Čitajući novine

 Utucavnaje pameti 

Tokom protekle nedelje u obilju zanimljivih dogadjaja, pažnju javnosti su privukla dva skandala. Jedan veći u kome je učestvovao predsednik Skupštine Vojvodine Nenad Čanak i manji, lokalni koji se manifestovao u vidu intervjua predsednice naše opštine Borilave Kruške datog pančevačkoj televiziji. Kao u nekom lošem filmu Nenad Čanak je, kao što je poznato, izvršio juriš na novosadsku televiziju gde je skinuo tablu sa natpisom RTS te veoma ružnim rečima i gestovima iskazao svoje nezadovoljstvo izborom prvog čoveka ove medisjke kuće. Borislava Kruška je pak, u pomenutom intervjuu,  pisanje «Pančevca» nazvala «sramotom za celokupno novinarstvo» argumentujući svoju tvrdnju sa samo dve (opskurne) teze: da su pojedini novinari «Pančevca» počeli svoju karijeru  «u vreme, ne Slobodana Miloševića, nego još znatno ranije“ te da su sada „definisali svog glavnog neprijatelja“ u liku g. Koštunice, saveznog predsednika te ujedno i šefa stranke kojoj pripada gospodja Borislava.      

Inercija izmeštene stvarnosti

Šta je to što povezuje postupke ove dve, naizgled protivstavljene,  ličnosti našeg političkog sazveždja? Pre svega - njihovo krajnje anahrono poimanje politike kao delatnosti koja nosiocu političke funkcije omogućava da se izdigne iznad drugih ljudi, odnosno otvara neograničene prostore za iskazivanja ne samo ličnih opredeljenja nego i iživljavanje poriva, strasti te najmračnijih strana sopstvene ličnosti. Po njihovom sudu domen političkog nije javni poligon za sučeljavanje različitih stavova već pljuvaonica i brbljaonica u kojoj se može reći i učiniti sve što «zastupniku javnog interesa»  u tom trenutku padne na pamet. Ovakvo poimanje demokratije je tokom proteklih godina važilo kao dominantni politički rezon koji se manifestovao u jednoj dijaboličnoj gami: od nečasnog činjenja do gadnog govorenja, od  beskrupulozne otimačine i uzurpacije pa do  ničim ograničenog laganja.  Inercija te izmeštene stvarnosti u kojoj je istovremeno sve moguće i sve nemoguće, toliko je snažna da joj sada podležu i oni koji su se iz sve snage odupirali svojim opozicionim angažmanom.  Dakle, nije problem u tome što je g. Čanak bio nezadovoljan neimenovanjem svog  partijskog sudruga za urednika  novosadske televizije, već je problem u načinu iskazivanja tog nezadovoljstva. Nije problem u tome što je gospodja Borislava nezadovoljna «Pančevcem» već je nevolja infantilnoj argumentaciji koju u svojoj optužbi koristi.

 Dva čoveka isto ludovanje

Postupci ovo dvoje političara imaju još jednu mnogo značajniju dimenziju koja ukazuje i na generalni trend primetan kod dobrog dela aktuelne političke elite. Smisao promena u Srbiji započetih prošle godine oni vide  u jedino u zameni jedne vladajuće garniture drugom, a ne u potpunom ukidanju osporenog autoritarnog političkog odnosa. Upravo po toj liniji se vladajući koalicioni tim pod imenom DOS upravo deli na dva suprotsatvljena dela. One koji su za promene i one čije je poimanje sopstenog političkog angažmana zasnovano na prihvatnaju  takozvane BOGODANOSTI,  specifičnog samoosećanja pojedinca baziranog na precenjivanju sopstevnog autoriteta. Reč je o aktuelnim likovima koji frazu «mi smo se borili» koriste kao osnovni argument za opravdanje svakog pa i najbizarnijeg svog postupka.

Otuda je g. Čanak ubedjen da izmedju njegovog ludiranja u novosadskoj televiziji i legendarnog Šešeljevog ludovanja na raznim mestima, postoji ogromna razlika ergo je njegovo (Čankovo) ludiranje u intersesu naroda, dok Šešeljevo, navodno, nije. Pri tome treba reći da Šešelj misli isto, ali u obrnutom smeru. I jedan i drugi igrokaz pravljeni su uz pomoć narodnih para ali uz jedan bitan detalj: dok je Šešeljevo ludovanje išlo na teret režima i njegovog ugleda, Čankovo ludiranje ide na uštrb ideje demokratije i ideje autonomije. Nije malo onih koji su nakon snimka njegovog provaljivanja u televiziju po ko zna koji put zaključili da su OVI isti kao i ONI i da će radije umreti nego pristati na autonoimiju Vojvodine. Jer, rezonuju oni, ako nam sutra OVAKVI budu gazdovali, teško nama.

Mi smo nama najbolji

Borislava Kruška, potičući iz istog idejnog prosedea po kome su NAŠI ma kakvi bili, uvek i po sto puta bolji od NJIHOVIH, greh medija vidi upravo u onome što treba da bude njihova jedina dužnost. Da budu opomena i oponent vlasti. U njenom vrednosnom sistemu taj odnos je postavljen na glavu. Za nju pad Koštuničine popularnosti nije posledica njegovih loših političkih poteza nego rezultat dobro orkestrirane propagande. Ona se ne zalaže za to da novine prestanu da napadaju sve političare već insistira na tome da se okanu samo njenog šefa. Ona ne iznaosi ni jedan dokaz kojim bi potkrepila svoju tvrdnju o neprijateljskom stavu «Pančevca» prema predsedniku Koštunici, nego kao ključni argumenat koristi životnu dob pisaca tekstova u ovoj novini, nevešto pri tom aludirajući da, eto, sada o Koštunici prosudjuju nekakvi bivši komunisti. Ovaj zadrti komunistički rezon u ruhu zadrtog antikomunizma samo na prvi pogled predstavljaju nespojivu kombinaciju. U suštini to su sinonimi: različita imena za istu stvar. Naša politička stvarnost je očigledn dokaz ovoj tezi: najmilitantnija desničarska bulumenta proistekla je iz tabora najortodoksnijih komunista, dok su najtvrdji nacionalisti u istom tenutku bili i najžešći autoritarci. Zadrti antikomunista živi u iluziji da se rušenjem komunizma demokratija uspostavlja sama od sebe. Za njih je ona prirodno stanje stvari a ne društveni proces u kome aktivno učestvuju svi segmenti društva a ne samo odabrane elite.  U tom i jeste osnovna zabluda naše gradonačelnice čemu, naravno treba dodati i nepoznavanje sopstvenog jezika.

Ali, to druga tema neke druge priče.