Posvećujem ovo nekoliko narednih redova samo onima koji misle da su ovakvi skupovi uzaludni, nepotrebni i suvišni i da, okupljajući se ovakvim povodima, samo iskazujemo sopstvenu nemoć.

Ne slažem se sa ovom tvrdnjom i mislim suprotno: treba da se vidjamo, susrećemo i družimo se ovakvim i drugim povodima. Treba da protestujemo, da javno iskazujemo svoje negodovanje, treba da govorimo, recitujemo, besedimo... Treba da u znak protesta činimo sve ono što njima nije dato da čine.

Odavno smo već na sopstvenoj koži osetili da su nastala sramna vremena, pusta i jadna vremena, sirova i nekulturna. Vremena u kojima sakati kolo vode, ćoravi kroz prsten gadjaju, gluvi ptice o pevanju podučavaju, a bezumni stoluju i boguju. Mi zato moramo da se vidjamo, srećemo, da se družimo. Da se pitamo za zdravlje, da proveravamo da li smo svi na okupu, da se ojačavamo i jedan drugog čuvamo.

Jedna od njihovih zlonamera je da nam i to ogade. Oni hoće da nas usame, da nas zabiju u kelije isposnice, u gluve pešteri da nas zatvore. Samo nas samih i zastrašenih oni se ne boje. Iz našeg straha piju svoju snagu, da im kljasto kolo bude još veće i šire, da svoje ćoravo oko celome svetu usade, da svoj mutavi grcaj za Besedu na gori proglase, a da bezumlje i mahnitost u vrlinu pretvore.

Naše zborovanje i naše susretanje kvari im sliku o sebi koju u sopstvenoj zenici moluju. Mi smo tamna mrlja njihovog pejsaža, mi smo kvrga na njihovoj ravnoj kaldrmi. Tek kad vide nas - mogu da se sete sebe. Tek kad nas čuju - vide se koji su. Ćute ko stanac kamen, prezrivo odmahuju, rugaju nam se, repove nam prikačinju, a uveče, kada se razidju sa svojih veštičjih sela, kada posedaju sa svojim samoćama, tule i zavijaju ko paščad na mesečini.

I oni, u dubini svog psećeg srca osećaju da svi satovi nisu pokvareni. Čuju i oni, za svojih besanica, kako u dubini svega biju otkucaji istorije. Prolazi vreme i ostavlja tragove. Svi ćemo jednog dana polagati samo svoje račune. I za ono što smo bili i za ono što nismo bili, a mogli smo. To što je sada kod nas mrak ne znači da su sve sveće izgorele. I samo jedan plamičak znao je nekada da osvetli put u večnost.

I zato neka nas je samo troje ili sedmoro. Dovoljni smo da pokvarimo omamni san, da opaki mir uznemirimo.

I sebe radi.

I njih radi.

                         OSTALI TEKSTOVI        SADRZAJ