Čitajući novine

Sve ljubavi Rake Radovića 

Nekadašnji funkcioner i poslanik Socijalističke partije Srbije iz Trstenika Radovan-Raka Radović rekao je u ponedeljak da "ne predvidja lepu budućnost" svojoj bivsoj stranci. "SPS nema budućnost sa ljudima koji je vode. Ništa im dobro ne predvidjam", rekao je Radović agenciji Beta povodom desetogodišnjice SPS-a. "Ja sam bio u SPS-u dok je ona bila socijalistička partija. Ja sam i dalje socijalista, ali neću biti ni u jednoj partiji u kojoj odlučuje pojedinac ili mala grupa ljudi", rekao je on. On je rekao da današnji SPS ne liči na onaj koji je u jednom sazivu imao 194 poslanika u Skupštini Srbije.

 Radovan -Raka Radović, socijalista iz Trstenika, je dugo bio moja omiljeni politički lik. U herojskim vremenima SPS-a, kada je, izmedju Naroda sa jedne i Partije i Vodje sa druge strane, vladalo apsolutno poverenje, Raka Radović je uz nelkolicinu najodanijih drugova bio očita personifikacija Stranke. Sećam ga se iz vremena kada je njegova stranka bila toliko moćna da je, ne samo dozvoljavala istupe opozicionih poslanika u Skupštini Srbije, nego to čak i preko televizije prenosila. Svojim fascinantnim licem zadovoljnog stočara koji samo što se vratio sa vašara gde je za dobre pare prodao steonu kravu, Raka je zasenjivao televizijski kadar bez obzira na to gde se kamera nalazila. Čak i onda kada je "hvatala" druge drugove poslanike "levice" osećalo se Rakino prisustvo, odsjaj nepomućene vedrine i zadovoljstva kojom je zračila njegova pojava. Takvu vizuelnu težinu imao je još samo čuveni Bidža iz Svilajnca koji zaista uopšte nije ni morao da izlazi za govornicu kako bi saopštio svoje stavove. To je bilo lice na kome se, bez teškoća mogla pročitati svaka misao jer su nailazile natenane, kao preko ekrana, u odredjenim vremenskim razmacima. Bidža je, inače, ušao u istoriju svetskog parlamentarizma kao prvi poslanik koji je, po sopstvenom priznanju, samom sebi, vinogradarskim makazama otsekao nožni prst zahvaćen gangrenom. Ono, istina, bilo je i nekih japanskih deputata koji su se parali sabljama, ali vinogradarske makaze su ipak nešto drugo.       

 Krljanje i krljatori

 Ali, vratimo se našem Raki, čoveku i poslaniku koji je raspolagao izuzetnom količinom najačistije ljubavi i odanosti prema Stranci i Vodji. Osećanja koji je on gajio prema predsedniku Stranke g. Slobodanu Miloševišu mogu se meriti samo čednošću kojom mala dece doživljavaju Svevišnjeg. G. Raka je bio jedna od retkih ličnosti u vrhu Stranke koji su u Vodji, umesto autoriteta i snage videli izvor sveukupnog Dobra i Blagosti. Zato je on detinje uživao u svakoj sednici Skupštine i zato je, služeći Dobru i Blagosti, bio tako blažen i srećan. Kao momak sa sela patio je od ogromnih količina tkz. "seljačkog humora", što je drugo ime za šegu, sprdačenje i zajebanciju sa svima onima koji nisu voleli Onoga koga je voleo on. Svoj dar oblaporno je rasipao po skupštinskim aulama, konferencijama za štampu i prigodnim intervjuima.    

Veoma se nadam da će neka dobra duša imati i snage i stomaka da jednom popiše sve te reči kojima se sa govornica u Srbiji slavilo i branilo ime i delo Slobodana Miloševića, pa ćemo tako tek dobiti uvida i u opus g. Radovana . Lično sam pak uveren da je teorijska misao g. Radovića doživela vrhunac u izjavi po kojoj će ga pamtiti pokolenja. Reč je o definbiciji stranke kojoj je pripadao i gde se, izmedju ostalog kaže da je "SPS stranka u kojoj ima onih koji misle i onih koji krljaju". Konstatacija ne bi bila bog zna šta da nije ove poslednje reči, kvintesencije sveukupne političke strategije i taktike Socijalistićke partije Srbije. Naravno, ja nikako ne želim da tvrdim da je SPS najgora stranka na političkoj karti Srbije. Nikako. Ona je samo najdoslednija svom programskom opredeljenju po definiciji g. Radovića. Ko ne veruje, neka umesto u televizor pogleda kroz prozor. Krljanje traje.

