Poštovani Nebojša,

Šaljem Ti ovo malo teksta uznemiren i potrešen najnovijom epizodom naše kosovske drame. Pisan je za moj "Pančevac" gde saradjujem već godinu dana, još od smene lokalne vlasti. Ovoga puta, kada sam poslao tekst, urednica me je pozvala telefonom i molila da prihvatim njeno objašnjenje zbog čega ovaj tekst ne može nikako da objavi. Rekla mi je da su dvojica policajaca koji su pali u okršajima Pančevci, da je u utorak bila sahrana kojoj je prisustvovao veliki broj ljudi i da je stvoreno veoma snažno antialbansko raspoloženje. Ona se stoga boji da bi tekst, ovakav kakav je, mogao da bude zloupotrebljen protiv novine i redakcije na čijem je čelu, sa čime sam se u potpunosti složio. Ja se, da sam tamo, ne bih uopšte dvoumio oko toga treba li ovako nešto objaviti ili ne, jer misiju novina i novinara u ovim mračnim vremenima shvatam na malo drugačiji način.

Ali isto tako, budući da živim ovde gde živim, smatram da nemam pravo da druge prisiljavam na hrabrost istovremeno zaštićen pristojnom geografskom i civilizacijskom distancom. Stoga moja namera nije da, šaljući tekst "Republici", posramim moju vrlu naslednicu i u teškim vremenima odanu saradnicu u "Pančevcu", već bih samo želeo da se i u ovom kao i u ranijim izjašnjavanjima o tamošnjim krvavim poslovima izjasnim glasno i jasno da sam protiv ponovnog sejanja mržnje i zle krvi po našoj izranjavljenoj i nesrećnoj zemlji. Hoće reći - ne želim da zaćutim bez obzira na svu opravdanost zahteva koji me na to prinudjuju.

Ukoliko smatraš da je se ovakav kakav je tekst ne uklapa u šemu narednog broja "Republike" ili da je suvišan, potpuno ću razumeti Tvoje razloge.

Pozdravljam Te želeći Ti uspeha sa novom koncepcijom Novine.

Suvišno je možda napominjati da Ti uvek stojim na raspolaganju.

Živoslav Miloradović.

VREME POŠTENOG UMIRANJA

Godinama trovani "kosovskim problemom" kao ključnim pitanjem nacionalnog "biti il' ne biti" teško možemo da se u ovoj najnovijoj i najkrvavijoj do sada krizi otmemo uslovnom refleksu koji u nama izaziva razbuktavanje kosovskog plamena. Dominirajuća nacionalistička ideologija uspela je da većini gradjana Srbije usadi svest o tome da je svaki zahtev koji dolazi od strane albanskog življa te njegovih političkih predstavnika na Kosovu u stvari antisrpski i, u suštini, neprijateljski. Tako smo zgroženi nad sirovom propagandom kosovskih ekstremista početkom osamdesetih naučeni da ovu, kao i mnoge druge pojave naše političke zbilje, svrstavamo pod isti stereotip koga su, strpljivo i uporno nas lažući, tkali bojovnici osme sednice i samozvani očevi nacije. Besprimerna zloupotreba nevolja kosovskih Srba, bila je prvo uvod u diktaturu koja je na već znan i opisan način razbuktala ratni vihor po celoj Jugoslaviji. Ispostavilo se ubrzo da ono što važi za hrvatske Srbe ne važi za kosovske Albance. To jest da oni tamo imaju pravo na svoju državu, a da ovi ovde nemaju pravo čak ni na autonomiju. Ispostavilo se i to da je priča o našoj nacionalnoj ugroženosti bila samo paravan iza koga je grupa ljudi u i oko vlasti uspela da krv i patnju sopstvenog naroda i gradjna svoje zemlje pretoči u debele bankovne račune i iz opšte pogibije i krvoprolića izadje neverovatno i beskrupolozno obogaćena. 

U toj opštoj lagariji, kosovska prevara nije bila najveća i najkrvavija.

Bar ne do sada.

