Šta bi Hercen danas rekao (2)

Već nakon izbijanja prvih ratnih sukoba u Jugoslaviji, počela su da se množe imena onih mojih znanaca za koje sam čuo da su otišli iz zemlje. Ali, tokom tih traumatičnih meseci, sve te vesti i sva ta imena su mi prolazila kroz svest kao nekakva uzgredna informacija tako da skoro nisam ni bio svestan pravog značenja reči otići, emigrirati, iseliti se...

Prvi put sam se stvarno suočio sa odlaskom tek 1993. kada je jedna moja prijateljica odlučila da ode u Kanadu. Nakon neočekivanog susreta na ulici, i besmislica koje se obično izgovaraju pred rastanke, pred očima mi se javila jedna veoma jasna slika: video sam moju prijateljicu kako silazi niz one pokretne aerodromske stepenice u tamo nekakvoj Kanadi dok se iz sivog neba proliva jaka, nezaustaviva kiša.

Taj zamišljeni prizor bio me je za trenutak uplašio više nego svi ti užasi koji su se do tada dešavali oko mene. Osetio sam, u njeno ime, jezu od nepoznatog i tuđinskog : zaista, pomislio sam, kako će ona tako sama osećati ako toga dana, kada stigne, zaista bude padala kiša?

Poznavanje neba

Taj kišni nespokoj ostavio je traga i na moj lični odnos prema tuđem ambijentu u kome sam se našao godinu dana nakon rastanka sa mojom prijateljicom. Srećom, kada smo supruga i ja prispeli na veronski aerodrom vreme je bilo mediteranski raskošno kao što to ume da bude krajem avgusta na ovim prostorima. Tako je potrajalo i narednih dve tri nedelje, kada smo se već udomili i našli smeštaj u jednoj napuštenoj prodavnici u selu Ronko al Adiđe dvadesetak kilometara udaljenom od Verone. U tom , istina čistom, ali nadrealno praznom lokalu u kome se nalazio samo sto, dve stolice, krevet i mali kamperski rešo, domašio sam značenje jedne stare narodne poslovice koja je glasila: kakva te ljulja zaljulja, takva te i doljulja. Već pomenuta moja prijateljica je odmah nakon dolaska u Kanadu našla uhljeblje na jednom od tamošnjih univerziteta. Ja sam pak, počeo da svoju emigrantsku karijeru gradim u voćnjacima uz lepu ali potuljenu i mušičavu reku Adiđe. Da li narodne poslovice zaista imaju univerzalno značenje i da li je ovakvim početkom odmah i bez ostatka opredeljen i dalji tok mog i našeg boravka ovde pitao sam se znajući da će mi za nalaženje odgovora trebati još dosta vremena. Znao sam i to da se i permanentnim napredovanjem može stići do nule, ukoliko se krene sa pozicije koja se ispod nule nalazi. Nije se to radilo o zloj sudbini nego o čistoj matematici.

Ali više od ovih zagledanja u budućnost zaokupljao me je ambijent u kome sam se našao i koji je valjalo što pre upoznati. Kad sada razmišljam o prvim danima života u tuđini pada mi na pamet jedno neobično pitanje: da li se novi ambijent u kom se neko nađe nameren da tu i ostane, upoznaje odozdo nagore ili obrnuto. Pravila, naravno, nema tako da sam siguran da su kolege emigranti koji su se nastanili u urbanim okruženjima, prve impresije sticali razgledajući okolinu u visini prvog sprata. Ja sam krenuo od neba motivisan, ne tako poetskim, koliko praktičnim razlozima. Naime, najveći deo dana sam provodio među beskrajnim špalirima jabuka, tako da je jedino nebo bilo vredno nekakve pažnje. Špalir je počinjao niotkuda i na istom mestu se završavao, pa je pogled duž njega mogao da izazove samo nespokoj. Pogled ka nebu je za moje poslodavce, ovdašnje seljake, koji su barabar sa nama emigrantima radili u voćnjaku, bilo motivisano sasvim drugačijim razlozima. Tako sam, iako veoma tankog znanja italijanskog jezika naučio i prvu regulu ovdašnjih voćara: ako crni oblak dolazi od Vićence, onda «puj pike – ne važi», ali ako naiđe od Jezera (Lago di Garda), onda je to predznak silovite provale oblaka. Nije trebalo dugo da se u to i uverim, ali kao i svako sveže usvojeno znanje ni ovo nije bilo od veće koristi. Svi ostali su se nekako neopaženo, ali na vreme povukli dok smo supruga i ja dočekali prve krupne kapi kiše e da bi se uverili šta nam se sprema. Dok smo se uputili ka zaklonu, počelo je već da pljušti, a kada smo stigli do visokih borova i velikog bazena za kupanje koji se nalazio uz bok ove «skromne» seljačke kuće, bili smo već potpuno mokri. Mokri i sami. Na boru, zakačen za patrljak grane visio je naš mali ranac u kome smo držali hranu: obično po konzervu sardina, hleb i nešto luka kao salatu. I on je bio beznadežno mokar i kao takav veoma pogodan za izazivanje krajnje deprimirajućih emocija. I sama pomisao na našu udobnu kuću, na kraj gde samo sve znali i gde su nas svi poznavali, bila je dovoljna za odluku da već koliko za sat vremena dograbimo još čestito ni ne raspakovane torbe i napustimo ovaj ravnodušni svet u kome nam je namenjena uloga poslednjih među poslednjima. Ali, ovo je bila naša prva ovdašnja kiša i valjalo je istrpeti je. U suprotnom, nije vredelo ni dolaziti.

