S
one strane ogledala
ODE NAM I RAJA
ILI
DOVIĐENJA
U SLEDEĆEM RATU
Samo šest godina je bilo potrebno da Miloševićevi Crnogorci otkriju da nam je predsednik vlade nesposoban te da kao takav ne može da rukovodi saveznom adminstracijom. Dobri, mirni, dragi Raja Kontić oteran je Višom Voljom, samo par dana nakon što je kao savezni premijer otvorio Poljoprivredni sajam u Novom Sadu. Likvidiran je javno u Skupštini, pošto su ga njegovi dotadašnji drugovi i sami zaprepašteni Odlukom, prvo udavili a potom raščerečili na komade. Njegov vapaj i protest bio je obraćanje gluvima: "Svi smo mi mrtvi samo se redom sahranjujemo" napisao je svojevremeno Ivo Andrić fiksirajući u ovoj rečenici samu suštinu autoritarne vladavine u kojoj je sudbina pojedinca samo sitna stavka u nekom velikom, tajnom računu. Po starom staljinističkom šablonu osuđeni, pre svog političkog kraja, mora da istrpi pljuvanje dojučerašnjih ulizica, a zatim da sasluša besramni falsifikat sopstvene odbrane koji će biti emitovan u udarnim informativnim emisijama. Već sledećeg jutra okružiće ga hladnim ćutanjem i ledenim prezirom kojim će masa čankoliza da dokazuje svoju vernost Vođi. Sve dok svako od njih, polako ne dođe na red, na čijem kraju se nalazi i sam Veliki Tumač. Tako je to do sada bilo pa nema razloga da ni od sada bude drugačije. Zato je tužna sudbina dragog, dobrog i mirnog Raje samo uvod u konačni rasplet Jugoslovenske drame.
*
* *
I pored sve referendumske cike i vike biće kao što je u ovim novinama već napisano: ne laje kera sela radi nego sebe radi. Kakvo Kosovo, kakvi Srbi, manastiri i ostale igračke za malu i naivnu dečicu. Žulj zbog koga Slobodan Milošević ne može ni da sedne ni da legne zove se Milo Đukanović. Iz svog bogatog iskustva on dobro zna da su "mangupi iz sopstvenih redova" najteži protivnici: odlično vladaju svim trikovima i fintama, a raspolažu i sa pristojnom infrastrukturom: kontrolišu javnu i tajnu policiju i medije, umeju i lepim i ružnim. U otporu Miloševiću svoju šansu vidi ne samo Đukanović nego i onaj deo Crne Gore koji raspolaže parama. Bez Miloševića tog novca može da bude samo više, a sa njim - malo ili ništa. Bezličnjake sa Miloševićeve strane na okupu drži samo strah od Rajine sudbine, i ništa više. Stoga Đukanović može lako da pronađe one koji će ga podržati i zbog njega reskirati, dok Milošević za podršku uvek mora da plati. A para više nema, dok su se nekada privlačne javne funkcije srozale do potpunog besmisla. A ni onih koji bi mu vredeli onoliko koliko je spreman da ih plati, više nema. Sve što je čemu valjalo ili je najurio ili su se sami razbežali. Oni koji su ostali nemaju ni obraza, a ni časti čak ni toliko koliko ih beše u Raje Kontića. A biti nešto što je manje od Raje znači u stvari ne biti ništa.
Zato
je izbor Momira Bulatovića za predsednika savezne vlade u stvari jedino moguće
rešenje.
I zato se sada sve tako uskuvalo, zato se opet juriša na nezavisne medije i zato je najnovija Jugoslavija pred najnovijim građanskim ratom. Naravno, niko ga ne želi: neće ga ni Crnogorci a ni Srbi, ali im to ništa neće vredeti ako ga ON bude poželo. A poželeće ga sasvim sigurno ukoliko Đukanović dobije parlamentarne izbore. Uostalom, zar bi mu bio to prvi rat koji je izazvao, zar bi bilo prvo razbojište koje je zametnuo pa se posle kukavički izvukao dok su njegovi telali talambasali u uspesima njegove mudre politike. Sada je došao red i na Crnu Goru i Crnogorce. Nema više koga da plaća njegove krvave račune.
Ili, možda ima?
Pa i mi smo tu. A gde bismo bili ?