 Problem majke krave

Neko bi rekao da je g. Radović od "socijaliste po sebi" počeo da postaje "socijalista za sebe" tek kada je 1996. njegova stranka izgubila na lokalnim izborima u Trsteniku. Teško je u to poverovati jer se g. Raka tada iskreno kajao zbog izbornog neuspeha i bio spreman da konkretnom akcijom dokaže svoju privrženost Ideji o večitoj svesrpskoj sreći pod večitom vlašću S. Miloševića. Tako je čak, odlazeći sa pozicija lokalne vlasti sa sobom poneo i tehniku tamošnje televizijske stanice. Televizija je bila narodno dobro, a opozicija, zna se, nenarodni elemenat. G. Radović nije bio jedini koji je smatrao da narodna dobra mogu da uživaju samo članovi Stranke. I to ne svi. Mali smo narod pa su nam i dobra mala. Ne mogu baš svi da se podmire.  

Dakle, nije g. Radovića osvestio poraz na izborima. On je počeo da se osvešćuje onog trenutka kada se u njegovoj poslaničkoj glavi javila sumnja. Kao stručnjak za stočarstvo g. Radović je odlično znao da se krava sasvim drugačije oseća kada je sisa jedno tele nego kada je sisaju dva. A ni telićima nije isto. Tele jedinče je i naprednije i zdravije od blizanaca kojima uvek nešto fali, a naročito mleko. Ako je kravica majka uz to i nejačka, eto nevolje. Stoga g. Radović nikako nije mogao da shvati pojavu JUL-a na političkoj sceni Srbije. Prekonoć njegova stranka je počela da se cepa na dve frakcije od kojih je starim prekaljenim borcima za Ugled i Ime Slobe Srbina pripala uloga provincijskih zadribandi dok su ovi novi, zvani julovci bili kao neka gradska elita, nova "cool" levica koja sa seljačijom i penzionerskom gologuzijom nije imala šta da traži. Iz Stranke, koja je nastala na talasu obožavanja novog Vodje, izdvojila se grupa koja je obožavala isključivo novac pa je tako i dan- danas teško pronaći siromašnog julovca. Medju socijalistima, medjutim, osim kruga povlašćenih i upućenih u Veliku Tajnu, sve ostalo je sama sirotinja. Ništa ni na sebi ni pod sobom, a vole i dalje. Obožavaju Vodju i Sliku mu, pohadjaju mitinge i nose motke sa transparentima, viču da Ga vole i umiru od sreće kad čuju da i On voli njih. Takvim poštenim i čestitim ljudima, spremnima da izdrže sve Vodjine pobede pripadao je i g. Raka.

Žensko pitanje

Nije imao dlake na jeziku pa je jedne prilike rekao da, dok je on vlast u Trsteniku, nikakvi "julovi" tamo neće imati šta da traže. Izjava je bila politički čista, opravdana, logična, jer ko je lud da svoje dobro i svoju tekovinu deli sa tipovima čija je jedina zasluga to što im šefuje Mirjana Marković!?  Sa druge strane, kao čovek Srbijanac, i iz Trstenika uz to, teško je podnosio to što supruga i domaćica, suprugu i domaćinu može da diktira šta treba da radi i kako da se ponaša. Ono, uvažavao je on naše drugarice političarke, ali su one ipak znale gde im je mesto. Majanje  predsednikove supruge po svetim mestima vlasti i njeno kindjrenje suprogovim perjem, mu se činilo u najmanju ruku nevaspitanim, nečim što je odudaralo od običaja koji vladaju u domaćinskim kućama.   Nije znao da je Požarevac u tom žensko-muškom smislu kud i kamo emancipovaniji od Trstenika i to mu se osvetilo. Pao je na ženskom pitanju koje se u Srbiji zove i julskim pitanjem. Jul je, odnekuda, proglašen mesecom ljubavi i nežnosti. Ko to ne može ili ne želi da shvati ne samo da ne može da bude član stranke sa ovim letnjim imenom, nego ne može da bude ni socijalsita. Uostalom kakav je to soicijalista koji može da voli Njega a da tom prilikom ne voli Nju? I zar se za biće lišeno ljubavi za Njega i Nju uopšte može reći da je socijalsta?

Tako je g. Radović, čovek koji je više voleo krave nego odredjene supruge, morao da se pozdravi sa članstvom  u Stranci koja je krljala Srbijom. I pored najbolje volje nije umeo da shvati niti divno dijalektičko jedinstvo jednog bračnog para niti njihovih zbratimljenih partija.  Svoju ljubav i odanost prema Vodji morao je da okači o klin i strpi se do sledeće prilike. Stranka je tako ostala bez svog odanog člana a Vodja bez još odanijeg vernika. Reflektori su ugašeni, zavesa spuštena. G. Radović se okanuo krljanja i vratio se svom domaćinstvu.  

Ponekad, kada ga pokoji novinar upita o prošlim vremena kada se znalo ko kosi a ko vodu nosi, on se vajka.

Iznad sega, žao mu je Srbije.

Tek sada. 

nazad