Šišanje uz vetar

Srbija kakvu smo sanjali?

Nedavno sam preko interneta dobio pismo prijatelja iz Pančeva koji mi, izmedju ostalog, piše: «Ako se sećaš , ja sam ti nakon 5-og oktobra savetovao da se vratiš jer bi (po mom mišljenju) bio od koristi našem gradu. Sad vidim da si bio u pravu kada si mi  rekao da o tome ne želiš za sada ni da razmišljaš. Ovde bi sada doživljavao novu golgotu».

Naravno, svaka odluka ovakve vrste je duboko lične prirode pa odustajanje nekog srpskog emigranta da se odmah, nakon pobede demokratske opozicije na izborima u 2000. godine, vrati u Srbiju ne mora biti posledicom njegove posebne domišljatosti. Nešto drugo je bitno u ovoj poruci: zašto je moj prijatelj koji je više od jedne decenije   sanjao o promenama u Srbiji sada ubeđen da od promena nema ništa ili ima veoma malo. Što je najgore, ovo nije usamljeno mišljenje pa pismo mog prijatelja, iako lične prirode, ima nosi sa sobom sliku opšteg i uz to zabrinjavajućeg stanja.

Ali ako već pominjemo raspoloženje pojedinaca ili društvenih grupa prema onome što se u Srbiji trenutno dešava, valjalo bi se prethodno pozabaviti pitanjem šta su to demokratske promene i na koju vrstu tih promena obični građanin reaguje promenom sopstvenog raspoloženja ? Pre svega, postoje strukturne promene u društvu i političkom sistemu koje su od izuzetnog  značaja za preuređenje Srbije u demokratskom duhu. Iako su od životnog značaja njihovo sprovođenje ne izaziva žešće polarizovanje javnosti niti bitno utiče na formiranje javnog mnjenja. Naša javnost je još uvek politički nezrela pa nije ni u stanju da na pravi način vrednuje ovu vrstu promena. Sa druge strane, njihovo sprovođenje je fiksirano na duži rok, a sitni pomaci koji se čine u tom pravcu obično promiču pažnji šire javnosti.

Ono na šta je takozvani obični građanin posebno osetljiv su pojavne, očigledne (iako ne uvek posebno bitne) manifestacije naznačenog reformskog kursa. Čameći godinama u memli miloševićevskog bezizlaza građanin Srbije promene doživljava pre svega kao svojevrsno prozračenje sopstvenog mikrodruštvenog ambijenta. Za njega promene ne podrazumevaju samo povratak Srbije  u okvire međunarodne zajednice nego i čistije ulice, sredjenije parkove, okrečene čekaonice u domovima zdravlja, ljubaznije činovništvo, manje komplikovanu administraciju... Promene podrazumevaju i kultivisaniji nastup javnih ličnosti, odnosno bar onih koji su se za promene opredelili. Naravno da su ova ovlaš nabrojana proscenja našeg svakodnevnog života u tesnoj vezi sa promenama na makro planu, sa donošenjem čitavog niza zakona, sređivanjem administracije, pročišćavanjem državnih i društvenih institucija... Medjutim, stiče se utisak da su na lokalnim nivoima vlasti promene shvaćene kao isključivi zadatak republičke vlade i ekspertskih  timova dok je na nižim nivoima vlasti otvorena bespoštedna i beskrupulozna borba zarad nametanja partijskog uticaja svakom pa i najmanjem segmentu lokalne zajednice.  Surovi i sirovi politički okršaji «u lokalu», za šta se koriste čak i krajnje minorni povodi, vode se na način klasične «revolucionarne borbe» u kojoj protivnik treba da bude ne samo poražen nego po mogućstvu deklasiran i na kraju politički uništen. Ukoliko se pri tome uzme u obzir da se obe suprotstavljene strane zalažu za uspostavljanje demokratskog poretka u Srbiji, onda se ovi sukobi  vode na samoj ivici apsurda.

Primera radi: ukoliko jedna lokalna politička grupacija svim silama teži da osvoji lokalne informativne medije i po svaku cenu na njihovo čelo postavi ili poslušnike ili smetenjake (u ovakvim slučajevima ova dva pojma su najčešće sinonimi), da li to znači da će osvajanjem tih mesta protivnička strana biti istisnuta iz pomenutih medija? Ako je upravo to cilj ove borbe, onda se nužno nameće pitanje o sudbini demokratije u Srbiji koja neće biti moguća ukoliko jedna grupacija bude uspostavila politički monopol nad sredstvima informisanja.  Ukoliko pak postizanje  monopola nije cilj ovog ljutog okršaja, onda je umesno pitati se - a šta jeste? Odnosno, šta će jednoj strani poslušnici i smetenjaci na čelu medija ukoliko, primenom demokratskog obrasca, bude morala da u medije pripusti i one druge ?

Tačno, ovako postavljeno pitanje bi se moglo kvalifikovati kao iščuđavanje naivne sobarice jer je znano da su informativni mediji jedan od osnovnih aduta u političkoj igri pa je borba za njih sastavni deo aktivnosti i u mnogo starijim i uglednijim političkim arenama nego što je ova naša. Medjutim, ne treba gubiti iz vida da je u našem slučaju  reč u javnim medijima što je činjenica od posebnog značaja. Jer, u demokratskim zemljama se nasrtaj na javne medije tretira i ocenjuje kao atak na demokratski poredak.

Tako se približavamo osnovnom pitanju: mogu li se reformske političke snage na svome vrhu boriti za uspostavljanje  demokratskih principa, a na lokalnom nivou raditi na njihovoj kompromitaciji i ukidanju? Odgovor se nameće sam po sebi: Ne možemo aplaudirati demokratskim promenama šetajući okolo u pohabanim miloševićevskim gaćama. Doduše, ne treba smetnuti sa uma ni činjenicu da većinu članstva sve brojnijih demokratskih stranaka čine nekadašnji Miloševićevi glasači koji se u miloševićevskim gaćama osećaju kao u sopstvenoj koži. Ali bi  zato vodeći eksponenti reformskog kursa, ako se već u njega kunu i ako su već za njega vezali svoju političku sudbinu, mogli da u okvirima svojih stranaka zavedu nove modele ponašanja, upravo one i onakve koji će biti po meri ovdašnjih čemernika koji su godinama sanjali demokratsku Srbiju potopljeni do nosa u mutnoj kaljuzi «događanja naroda». Vernost tim modelima mogao bi biti sasvim solidan orjentir glasačima prilikom sledećih izbora na osnovu kojeg bi se demokratsko dalo razlučiti od nedemokratskog, nacionalističko od građanskog, primitivno i prostačko od pristojnog i domaćinskog. Da ne bude važno ko je čiji već upravo ko je kakav. Samo tako ti toliko prizivani izbori mogli bi imati pravog smisla.

Dakle, ukoliko bi se uz evropski novac u Srbiju unelo i malo onoga što nazivamo evropskim duhom, naš izlazak iz gliba mogao bi biti i lakši i brži. Štednjom na vremenu uštedelo bi se i na energiji. Jer, s obzirom na to gde živimo, mi ćemo hteli – ne hteli, morati da prihvatimo većinska pravila igre i usvojimo standarde lepog ponašanja, kulturnog govorenja i ljudskog življenja. Naravno, sasvim je normalno da nekima  lepota, kultura i ljudskost neće biti po meri niti sopstvene  duše niti sopstvene  pameti . Ali je isto tako i pravo i časno da se o tome na vreme i otvoreno izjasne.

Da ne dangubimo.