Manastir Vojlovica

Kažu da takvog čuda ima samo u Rusiji, mada o njemu niko još nije pisao. O ovom našem - jeste. Rafinerija nafte, velika, moderna (istina sada nešto umrtvljena) a u njoj manastir. I to ne nekakav bez veze nego pravi manastir, govorilo se Nemanjićki.

Rafinerija je pančevačka, a manstir je Vojlovica oboje udaljeni od centra Pančeva svega četiri kilometra. Nekada je postojao samo manastir a onda su naišla bezbožna vremena kojima je trebala rafinerija, što i nije neki greh, ali vremena koja su rušila crkve i manastire, što je, svakako greh i to veliki.

Da nije bilo pančevačkog građanina Nikole Dinića koji je daleke 1964. godine uputio nekoliko vapijućih pisama kukajući  iz glasa da će nadobudnici srušiti vojlovački manastir da bi tu podigli rafineriju, ova lepa građevina bila bi još samo sećanje sa starih fotografija. Ovako, ipak je preteko. Ostao je tu gde je ali opasan ne samo rafinerijskom žicom nego bukvalno opkoljen cevima i prekriven hukom moćnih postrojenja.

Predanje kaže da ga je podigao despot Stefan Lazarević, ali o tome nema pisanih tragova osim nekoliko pretpostavki. Drugo predanje kaže da su ga podigle izbeglice nakon bitke kod Lebana koje su prešle Dunav pod zapovedništvom Nikole Skobaljića, vazalom despota Stefana ponevši sa sobom ikonostas napuštenog manastira Vojlovac. Ime manastira je prvi put posredno zabeleženo u spisu iz 1530, a 1542. godine pominje ga monah Partenije koji na "Zborniku Božidara Vukovića" pri dnu prve strane zapisa da je on "iguman manastira Vojlovice kupio ovu knjigu za dvadeset groša od jeromonaha Ilariona iz manastira Dečana 7050. godine od stvaranja sveta a 1542. od rođenja Hristova. U to vreme bilo je 36 jeromonaha, đakona i monaha sa mnom u životu". Više pomena manastira datira iz 17. veka, pa se u jednom dokumentu iz 1607. kaže da je u manastiru Vojlovici postojala monaška škola.

Turci su ga više puta rušili. Prvi put prilikom povlačenja 1716, ali ga iguman Mina obnovi 1730. godine. Drugi put 1738.kada je iste godine i obnovljen i poslednji put 1788.

U vreme igumana Pajsija Milutinovića 1752 prizidana je priprata a 1797. izrađen novi ikonostas  a zidovi ukrašeni likovima svetitelja. sam hram posvećen Arhanđelima Mihajlu i gavrilu dobija konačni izgled 1838. kada je na Pajsijevu pripratu dozidan zvonik, što je učinjeno u vreme igumana Teodosija Crnjanskog. Konak je konačno uobličen 1911. godine i od tada se u porti više ne gradi, sve do početka šezdestih kada su buldožeri graditelja rafinerije nafte opasno ugrozili ovaj spomenik.

Manstir još jednim događajem ulazi u istoriju Srpske pravoslavne crkve. U njemu je tokom prvih ratnih godina bio interniran patrijarh srpski g.Gavrilo Dožić zajedno sa vladikom Nikolajem Velimirovićem. Obojica su u septembru 1943. odvedeni u logor Dahau.

Posle rata manastir je sirotište i dom za slepe, da bi izgradnjom Rafinerije konačno zapusteo pa je jedno vreme korišten kao magacinski prostor ili običnoi smetlište, dok se u konak uselila rafinerijska administracija. Restauracija je počela 1981. godina i trajala punih šest godina. Crkva je opravljena , ikonostas restauriran, uređena okolina. Patrijarh srpski gospodin Pavle služio je 19. maja 1991. godine arhijerejsku liturgiju u obnovljenom hramu. Manastir je dobio i igumana Arsenija Nikitovića, a uz pomoć rafinerije nafte Pančevo, kao i nadležnih republičkih, pokrajinskih i opštinskih institucija, prilazi manastiru su uređeni, podignuta je ograda prema Rafineriji i otvoren poseban ulaz za posetioce. Samo kad se gleda iz daljine manastir i sada izgleda kao da je u sklopu Rafinerije jer su postrojenja neposredno uz novopodignutu ogradu. U manastiru se služe službe božje i obavljaju krštenja. U njemu sada živi monah Timotej, slikar i zograf a konači i par studenata Bogoslovskog fakulteta. Monah Timotej se upravo priprema da oslika zidove hrama gde se nalazi samo nekoliko veoma malih fragmenata starog ikonopisa. U konaku je ostalo još nekoliko kancelarija, ali između činovništva i monaštva vlada sloga i međusobno razumevanje. U najskorije vrema i konak će biti potpuno ispražnjen.

Kažu da ovakvo čudo postoji još samo u Rusiji. Ali, Rusija je velika zemlja pa joj i čuda više priliče.

Pisano za "Turističke novine" početkom juna 1994.