Čitajući novine

 

Orden heroja našem predsedniku!

 Nikako ne mogu da razumem niti političare opozicionih stranaka niti pak komenattore nerežimskih novina koji se trude da dokažu kako predsednik Jugoslavije g. Slobodan Milošević nikako ne zaslužuje Orden narodnog heroja. Njihova kontraargumentacija zasnovana je na tezi da ono što je g. Milošević učinio nikako nije podvig, pogotovo ne herojstvo te da se za tako štogod čovek ne može odlikovati Ordenom narodnog heroja. Apsolutno bih prihvatio ovu argumentaciju pa čak i sprdnju na tu temu, da je kojim slučajem reč o nekoj drugoj zemlji, ali pošto je u pitanju naša, to jest ova i ovakva Jugoslavija, smatram da su primedbe i zamerke potpuno neosnovane. Zašto?

 Dug države prema svome osnivaču

 Pre svega, iako ovo visoko odličje u svom nazivu nosi odrednicu koja bi trebalo da ukaže na to da je reč o priznanju koje pojedincu dodeljuje narod, činjenica je da njega dodeljuje Država kao što se to činilo i čini svuda u svetu. Dakle, Država,  na ovaj način, odaje priznanje nekome ko je po ubedjenju državne administracije ili nekog nedržavnog organa, učinio za nju delo od posebnog značaja. A ko je za ovu i ovakvu Jugoslaviju učinio više od Slobodana Miloševića koji se bez ikakvog preterivanja može nazvati njenim tvorcem?! Ova i ovakva državna organizacija je potpuna materijalizacija njegove političko filosofske ideje koja je konačno izbrisala razliku izmedju javnog i privatnog, bar kada su on i Porodica u pitanju. Tako je današnja naša država u potpunosti njegovo delo nastalo nakon desetogodišnje burne i kravave istorije koja je narode bivše velike Jugoslavije koštala desetine hiljada ljudskih života i ogromnih materijalnih razaranja.  Ovu i ovakvu Jugoslaviju istorija će s pravom nazivati Miloševićevom i tu greške neće biti. Za takvu Jugoslaviju Milošević je zaista heroj kao što je u očima deteta otac najhrabriji čovek a majka najplemenitija žena na svetu.   

 Njegova pobeda je i naša pobeda

 Ali, reći će neko, Milošević ne dobija orden narodnog heroja za svoje životno delo nego za pokazanu hrabrost u proteklom ratu u kojem je mala prkosna Jugoslavija (Srbija) uspela da pobedi ne jednu, nego čak "19 najbogatijih i najmoćnijih zemalja sveta" kako se kaže u predlogu novosadskih socijalista i julovaca. Ni ova se teza nikako ne može pobiti i pored najbolje volje. Pre svega, nesporno je da je reč o pobedi. Istina, pobeda ima raznih, čak i moralno veoma problematičnih, ali ova o kojoj je reč je nesporna i sa stanovišta vladajućeg morala potpuno čista. Pri tome treba imati u vidu elementarnu činjenicu da vladajući politički i duhovni princip uopšte ne razlikuje vodju od države, a državu od naroda pa stoga tvrdnja da smo u ratu pobedili MI znači isto kao i reći da je u ratu pobedio ON. Ako je cilj agresora bio da, kako su tvrdili, sruše režim i ako ga nakon 78 dana rata nisu srušili, onda se to ne može zvati drugačije nego njihovim porazom a samim tim našom, odnsono Njegovom pobedom. Šta je sporno?

 Najveći junak današnje Jugoslavije

 Kada je o junaštvu g. Miloševića reč fakat je da je svako vreme promovisalo sopstvene kriterijume junaštva. Oni su nekada bili slični, ponekad se malo razlikovali ali su uvek podrazumevali spremnost junaka na žrtvu, pore svega samoga sebe, svoje porodice i imovine zarad proklamovaqnih i opšteprihvaćenih principa. Mi, na primer, možemo govoriti što nam je volja o ideološkom tumačenju istorije antifašističkog otpora na našim prostorima, ali ne možemo poreći činjenicu da su svi ili gotovo svi tada proglašeni narodni heroji, računajući i trostrukog, Josipa Broza Tita, bar omirisali barut i bar jednom smrti pogledali u oči. Da ne govorimo o ličnostima koje su svesnom žrtvom sopstvenog života dokazali da su im neki moralni, nacionalni, državni ili ideološki principi mnogo važniji od vlastitog opstanka.  

U Miloševićevoj Jugoslaviji je važeći junački kodeks prvi put u istoriji srpskog naroda potpuno izokrenut pa je najveći junak onaj ko se od kravave bitke najviše okoristi, a ne onaj ko u bici pogine. Zato se nije ni moglo desiti da narodnim herojem bude proglašen neko ko je u borbi izgubio život, niti da neki takav bude javno pominjan, ili slavljen. Prvi put se tako nesto desilo tek nedavno prilikom otvaranja novosadskog mosta, ali se za smrt pomenutog, uz sav respekt prema ovoj tragediji, ne može nikako reći da je sa ratom imala ikakve veze.

