Čitajući novine

San koji traje

 Prošle nedelje, tačnije 16. oktobra navršilo se deset godina od prve masovne pogibije pančevačkih vojnika u malom prljavom Jugo - ratu. U jednoj loše planiranoj i isto tako izvedenoj akciji grupa rezervista JNA na ratištu u Slavoniji, upala je u zasedu kojom prilikom je poginulo pet žitelja naše opštine: Radenko Todorović, radnik Staklare, Mirko Dakić, 29 - godišnji radnik Rafinerije, Nebojša Mitrevski (1962) privatni trgovac iz Kačareva, Zoran Čigoja 25 godišnjak iz B. Novog Sela zaposlen u PIK-u «Tamiš» i Dušan Dukovski, rođen 1958. šef železničke stanice Jabuka kod «Skrobare».

Njihovi najmiliji ih sasvim sigurno nisu zaboravili, verovatno će negde biti upriličena i kakva prigodna komemoracija, a među njihovim preživelim drugovima i starešinama ima dosta onih koji se živo sećaju svakog detalja ovog tragičnog događaja.

Tu i tamo iz mraka zvaničnog zaborava izroni po neki pomen na poginulog, poneka čitulja u «Pančevcu». Pre par nedelja jedan mali i skromni štampani pomen podsetio me je i na bekriju i ljudinu Rajka Boberića koji je pravo sa Tamiša otrčao u rat i tamo poginuo samo nakon par dana. Rajko je poklekao pred zovom ratnih truba, odazvao se na poziv dežurnih rodoljuba koji su pozivali u vojnu , u rat za odbranu SRPSTVA. Rajko je poginuo, poginuli su i mnogi drugi, nekima se ni grob ne zna. Oni koji su se vratili godinama su potom nosili ožiljke na duši. Smatrali su da su prevarenim izigrani da su služili ne znam kome zbog ne znam čega.

Prošle su godine i zaborav, zalečuje i najteže rane. Na mestima onih koje više nema ostaje tvrdi, bolni ožiljak koji se useca u čela njihove dece, njihovih udovica, roditelja... Svi oni su garanti duga koji će otplaćivati do kraja života.

Ali, šta je sa pravim dužnicima ? Gde su oni? Jedan je kako smo obavešteni smešten u ćeliji zatvora u Ševeningenu (Holandija). Čeka suđenje. A drugi? Zar je samo onaj iz Haga, sam samcit išao okolo i penio pljuvačkom pričajući o grobovima koje moramo osvetiti o braći koju moramo osloboditi. Ili je bilo i nekih koji su mu pomagali?

I ko se još uopšte seća tog jezovitog Pančeva s početka devedesetih, tih večeri kada nam su nam u pola osam preko TV ekrana točili krv u potocima. Pokazivali su nam obezglavljena telesa, dečje leševe, govorili o ustaškim pogromima, o klanjima nevinih. Televizija Srbije, te novine «Politika» i «Ekspres», pa uz njih «Večernje novosti» emitovali su snažne udare sladostrasne mržnje koja se širila pandemijskom brzinom. Biti normalan u to vreme značilo je prihvatiti se puške i otići u rat. Granice su bile zacrtane, Vojvoda od Karlobaga i Virovitice kotrljao je svoje bezglasno «R» preteći Hrvatima, njegovi seizi su kidisali na starosedeoce Hrvata po zapadnom Sremu a sve ono što se protivilo ovoj sramnoj pomami proglašavano je za izrode, šljam i nacionalnu bruku.

Besmislenjaci i primitivci postali su granti nacionalne časti. Dojučerašnji komunisti i Titovi bratstvojedinstvenici pretvoriše se u crne zloguke ptičurine koje su pratile svaki korak nacionalno problematičnih osoba. U prve borbene redove totalnog propagandnog rata svrstala se jedna, do tada potpuno benigna društvena grupa – penzioneri. Ljudi u životnoj završnici histerično su zazivali osvetu i smrt. Za druge, naravno , ne za sebe. Pretnja je najomiljeniji šlagvort političkih govornica širom Srbije. Šef pančevačkih socijalista Siniša Batalo, na komemoraciji poginulim rezervistima poručuje Hrvatima koji su «mučki pobili» naše rezerviste: «Zažaliće zbog toga i oni koji posle njih ostanu». Mnogi su naravno zažalili ali je isto tako, nakon ove komemoracije u Pančevo sa fronta stiglo još mnogo mrtvačkih sanduka. Rezervisti, vojnici, starešine Vojske Jugoslavije. Na frontu pod čudnim okolnostima gine general Mladen Bratić, generala Enesa Tasa za dlaku promašuje «zolja» koja nije bila ispaljena sa protivničke strane, preko Dunava u ka Srbiji vuku se konvoji natovareni opljačkanom robom, u Pančevu tog leta 1991. nema više ni jednog lopova: svi su na frontu. Ratuju. Jedan beogradski poslastičar je tih meseci postao veoma značajan Srbin u koga se i dana danas kunu italijanski ultradesničari i mafijaši.

