Otvoreno pismo pancevackim

Nisam učestvovao u jurišu na Skupštinu niti je moja odeća natopljena suzavcem. Nisam agitovao za DOS, niti sam član niti jedne političke stranke. Čak ni ne živim u Pančevu niti u Srbiji. Nemam, dakle, nikakvoga prava da svojatam pobedu koju su, nakon deset sramotnih godina izvojevali najzad razbudjeni gradjani.

Imam, medjutim, prava da se sećam. Da pamtim šta je sve bilo i kako je bilo. Neopterećen šokovima svakodnevnog preživljavanja, čime su tokom proteklih godina bili izloženi moji bližnji, moji prijatelji i sugradjani, u miru italijanske provincije imao sam dovoljno vremena i mogućnosti da pročešljavam svoja sećanja, da uvek iznova raščivijavam naše jadne i čemerne političke i svake druge prilike.

U tim mojim mislima, vi, glasogovornici i apologeti svrgnutog samodršca, imali ste uvek pažnje vredno mesto. Ako je Miloševićev režim treba ičemu i ikome da zahvali, onda ste to vi i vaša pogana reč.

Bože blagi, koliko se zemljom Srbijom prosulo tog smradnog otrova koji ste širili preko državnih medija i njihovih lokalnih filijala! Koliko je samo u tome bilo sramote, nemorala, neljudskosti, koliko niske, primitivne zlobe! I ne sluteći, vi ste, molujući sliku poslednjeg diktatorskog režima u Evropi, naslikali sebe same. Rezultat tog umetničkog pregnuća je naprosto fantastičan: javno ste pokazali dokle sve ljudski duh može da se spusti, koliko nisko da padne.

Sada čitam po novinama kako se preoblačite, kako prelećete pobedničkom jatu, kako slavite pobedu "NATO plaćenika", kako se ulagujete, kako se pravite da juče nije ni postojalo, a da prekjuče pripada nekom drugom veku...

I nadalje, uvek kada se eventualno budemo sretali, imajte u vidu da ću strasno želeti da vas pljunem, ne zato što vas lično mrzim, što bih da se svetim, što sam zavidan ili zao. Jednostavno, pljuvačka je jedino što zaslužujete kao pozdrav, kao znak da sam vas primetio.

Nećemo sada o imenima. I ja i vi i dobar deo Pančevaca odlično znamo ko ste. Iza vas su ostala vaša dela: sramni tekstovi, sramne izjave, laži, klevete, gomile kleveta... Ostao je vaš vajni neutralizam po kome zlo i nezlo zaslužuju istovetan tretman, vaš "profesionalizam" po kome se konj uvek vezuje tamo gde gazda kaže, vaša ubedjenost da "pare ne smrde", vaša spremnost da ličnim primerom dokazujete kako izmedju kera i kerovodje nema nikakve razlike jer su i jedan i drugi na istoj uzici. Ostao je i onaj smradni sadržaj koga ste kliktavo nazivali vašim patriotizmom.

A znam sasvim sigurno, što znate i vi, da biste koliko sutra, ako bi se sve vratilo na staro, ako bi ponovo bilo kao što je bilo, opet poleteli da ružite, da blatite da klevećete...

Ipak, polako, dan za danom, godina za godinom, sve će se na kraju zaboraviti. Vi ćete ponovo biti u sedlu, spremni, uslužni, poletljivi da oposlite, da sredite, da pogurate, da zamutite ako treba, da ugrizete iz pomrčine ili samo zarežite pokriveni gazdinim skutom. Vaše biografije biće proprane, ispeglane po novim šavovima i uredno složene. Tako je to bar do sada bivalo. Dakle, nema straha ni za vas ni za vaše porodice, nema javnih osuda, nema poganih noćnih dahtanja u telefon, nema rodoljubnih pokliča i poziva na vašu likvidaciju u ime Roda i Naroda, nema otkaza sa posla, nema emigracije, belosvetskih perona i aerodroma, rastanaka, suza, nema rmbačenja po tudjinskim plantažama i fabrikama, muke sa tudjim rečima i jezicima ...

Ne, ne pozivam na osvetu. Niti tražim, niti ću ikada tražiti vaše uklanjanje. U tome i jeste osnovna razlika izmedju vas i mene, u tome i jeste osnovna razlika izmedju tiranije i demokratije. Demokratija toleriše čak i ljudski talog. I gadovi moraju imati pravo na rad i na sopstveni život. U suprotnom, bila bi izgubljena jedina šansa da talog postane svestan samog sebe.

Ono na čemu ću jedino insistirati je pravo na sećanje. Neće me u tome omesti niti godine niti vaše buduće, uspešne karijere. Čuvaću vaše delo od zaborava.

Živoslav Miloradović

nazad