Pismo objavljeno u "Vremenu" br. 291 od 18. maja 1996.

Sa iskrenim odobravanjem sam propratio nastojanje uvaženog Stojana Cerovića da u jednoj od svojih kolumni promoviše reč koja bi mogla da obogati naš politikološki istrumentarij, a sve radi što preciznijeg definisanja aktuelnih političkih prilika u nas. FAMILIJA, reč, istina stranog porekla, ali dugo odomaćena u nas označena je u Cerovićevom tekstu kao osnov za definisanje modela organizovanja političke vlasti u Srbiji. Dakle mi u Srbiji, mada ni u Hrvatskoj ne zaostaju, imamo FAMILIJARNI način vladanja. Zna se tačno ko je Tata, a ko Mama, zna se gde nam je zajednički dom i u kojoj dnevnoj, odnosno spavaćoj, sobi se donose odluke od prvorazrednog značaja za gradjane ove zemlje. Sav ostali inventar: parlament, vlada, te njena ministarstva, štampa I elektronski mediji samo su u službi Familije, njen servis sa tačno odredjenim ulogama i funkcijama.

Ali, da ne dužm jer će g. Cerović i bez moje pomoći uspeti da razradi pomoćni kategorijalni aparat koji proističe iz pojmovnog odredjenja FAMILIJE. Javljam se isključivo stoga da ponudim jednu novu reč koja bi mogao da obeleži FAMILIJIN produkt, proizvod koji nastaje u njihovoj maloj manufakturnoj radionici na padinama Dedinja, a i šire. Jer videli smo, svi dosadašnji pokušaji definisanja srpske politike važili su samo za ograničeni vremenski period, te se ubrzo pretvarali čak i u sopstvenu suprotnost. Primera radi, politiku našeg trenutno najvećeg sina, u godinama njegovog uspona, nazivali smo nacionalističkom histerijom, a posle se ispostavilo da on uopšte nije nacionalista. Posle smo govorili o raspirivanju medjunacionalne mržnje, a gledali smo svojim očima kako Otac naše Familije skoro da nije izbijao iz zagrljaja najvećeg sina nama neprijateljskog hrvatskog naroda. Onda smo bili ubedjeni da je Otac promovisao odbranu srpskih ognjišta, a ispostavilo se da su prekodrinski Srbi odavna prešli na upotrebu šporeta i nafta peći, tako da praktično i nije imalo šta da se brani. Onda smo pričali o suludom gradjanskom ratu, a ispostavilo se da rata uopšte i nije bilo i da je to što nam je tada nudio Capo di familia, ustvari mir, samo u nešto specifičnijem obliku. Dakle, odakle god da podjemo i standardnim instrumentarijumom pokušamo da definišemo politiku Familije, ona uvek, dobrim delom nastavlja da se šeretski izviruje ispod poklopca naše definicije.

Upravo stoga jedna reč, po svemu sudeći, poreklom iz Šapca i okoline, ponudila mi se kao skoro idelano rešenje. Radi se o SPRDOLUDNJI, koja bi umnogome mogla da odgovori na zahteve savremene publicistike ali i političke teorije u nas i pomogne u definisanju ovoga što nam se zbiva pred očima. Kao što se vidi, "sprdoludnja" je u morfološkom smislu složenica koja se sastoji iz dve reči: "sprdnje" i "ludnje" i kao takva označava pojam kako aktivnog tako i pasivnog principa, pa čak šta više, prema mom skromnom ubedjenju, odražava njihovo dijalektičko jedinstvo. S jedne strane imamo aktivni princip SPRDNJE. Ova, tako omiljena disiplina u našem narodu bila je uglavnom odlika moćnih. Doduše sprdali su se i oni drugi, dakle manje moćni i to uvek sa autoritetom države ili vlasti, ali je prava, teška sprdnja bila najčešće zanimanje silnika. Naša istorija beleži instituciju "šetanja opanaka" kao ekstreman oblik sprdnje sa potčinjenim i obespravljenim življem, koja iako poreklom sa despotskog Orijenta, danas stiče sve više pristalica. Dakle, javno se sprdati mogao je uglavnom onaj ko je jači i to uvek sa slabijim I nemoćnijim. Obespravljene društvene grupe (i pojedinci) pribegavali su tajnoj, odnosno ilegalnoj sprdnji koja se ogledala u smišljanju viceva na račun vlasti, crtanju magarećih ušiju na izbornim plakatima Vodje itd itd.

Leksički varijetet sprdnje je "sprdačina", a u nekim našim krajevima nailazimo i na varijantu "prdačina" što umnogome olakšava iznalaženje etimološkog osnova ove reči. Dakle, ako kažemo da je u Srbiji pre nekoliko godina počeo proces aktivne i miroljubive SPRDOLUDNJE, onda to znači da je na sceni aktivna sprdačina moćnih sa nemoćnima, u kojoj ovi potonji imaju sve manje šansi da odgovore na pravi način. Upravo tu nailazimo i na teorijsko opravdanje drugog dela složenice: LUDNJA. Dakle, ne ludiranje, koje ipak može da označava i izvesni stepen kreacije, nego baš ludnja, stanje tupog pristajanja na sprdačinu koje ide sve do njene direktne podrške i kolenopriklonog opravdavanja. Nema većeg stimulansa za onog ko se sprda od ovčijeg pristajanja onog sa kojim se sprda. Stoga smatram da je reč "ludnja", koja ne postoji u našem rečniku, ipak skrojena po meri osećanja većine gradjana naše Republike. Ludnja, dakle, prema mom tumačenju, označava apsolutni pasiv bez ikakve spoznaje o bilo čemu pa i o sopstvenom tragičnom položaju.

Iz imenice SPRDOLUDNJA se mogu izvesti i dva isto tako osobena glagola: SPRDOLUDIČITI I SPRDOLUDINJATI. Da ne bih gubio isuviše vremena na pojašnjenja značenja, njihovu moguću upotrebu bih prikazao kroz malu dijalošku formu preuzetu iz naše svakodnevnice:

- Šta čini izvesna gospođa publikujući svoj gimnazijski dnevnik?

- Ona se sa nama SPRDOLUDIČI.

- A šta čine oni koji taj tekst podnose smatrajući ga za drugi deo knjige "Pravci razvoja socijalističkog samoupravnog sistema"?

- Oni SPRDOLUDINJAJU.

Živoslav Miloradović

Autor je radnik italijanske firme "Pluvitec" S.p.A.