Naše vođe se za to vreme, kako kasnije saznajemo, inkognito sastaju u Titovom Krađorđevu. Puše cigare i troše viski. Dogovaraju se o podeli Bosne. U to vreme u Slavonijim, pod baražnom vatrom naše artiljerije, Vukovar nestaje sa geografske karte. Glavni stožer Hrvatske vojske, iz još ne utvrđenih razloga, okleva da opkoljenim braniocima pošalje obećanu pomoć. Po kafanama srpskih gradova pobeda se proslavlja pod otetim hrvatskim šahovnicamna i drumskim tablama sa imenima «oslobođenih» hrvatskih gradova. Mrtve više niko ne registruje osim njihovih porodica. U pančevačkim selima poginule vojnike, ponovo zovu u rat. Previd administracije. Oni kojima je dosta svega se bune. Napuštaju front, protestuju po ulicama svojih gradova. U Pančevu za malo da istuku predsednika opštine . Ni krivog ni dužnog. Glavne krivce tada malo ko vidi i označuje. One koji to uspevaju, u opštoj gunguli, niko ne sluša.

A posle je u jednoj američkoj vojnoj bazi u blizini gradića Dejton potpisan mir. Režija američka a glumci- ovdašnji naturščici: jedan znalac kurana, jedan ljubitelj bečkih opereta i jedan obožavalac Svoje Žene. Birano društvo. Potpisali pa se rukovali.

I kao da ništa nije bilo. Sa najviše instance je naređeno da se o ratu ćuti. Naredjenje (iz)poštovano. Muk je prekrio vojničke grobove, prazne stolice po varoškim kafanama, zarđale mašine po mrtvim fabrikama... Prijatelji se okupljali tu i tamo, ispijali za pokoj duše, negde su udovici i siročićima, udružene komšije podigle kuću pa se svi zajedno slikali za televiziju ispred neomalterisane fasade, i malo po malo, uz ostale nesreće koje su nas potom snalazile, sve se zaboravilo.

Sada više ni pomena nema. Deset godina je prošlo, nije šala...

A bukači, pozivači, a pljuvači, dežurne patriote i ljubitelji narodne osvete se ućutali. Čekaju da prođe još koja godinica da se zaborav još malko utvrdi. Srbi koje su branili im sada trunu okolo po polusrušenim školama i bednim barakama čeznući za zavičajem u koji se nikada više neće vratiti, u sred Beograda leprša omražena šahovnica, na Hrvate se više niko ne pali, a evo i Slovenaca otvorili ambasadu. Ili što bi naš narod rekao: gde si bio- nigde, šta si radio - ništa. Još samo ovi što izgiboše da se nekako iščupaju iz svojih grobova i vrate se kući pa da nam svima padne kamen sa srca: uh dobro je, završi se i ovaj ružan san. Ali, oni se ne vraćaju, a sna kanda nije i bilo. Sve sama opaka zbilja.

Od svega što smo imali pretekoše nam samo oni: pozivači i bukači, ratni huškači, paščad rata, strvinari, politička kopilad, smradovi, prodane duše... Svi na broju, bez i jednog gubitka. Spremni i orni za novu akciju. Samo da naiđe neki ludak i postroji ih.

A mogli bi i oni da budu od neke koristi. Mogli bi da zađu po školama pa ovima što ne pohađaju ni veronauku niti gradjansko vaspitanje da ispričaju poneku priču o tome kako je to nekad bilo, kako se ratovalo i sa čast i slobodu ginulo. Mogli bi i za novine štogod da napišu. Da objasne zarad čega izgibe onoliki narod, ili makar do crkve da odu, da se ispovede.

Ali ništa od toga. Ne miču se oni. Nisu ludi. Ovako začaureni, uvaljani u naš zaborav su najbezbedniji. I ako vreme prolazi sve je nejasnija ta tanana linija koja nas deli. Gde prestaju oni a gde počinjemo mi? Možda je to prvo pitanje na koje bi trebalo da odgovorimo, kako bismo mogli da se od gada otrebimo.