Vreme uživanja

Smeštajući svoje prevode Novog i Starog zaveta u Srbiju 19. veka i Vuk Karadžić i Djura Daničić, imali su ozbiljnih problema da za sve pojmove koji se pominju u svetim knjigama pronadju adekvatnu srpsku reč. Tako su Srblji tokom proteklih stotinak i kusur godina ostali neobavešteni o tome da je Svemogući, diktirajući Mojsiju spisak životinja čije se meso ne sme jesti, pomenuo i noja, najveću živuću pticu koja je u našu usmenu tradiciju ušla jedino po lažnoj optužbi da, kada se uplaši, zavlači glavu u pesak. Da li iz ličnog neznanja ili pak želeći da svoje savremenike poštedi muke, Daničić, u 11. glavi, stih 16. Treće knjige Mojsijeve, umesto noja, pominje sovuljagu, a odmah potom, u 17. stihu nabraja i buljinu, što bi, uz rečenu sovuljagu, bio čist pleonazam.

Dakle, iako neobavešteni o zabrani, Srblji su zaista izbegavali da jedu nojevsko meso, što čine i dan danas, dok "sinovi Izrailjevi" koji su prvi primili poruku Gospodnju, bez Daničićevog posredovanja,  itekako troše ovo meso, zauzimajući četvrto mesto na svetskoj listi proizvođača "nojetine". Pošto je istorija zabeležila mnogo sličnih protivrečnosti ni na ovoj se ne bi trebalo zadržavati, ali stoga treba imati na umu: ako su se Jevreji poduhvatili da nešto gaje, onda se to svakako isplati. Prvi odgajivači koji su se setili da jata nojeva okupe na jednom mestu i intenzivno ih hrane bili su Južnoafrikanci. Na razmedju dva veka u vreme ludila zvanog "Bele Epoque" samo je Francuska uvozila oko 15 tona nojevog perja godišnje. U Južnoj Africi je u to vreme godišnja proizvodnja ovih životinja premašivala broj od pola miliona Potražnja je opala kada je prestao interes za nojevim perjem kao neophodnom ukrasu ženskih šešira, ali se poslednjih godina ova ptica sve više osvaja svet. Gaji se u razvijenim evropskim zemljama, Nemačkoj i Francuskoj odakle se distribuira i meso po zaista paprenoj maloprodajnoj ceni od preko 50 maraka po kilogramu, što je veoma inspirisalo i neke preduzimljive Italijane. Tako je broj farmi nojeva u ovoj zemlji, za samo četiri godine, premašio četiri stotine.

Neko čija bi tašta, umesto obaveznog pileta, rešila da za ručak u zetovu čas "sobali" jednog noja, imao bi prilike da zagrize najveći batak na svetu. Odrastao noj dostiže težinu od oko 150 kilograma pa je toj kilaži srazmeran i batačić. Radi se o mesu visokog kvaliteta sa dosta gvož|a, nalik na konjsko, ali mnogo mekše i lakše za varenje. Samo mlada teletina ima manje masti i produkuje manje kalorija od ovog mesa koje se može pripremati na sve do sada poznate načine: na roštilju, u umaku, kuvano, dinstano, kako ko želi. Posebna priča je nojeva koža: idealna za obradu, mekana, ali otporna i postojana. Japanci luduju za obućom od nojeve kože koja se u ekskluzivnim tokijskim prodavnicama može dobiti za sitniš od nekih 1200 dolara.

Noj nije ptica za druženje i onaj ko odvoji oko 800 nemačkih maraka da bi kupio pile kako bi "deca imala sa čime da se igraju", grdno će pogrešiti. Struthio camelus molibdophanes, ili blue neck, što će reći plavi noj, je divlja životinja, apsolutno indiferentna na ljudsko prisustvo. Nikakvo maženje, tetošenje ili dresiranje neće doći u obzir. Od vlasnika se očekuje da servira hranu, koja se sastoji od naramaka sveže trave te specijalno spravljanog "koncentrata" i ništa više. Ukoliko hrane ne bude bilo, noj će mirno uginuti. Uginuće i ako bude bio ostavljen da živi bez nojevskog društva jer je to ptica jata, umreće i ako bude zatvoren u kakvu štalu. Njegova divlja priroda ne trpi zidove. Ima odličan vid i opasnost uočava na preko tri kilometra, a merak mu je da zarad protezanja nogu malo protrči. Kada je u kakvoj hitnji, dostiže i brzinu od 60 kilometara, a svoje prirodne progonitelje izlu|uje naglim promenama pravca kretanja. Noju se može napraviti kakva nadstrešnica, ali će on boraviti isključivo pod vedrim nebom. I jaja će nositi na goloj zemlji. Mužjak, koji je najpozvaniji da se brine o potomstvu, ima najčešće dve ženke od kojih jedna uživa ugled miljenice. U vreme parenja prisustvo ljudskog bića u blizini svojih ženki noj će doživeti kao tešku provokaciju, i reakcija će biti silovita. Telo, noge i vrat istegnuće se u jednu opaku strunu visoku preko dva i po metra. Uslediće udarac nogom unapred, udarac koji čak i lavu može da nanese ozbiljne povrede. Uopšte uzev, to što mu donosi hranu, vlasnika noja ne oslobađa permanentne opreznosti. Tako će biti sve do šeste godine života ove ptice kada njena agresivnost opada. Ukoliko bi neko želeo da noja ne koristi za ishranu nego da ga drži za ukras sve do njegove prirodne smrti, načekaće se. Prosečan ljudski i nojevski vek se razlikuju samo u nekoliko godina.

Za noja kažu i da je glup jer ima glupav pogled. I ova laž spada u arsenal sitne ljudske zlobe. Noj je samo radoznao. Ono što vidi, a što svetluca i treperi, on mora kljunom da dotakne, pa makar to bile naočari, cvet u kosi (!), dugme ili sat. I da, eventualno, stvarčicu proguta. Ko nema bar jednu od ovih svetlucajućih sitnica ne može računati na nojevu pažnju. 

A ni na gutanju mu se ne može zameriti. Čovek, pogotovo čovek Srbin tako|e spada u red ljubitelja svetlucavih opsena i treperavih ništića. Noj prezire prijateljstvo i odanost. Stoga mu se gade psi koji, znajući to, tako|e nastoje da održe valjanu distancu. Noj gleda isključivo svoja posla i svoje interese, a isto očekuje i od drugih.

Noj je ptica koja nam je, zaista, veoma nedostajala.