Čovek, pogotovo stranac koji je pre najviše tri godine boravio u Pančevu, sada bi imao stanovitih problema da prepozna ovaj grad. Naizgled, u njemu se ništa nije promenilo. Tu su iste znane ulice, sve zgrade su na broju, ali ipak ratni užas koji besni na trista kilometara od ovog grada nužno ostavlja traumatične posledice ne samo na ekonomiju, na standard stanovništva već i na duše ovog mirnog i pitomog sveta.

Pančevo je grad kao u bajci o Trnovoj Ružici. Sve je zaledjeno i skamenjeno. Sve stoji. Stala je ogromna privreda ovoga grada koja je obezbedjivala 20 odsto nacionalnog dohotka pokrajine Vojvodine na čijem se jugu nalazi Pančevo. Ne radi ni jedna velika fabrika tako da je preko 10 hiljada ljudi ostalo bes posla. Ceo društveni život je zamro a standard gradjana spao je ispod svakog razumnog nivoa. Ovo stanje je dobro poznato državljanima istočno evropskih zemalja od kojih se Jugoslavija uvek razlikovala boljim, skoro evropskim standardom življenja. Ovo što se nama sada dešava je takozvani sindrom RUMUNIZACIJE koji se manifestuje kroz potpuno prazne prodavnice, nestašice osnovnih životnih namirnica kao što je mleko i šećer, apsolutnu nestašicu goriva i totalnu, procvat crnog tržišta, šverca, kao i bujanje kriminala. strašna korupcija zavladala je vrhovima vlasti tako da u zemlji Srbiji neki gradjani mogu baš sve a neki gotovo ništa, sve u zavisnosti od bliskosti sa predstavnicima vlasti ili moći da potplate državne činovnike.

Država na veoma vešt način gospodari voljom osiromašenog stanovništva. Besomučno štampajući novac i praveći inflaciju od 2 odsto na sat, ona preliva taj bezvredni novac u fabričke blagajne a odatle u džepove radnika. Stvara se pogubna iluzija da se može živeti bez rada, ali u tu iluziju još malo ko veruje.

Teško je u Pančevu koje se nalazi nadomak glavnog grada Beograda pronaći specifičnosti koje bi ga izdvajale od ostalih gradova u Srbiji. Svuda beda, propadanje siromaštvo, koje se jedino ne vidi na ekranima državne televizije koja svake večeri emituje beskrajne bajke o pravednosti naše borbe o opštesvetskoj zaveri, nepravednim sankcijama koje samo što nisu ukinute i o blagostanju koje nas očekuje već sutradan kada se bude otkrilo da smo bili u pravu. Taj bolesni optimizam pretvoren u pravu moru duboko je usadjen u glave običnog sveta. Većina našeg naroda živi u šoku rata i ogromnih razaranja koje u vreme sveopšte nacionalne histerije niko nije mogao da zaustavi. Sada se ljudi umnogome otrežnjuju, ali je to dug i mučan proces. Teško je normalno misliti sa praznim stomakom, teško je baviti se politikom kada nabavka najobičnijeg hleba postaje nerešiv problem.

Prosečni Pančevac danas živi od oko desetak maraka mesečno, s tim što je vekna hleba oko 75 feninga. Šta jede osim hleba, kako se snalazi i kako uopšte preživljava pod takvim uslovima? Jedan , veći postotak stanovništva ima obezbedjene rezerve od ranije, mnogi se bave sitnom poljoprivredom, neki koji nisu naseli državnoj prevari i svoju deviznu uštedjevinu dali mafijaškim bankama koje su im otele novac, raspolažu sredstvima sa kojima mogu da prežive. Ipak sve je više onih koji bukvalno gladuju i da nije pomoći crkava, humanitarnih organizacija i socijalnih službi, bukvalno bi umrli od gladi. Tokom protekle godine u Pančevu je kao i u drugim gradovima zabeležen visok porast broja samoubistava. Na ovaj korak se najčešće odlučuju stari i bolesni ljudi. Ubijaju se vešanjem ili ispijanjem otrova.

Najtragičnije stanje vlada u oblasti zdravstvene i socijalne zaštite i obrazovanja. U pančevačkoj bolnici skoro da više nema ničega. Ako niko ne pokloni zavoj, nema zavoja, ako ne stigne humanitarna pomoć nema ni lekova. Najviše su ugroženi teški bolesnici koji koriste mnogo skupih lekova. Odeljenje za dijalizu koje opslužuje oko 60 teških bolesnika je pred raspadom sistema. Šta će biti sa svim tim ljudima ukoliko otkaže makar jedan vitalni deo teško je i pretpostaviti.

Srednji gradjanski stalež rapidno siromaši. Prosečna pančevačka porodica svoje oskudne prihode troši samo za hranu. Prodavnice odeće, tekstila i obuće mogu slobodno biti zatvorene. Donji veš košta čitavo bogatstvo a kupovina čarapa predstavlja ozbiljnu investiciju. Iscrpljuju se i poslednje porodične rezerve.

Posebno su ugrožena deca. Škole su bez osnovnih sredstava za rad, učitelji i nastavnici primaju mizerne plate kojima nisu u stanju da plate čak ni jednu autobusku kartu do najbližeg sela, a gorivo za zagrevanje školskih učionica je veoma ozbiljan problem. Zimski raspust je produžen za dve nedelje, a tokom novembra je zbog niskih temperatura već bilo prekida nastave.

U unutrašnjosti Srbije stanje je mnogo gore. Pančevo je nekada bilo bogat grad, pa sve ovo lakše podnosi. Ali rezerve se osipaju, hrane nestaje.

Šta u ovakvim okolnostima čini gradska vlada? Ništa ili gotovo ništa. Politički sistem u Srbiji je tako centralizovan da lokalni organi vlasti više nemaju nikakvu moć niti raspolažu sa ozbiljnijim novčanim sredstvima. Takodje i u Pančevu je na vlasti Socijalistička partija srbije čiji se poslanici se, bezpogovorno pokoravaju volji Vodje. Ukoliko centralna vlast ne kaže da se nešto učini, ni lokalna neće ništa činiti, pa makar gradjani od gladi padali po ulicama. Vi protiv toga možete protestovati, možete pisati i govoriti, ali to ništa ne vredi. Jednostavno, sistem je zatvoren za bilo koji demokratski oblik uticaja i pritiska. U Srbiji se vlada samo sa jednog mesta iz kancelarije malog, naizgled dobroćudnog, diktatora opsednutog svojom fiks idejom o velikoj Srbiji. Njegovi sledbenici kao hipnotisani papagaji galame da ja nacionalni interes iznad svega, moćni državni mediji to beskrajno ponavljaju i kraj je poznat: kao posledica dobija se trpeljiva gomila poslušnika uplašenih i nespremnih da stvar uzmu u svoje ruke.

Tu negde je i Pančevo, mada izvesnih znakova budjenja ipak ima. O tome u sledećem nastavku.

Ž. M.

"Novi Pančevac"