Dakle, nesporno je da lično junastvo i herojstvo u ovoj i ovakvoj Jugoslaviji nije osnovno ili čak nije nikakvo merilo za procenu nečijeg doprinosa borbi protiv neprijatelja pa su inicijatori dodele Ordena narodnog heroja Slobodanu Miloševiću u tom smislu apsolutno dosledni i krajnje principijelni.  

 Genijalni strateg - genijalna strategija

 Ako se pak procenjuje vojno - komandni doprinos našeg vrhovnog komandanta pobedi naše oružane sile nad 19 najmoćnijih zemalja sveta, tu tek ima da se priča. Još iz vremena vanrednog stanja na Kosovu, ova pobeda je temeljno i sistematski pripremana. Tada, dok je Kosovo vrvelo od prisustva srpske policije, tamošnji separatistički pokret ne samo da je uspeo da ojača, da se održi, nego čak i organizuje paralelni privredni, zdarvstevni i školski sistem, a na kraju čak i sopstvenu oružanu silu. Iz Beograda se blagonaklono gledalo na ove aktivnosti jer je to samo bio uvod u našu grandioznu pobedu. Kako ostvariti pobedu ako neprijatelj uopšte ne postoji? Zato naš vrhovni komandant, sprovodeći svoju genijalnu stratešku zamisao, nije ni pomislio da vojsci naredi postavljanje neprobojnog zida na srpsko - albanskoj granici. Lukavim manevrom on je protivniku stvorio lažan utisak da se sa Srbijom može tek tako igrati i da je režim u Beogradu potpuno saglasan sa idejom Kosovskog otcepljenja. Nekadašnji kosovski kriminalci, narko dileri po evropskim prestonicama, jednom rečju, jad i beda su, upavši u zamku koju im je postavio naš predsednik, prekonoć postali vojskovodje, komandanti, lideri oružanog separatističkog pokreta. Tako je naš predsednik stekao dostojne protivnike sa kojima je mogao da odmerava svoj vojnički talenat i na kraju ih snagom svog genija potpuno porazi. Onaj ko tvrdi da Srbija danas nema suverenitet nad Kosovom je ili zlonameran ili lud. Neprijatelj je poražen, njegova vojna sila uništena, a tri podpredsednika srpske vlade Šešelj, Bojić i Marković skoro svakog dana ispijaju kafu u bašti prištinskog hotela "Grand". Ko ne veruje neka ide da vidi i lično se uveri.

 Čarobna formula

 I moćni NATO savez je u duelu sa našim predsednikom izvukao debele batine. Tukli su nas sa neba tačno 78 dana, a onda su 79 dana morali da prestanu.  Zašto se to desilo baš tog dana i kako je naš predsednik uspeo da za tako kratko vreme savlada tehnički i brojčano moćnijeg neprijatelja, će tek biti predmetom izučavanja na visokim vojnim školama. Tito je ušao u istoriju ratovanja samo zbog onog jednog gvozdenog mosta na Neretvi. Predsednik Milošević iza sebe ima desetak što mostova što mostića, pa nije ni čudo što je NATO sila morala tako brzo da poklekne. Tačno 79. dana on je NATU rekao: "Dosta!!" i NATO je stao. A zašto, pitaće se neki od sumnjivaca on to svoje "dosta" nije rekao ranije? Zato, glasi odgovor, a o tome će vojna nauka tek dati svoj sud, što brojevi 7 i 9 daju 16, a 16 podeljeno sa četiri daje isto toliko. Kombinacija sa četvorkom uopšte ne bi bila moguća da je predsednik koji dan ranije rekao svoje "Dosta!!" I sama pobeda bi u suprotnom bila dovedena u pitanja, Kosovo bi na taj način definitivno bilo izgubljeno pa ni naša tri potpredsednika vlade ne bi mogli da svakodnevno piju kafu pred prištinskim hotelom "Grand". Da je predsednik rekao "Dosta" još prvog dana,  naše fabrike, putevi, kuće bi bile čitave pa od velepne obnove i izgradnje Srbije ne bi bilo ništa. kako obnavljati kada je sve čitavo?? A ljudske žrtve, traume, strah, užas, to je bila cena naše slobode, očuvanja našeg Kosova i u krajnjoj liniji dug prema jednačini 7+9 = 16, a 16 : 4 = 4. Za ovako nešto je zaista vredelo poginuti.  

                                                              * * *

 Nebrojeno je dakle dokaza koji svakom razumnom i dobronamernom gradjaninu ove zemlje jasno ukazuju na punu opravdanost predloga da predsednik Milošević na svojim grudima ponese orden narodnog heroja. Čak šta više, mislim da po junačkim delima koje je počinio on uopšte ne zaostaje za maršalom Titom oko čijeg vrata su visila čak tri ordena istog imena. Zašto predesniku Miloševiću ne dodeliti i ostatak oredenja? Zašto čekati neki novi rat  i iskušavati njegov vojnički genije, kada se sve može uraditi jednim potezom? Oni koji misle da su tri ordena mnogo, zanamo koji su. Oni su pozivali NATO da bombarduje Srbiju, pa bi sada da umanje veličinu naše pobede. Ali nećemo im dozvoliti. I dvadeset ordena ćemo mu dodeliti ako treba, ali nećemo popustiti pred američkom i NATO propagandom.

Naš je predsednik, naše je ordenje, možemo kako hoćemo. 

 

nazad