
Italijani nemaju običaj da mnogo rane na pijacu. Em vole da duže spavaju, em nemaju zbog čega da žure. I na sabajle i pred samo podne, cene će biti iste, a roba podjednako sveža. Stoga pijačari sa svojim kamionima počnu da pristižu tek nakon šest sati. Tu je i dežurni viđile* koji nadgleda da li će svako zauzeti svoje mesto za koje je uredno i unapred uplatio komunalnu taksu. Beli kamiončići i kamioni od tog trena počinju da se preobražavaju na način koji sam video samo u crtanim filmovima o "transformersima". Ma dok si se okrenuo, kamion se pretvara u blistavu prodavnicu sa frižider vitrinama, policama, ogromnim nadstrešnicama koje natkriljuju dodatni prodajni prostor, gondolama, čivilucima, stalažama, tezgama... I napokon, iz njih počinje da kulja roba. Neshvatljivo je kako je sve to moglo da stane u tako malo vozilo. To naprosto kipi, preliva se, preti da se izlije i poplavi čitav sokak. Italijanski kupac je razmažen raskošnom ponudom velikih supermarketa i samo obilje ponuđenog asortimana, može da ga privuče ovoj pokretnoj pijačnoj tezgi.
Na prvi pogled klasična italijanska pijaca je veoma nalik našem buvljaku jer se na njoj može pronaći roba najraznovrsnijeg asortimana od prehrambene pa preko delova za automobile, muzičkih kaseta, poljoprivrednih mašina, alata, obuće, odeće, metarske robe, posuđa, ukrasnog bilja, ptica pevačica, bižuterije, ukrasnih ribica, slatkiša, zrnaste robe, reprodukcija umetničkih slika, pa i najnovijih modela automobila… Ali za razliku od našeg buvljaka, ovde je reč o novoj, nekorištenoj robi, dok svaki prodavac mora da raspolaže registar kasom i za najbeznačajniju sumu mora otkucati račun. Neprijavljene, "divlje" prodavce još nisam video, jer je to praktično nemoguće. Nema ih.
Krompirići umesto pljeskavice
I nemoj misliti da Italijani ovde dolaze samo da bi kupovali. Naprotiv. Kao i kod nas pijaca je povod za neobavezni jutarnji špacir, ako se održava subotom ili nedeljom, za razgledanje, merkanje (kako robe, tako prolaznika), za susret sa prijateljima. Uvek ćeš na pijačnom trgu pronaći makar jednu kafanu ispred koje vlada nešto veća gužva. To je stecište domaćeg življa, svojevrsna berza informacija gde se razgovara o letini, cenama, porezima i ostalim domaćim temama.
Umesto pljeskavice u lepinji, ili meni omiljene mućkalice sa prilogom, koja nama služi kao rekvizit pri pijačnim šetnjama, Italijani najčešće kupuju pomfri koji se sipa u plastičnu zdelicu, zaliva majonezom ili kečapom a jede dugačkom drvenom "čačkalicom". Mnogo više od ove "razonode" mene privlači tezga sa morskom i rečnom ribom, gde se u vrelom ulju prže "frutti di mare" specifična smeša seckanih lignji te još pet - šest sorti morske živeži, računajući i rakove, čija imena ne poznajem. Na nekoliko mesta raspoređeni su kamioni - tezge gde se na nebrojenim električnim ražnjevima peku gomile pilića, zečeva, svinjskih kolenica i rebara, živinskih bataka... Na tom mestu se obično pazari "ručak" za taj dan , a vešti prodavci koji obično nemaju "sitno" za kusur, dodaće uz pečeno pile i jedno tek skinuto sa vatre rebarce ili batak. Suhomesnati proizvodi se uvek prodaju na istom mestu gde i sir tako da ove tezge obično krase ogromni kolutovi "grane padano", veoma cenjenog tvrdog sira za koju se, kada je cena najpovoljnija plaća 16 hiljada lira za kilogram (nešto manje od 16 maraka), dok kvalitetniji komadi ovog sira sežu i preko 30 hiljada lira po kilogramu.
Iako je ponuda odevnih predmeta i obuće raznovrsna i bogata, ovde se zna da je reč o robi treće klase, pa ko voli nek izvoli. Reći za neku damu da je obučena "kao sa merkata", ovde se ne ubraja u komplimente, naprotiv. Ali, na merkatu se snabdevaju čak i oni za koje se nikako ne bi moglo reći da spadaju u sirotinju, jer odeća i obuća kupljena ovde može da služi za "štrapac" i svakodnevno urnisanje ako je reč o dečjoj robi .
Merkato je sajam robe ali i sajam nacija. Gastarbajterskoj sirotinji, odnosno "ekstrakomunitarima", kako nas ovde zovu, ovo jedan od osnovnih načina snabdevanja, tako da ovde najčešće mogu da naiđem na naše govore i naše fizionomije. Lica prepoznajem odmah na desetak metara rastojanja a kad čujem srpski ili hrvatski zadržim se malo u blizini kupovinom zabavljenog sveta. Osluškujem i cenim odkle su: Dalmatinci, Slavonci, istočni Bosanci, Hercegovci... Odstojim tako malo, dodavši svojoj neupadljivoj faci što neutralniji izraz da me ne bi otkrili i slušam. Naš svet, naša muka... I za čas mi se učini da nisam ovde gde sam nego negde tamo, daleko, kod vas. Za kratko. Već sledećeg trenutka postanem svestan činjenice da su i ovi ljudi koji govore mojim jezikom, da su čak i oni, za mene samo stranci ... Bože, ponekad se zaista uplašim od tolikih stranaca...
Ćao i piši mi
*Viđile (vigile urbane) - uniformisani opštinski, komunalni policajac, neka kombinacija našeg saobraćajca, pozornika i komunalnog inspektora.
Nazad Autobiografska kazivanja