Čitajući novine

Partijo, jačaj sve moćnija  

U ponedeljak, 13. novembra, održana je treća sednica Skupštine opštine Pančevo, predsedavao Predrag Patić, koja je gotovo u celini bila kadrovska.
Pored članova upravnih odbora svih javnih i javnih komunalnih preduzeća i ustanova čiji je osnivac Skupština opštine, na ovom zasedanju su imenovani i vršioci dužnosti direktora dva komunalna preduzeća

Prateći kadrovska rešenja nove opštinske garniture upućeni posmatrač lokalnih pančevačkih prilika ne može da izbegne osećanju radosti koje mu se samo po sebi nameće. Iako od pretposlednjih lokalnih izbora Pančevo važi za opozicionu varoš ipak je povećanje broja demokratski nastojenih pretendenata na rukovodeća mesta u opštini, zabeleženo tokom poslednjih mesec dana zaista fantastično. Pojava naglog bujanje svesti o neophodnim promenama postala je uočljiva tek nakon poslednjih izbora. Tada je mnogima koji su ranije imali izvesnih dilema o tome da li se prikloniti "obnoviteljima i graditeljima" ili "natovskim pacovima i hijenama"  konačno postalo jasno da su ovi drugi pravi izbor pa su se odmah bacili na detaljno spremanje sopstvene "svesti". 

Zato su redovi Demokratske opozicije Srbije, ne samo u našem gradu,  sve brojniji i sve čvršći. Hrabro držeći korak sa vizijom konačnog preporoda otadžbine u njih stupaju čak i oni koji do sada tako nešto ne bi učinili ni u ružnim snovima. Teško je u ovim prilikama, kada se dele mesta u upravnim i drugim odborima, kada se smeškaju, što da ne, i neke unosnije kombinacije, obuzdati naglu navalu sopstvene svesti o neophodnosti demokratskih promena u Srbiji. A i zašto bi se ljudi uzdržavali i stideli jednog tako plemenitog osećanja? Zašto ne bi sebi, komšijama, pa i celom svetu ako treba, najzad priznali da je upravo ovo što se trenutno dešava u stvari  pravi izbor. To što ranije o tome nisu tako otvoreno govorili i nisu se tako otvoreno izjašnjavali i deklarisali, bilo je uslovljeno silnim nepogodnostima. Pre svega, neko im je to nekada mogao uzeti za zlo. Mogao se izgubiti i posao, a o ugledu i eventualnom uticaju da i ne govorimo. Postojala je, naravno još jedna sitnica: ranije su na vlasti bili oni drugi.  Zato su ranijih godini mnogi ćutali i gledali svoja posla.  Zato su ranijih godina neki socijalisti, sa punim pravom, hvalisavo tvrdili kako kompletno članstvo pojedinih opozicionih stranaka može da stane u jedan autobus.  Sada vidimo da je u pitanju bila teška zabluda i da su siroti Miloševićevi hvalisavci samo naseli na lukavu igru svojih političkih oponenata. Ovdašnje opozicione partije su očigledno i ranije bile moćne i brojne, ali o tome niko nije znao pa čak ni njihova rukovodstva. Stvar se držala u strogoj tajnosti.        

Ilegalni rad jednog broja pripadnika opozicionih stranaka naročito je bio intenzivan početkom devedesetih godina. Tada je konspiracija bila tako duboka da se moglo učiniti kako se, osim uvek iste grupe drčnih gradjana koja  se okupljala na tada organizovanim protestnim skupovima, režimu niko živi ne suprotstavlja. Neke iz pomenute grupe drčnih gradjana je zbog toga čak i malodušje hvatalo, mnogi su se razočarali u svoje sugradjane, mnogi dugli ruke od svega.  Ti drčni gradjani su još kao deca bili tako naprasni i prgavi pa su i sa časova znali da pobegnu. Zato su preskočili lekcije o narodnim poslovicama gde se govorilo o tome kako »umiljato jagnje dve majke sisa« kako »pokornu glavu sablja ne seče«, kako »petlovi koji prerano kukuriuču završe u loncu«. Zato i nisu znali da sae na vreme prebace u ilegalu pa su i prošli kako su prošli. Ne može čovek da kao mali beži sa časova srpskog, a posle da se u životu dobro nada. Sve ima svoju cenu.

Sad vidimo da su ilegalci ustvari napravili pravi izbor: oni su ti koji su se uporno i sistematski pripremali za  konačnu ofanzivu u osvajanju vlasti, koji su uspeli da sačuvaju kadrovske i druge potencijale za konačni i pravi okrašaj sa režimom. Okolo su tutnjali ratovi, nacionalistički histerici su ludovali po ratištima, po medijima, po univerzitetu, sve se intenzivno raspadalo, ali se ilegalci nisu dali isprovocirati.  Radili su u režimskim institucijama podrivajući sistem iznutra, primali koverte sa režimskom platatom stiskajući pri tom čvrsto šipak iza ledja, trpko podnosili nepravde i poniženja koja su doživlavali njihove kolega sa posla, poznanici i komšije znajući vrlo dobro da svaka borba traži i žrtve. Nisu se odavali.  Čekali su svoj trenutak.

Pobedom Vojislava Koštunice na predsedničkim izborima i opštom provalom narodnog nepristajanja na dalje potonuće, ilegalci su konačno shvatili da je njihov trenutak došao da mogu da se pokažu u punom svetlu. 

Tek sada vidimo koliko nas je.

Zarad te spoznaje vredelo je čekati ovolike godine.

 

nazad