A zašto nas naši poslodavci nisu pozvali u kuću kada su videli da kisnemo? Pozvali su nas, ali ne odmah. Opreznost je majka svih mudrosti, a naši poslodavci su svaki dan gledali televizijske vesti gde se dalo svašta videti, dok su se naročita čuda stizala iz zemlje čije se ime poklapalo sa onim koje se nalazilo na našim pasošima. Ko da bude siguran u tipove koji stižu odande? Ipak, pozvali su nas da uđemo. I dali nam preobuku. «Gospodin je novinar», pitala me gazdarica dok je nalivala espreso u malene šoljice. «Pa zašto onda niste pokušali da nađete posao u nekim ovdašnjim novinama», čudila se.

Pitanje je samo na prvi pogled bilo budalasto. Gospođa nije mogla da shvati nešto što se njoj činilo krajnje nelogičnim.

Rad na mozaiku

Nikada ranije nisam bio u Italiji. Čak ni u Trstu. Impresije o ovoj zemlji stekao sam gledajući filmove. Ali, tek sada sam shvatio da se radnja  većine italijanskih filmova koje sam gledao dešavala na jugu Poluostrva. Ovo ovde, gde sam sticajem okolnosti počeo da puštam korenje, bilo je nešto drugo i meni sasvim nepoznato. Ono što sam ja smatrao Italijom imalo je obrise Toskane, Emilija Romanje, Kampanje, Sicilije... O Venetu nisam nosio nikakav emotivni zapis, nikakvu impresiju.Nekadašnju Mletačku republiku povezivao sam isključivo sa Venecijom i zaleđem joj. Prvi spoj kojim sam svoj novi kraj povezao sa odbljescima ranije stečenih slika, pronašao sam neočekivano tokom dugih vožnji biciklom. Jedne prilike, iznenada, iz mora voćnjaka, na horizontu je izronila masivna građevina imanja Polfrančeskovih, stare familije čija se geneološka linija izgubila u brakovima ženskih potomaka pa je imanje više puta prodavano ali je prvobitno ime do dan - danas sačuvano. To je kompleks ekonomskih zgrada povezanih u kvadratnom obliku tako da njihove visoke fasade čine zid koji okružuje ogromno dvorište gde se nalazi gazdinska vila sa tornjem koji nadvisuje sve ostale zgrade. Na uglu kvadrata se nalazi malena kapela namenjena verskim potrebama kako vlasnika tako i najamnika koji su sa svojim porodicama živeli tu, na samom imanju. To je bila ista ona zgrada, isti ambijent u kome je postavljena radnja Bertolučijevog filma «Dvadeseti vek». Veza koja se za trenutak uspostavila je bila tako jaka da sam prošavši kroz veliku kapiju ovog, sada skoro zapustelog zdanja, uspeo da čujem žamor nekadašnjih stanovnika i osetim duboko zapretano bìlo istorije koje je udaralo pod temeljima zgrada. Grubo tesane grede nad senikom, jedna prastara kosačica pretekla iz predindustrijskih vremena, drveni šaloni na jakim kovanim šarkama, bili su tačke preko kojih se dah tog vremena prelio preko moje svesti. Provodio sam potom sate i sate u lutanjima po ravnici, zaustavljao se pred starim mlinovima, nekada raskošnim kapijama iza kojih su dugi drvoredi vodili do danas nepostojećih salaša, pred ruinama nekadašnjih ciglana na čijim je ložištima ceo ovaj moj novi mikro zavičaj gradio upravo ovo vreme u kome sam se ja sada obreo. Površno i krajnje nesistematično nakupljena zrna istorije ovog naroda, počela su, upravo ovde, u jednom sasvim običnom ambijentu, mimo velikih muzeja i umetničkih kolekcija i daleko izvan uobičajenih turističkih ruta, da se slažu u mozaik spoznaje, u fino tkanje u koga sam se mogao sav uviti i mimikrički postati delom ovog pejzaža. Osetio sam tada da stranstvovanje ne predstavlja samo življenje van svog prvobitnog boravišta nego i specifičnu svest o sebi u novom okruženju. Spoznati to okruženje, doživeti ga kao svoje, znači u isto vreme i pobediti ga.

Odlično se sećam trenutka tog trijumfa. Bio je zimski dan ali sav blještav, vazduh čist i proziran. Dolazili smo prigradskim autobusom iz Verone. Na domaku Ronka sam video prve voćnjake njegovog atara. Stabla uredno potkresana, premazana nekim zaštitnim sredstvom koji im je davao pomalo neprirodnu plavkastu boju. U daljini belili su se vrhovi planina. Sve je bilo pomalo izmešteno iz okvira standardne slike nekakvog običnog italijanskog sela, pokriveno nestvarnim velom jedne nove emocije.

U trenu sam shvatio i razlog: to smo mi stizali u NAŠE selo.