A sada nas ponovo plaše Kosovom i mašu krvavim košuljama poginulih mladića u policijskim uniformama. Albanci su i dalje uljezi, stranci, agresori, teroristička banda, besni psi koje treba pobiti. Ponovo nas lažu, surovo, bestidno, drsko... Teraju nas da poverujemo kako su poslednji akti albanskog terorizma, koga osudjuje čitav demokratski svet, ustvari pali s neba, a ne da su samo posledica neverovatno licemernog i neodgovornog poigravanja sa kosovskim buretom baruta koje već godinama sprovodi srpska vlast na čelu sa Slobodanom Miloševićem. Teraju nas da poverujemo kako gradjani Srbije albanske nacionalnosti uživaju mnogo veća prava od gradjana srpske nacionalnosti, pa, eto, bezobrazno traže preko 'leba pogaču. Teraju nas da ne vidimo kako najnovija kosovska drama samo treba da zameni opljačkane državne fondove, neisplaćene plate i penzije, opšte siromaštvo i propadanje. Teraju nas, na kraju da sve to progutamo spremljeno po receptu Televiziji Srbije koja je odavno postala sinonim za dezinformaciju, manipulaciju i laž. Oni opet raspiruju mržnju jer od mržnje žive i njome se hrane.

Niti su svi Albanci teroristi niti su sve njihove stranke separatističke, kao što ni svi Srbi nisu miloševićevci, šešeljevci ili arkanovci. Niti su svi Hrvati ustaše niti svi bosanski muslimani - mudžahedini. Ova priča je već ispričana i ako jedan truli nemoćni i opasni režim i dalje na njoj insistira to ne znači da mi, gradjani Srbije, u tu ogavnu priču i dalje moramo da verujemo.

                                                                * * *

Drugovi iz JUL-a su i ovoga puta bili veoma nedvosmisleni i jasni. U njihovom saopštenju izdatom povodom pogibije četvorice policajaca se kaže da su ovi momci dali svoje živote "hrabro, časno i pošteno". Iako bi se povezivanje pojma "pošteno" sa pogibijom i umiranjem, iz prve mogla pripisati nekoj šupljoj glavi koja ovakva i slična saopštenja piše preko indiga, ipak se ne može olako preći preko ovog produkta Markovićkine kovačnice bajatih ideala. Jedna stvar je nedvosmislena: ovo "pošteno" u tragičnom stradanju četiri policajca jasno ukazuje na tretman koju ljudski životi imaju u svesti dedinjskih igrača na krupne uloge. Po njihovom računu, policajac je čovek koji je plaćen da pogine pa je njegova smrt samo pošteno izvršenje pogodbe.

Šta je, po ubedjenju naših usrećitelja, prirodnije od toga da jedan policajac pogine na zadatku? Pa zar je jedan policijski general mogao svoju pogodbu da pošteno plati životom, a da će se sada neko uzrujavati zbog četiri nepoznata imena medju "Politikinim" čituljama?

Ljudski gledano, njihova smrt, kao i smrt njihovih protivnika je duboko nepoštena sa stanovišta njihovih bližnjih, i budućnosti njihove dece. Jer, biti u ovoj zemlji dete nekog ko je za nju položio život ne znači ništa ili gotovo ništa. Siročad i deca palih boraca su na našim prostorima poslednjih godina postala normalna pojava pa su i pisci saopštenja mogli da steknu odgovarajuću rutinu baratajući poštenim i nepoštenim smrtima. Ali, ova smrt je ponajviše nepoštena stoga što je uzaludna. Nisu policajci poginuli braneći ni državu niti njene gradjane. Branili su ono što se odbraniti ne može i za šta je i svaki otkinuti nokat preskupa cena, branili su srpski režim koji ponovo, igrajući na na sve ili ništa, pokušava da svoje smradne tragove zaspe nedužnom krvlju.

Toliko o poštenju i nepoštenju jedne tragedije.

A anonimnom piscu iz JUL-a, svaka čast na iskrenosti.

nazad