Poštovana
redakcijo,
Pročitah
sa zadovoljstvom tekst R. Vukelić o labudovima koji su nedano sleteli na
Tamiš te o podvigu koji je učinila dr Gordana Blitva i njeni požrtvovani
pomoćnici spasavajući ranjenu pticu. Upravo povodom tog ranjavanja želim
da dojavim nešto što kod nas mnogi znaju, ali sam ja to i svojim očima
video: ovde u Italiji, gde trenutno živim, u blizini jezera Garda, ima mnogo labudova
koje niko, ama baš niko ne čuva. Više puta mi se dešavalo da mi na plaži
pridje krupan lep labud, zastane i pogledom zamoli štogod za jelo.
Ako bude poslužen, on i dalje strpljivo čeka na naredni zalogaj, a
kada ponuda ponestane, okrene se i ode. Hoće reći, iako ove prelepe
ptice vršljaju okolo, nikome ni na pamet ne pada da ih gdja kamenjem ili
pak zaskače i nosi kući. Šta je sa ovim ovdašnjim italijanskim
narodom, ja ne bih umeo da objasnim. A ni brojni nemački turisti nisu ništa
bolji. Zastanu, pogeldaju ove ptice, dobace im parče keksa ili komadić
hleba i gotovo. Svet, očigledno do krajnosti otudjen, nesposoban da se
poraduje i razveseli, a ponajmanje da štogod tako belo i dugovrato, prikolje.
Ali, da ne
bi bilo zabune treba reći da i ovde , u Italiji, živi veliki broj kako
potencijalnih tako i stvarnih pticoubica. Poznajem jednoga lično, pa znam.
To je naoružano do zuba, dobro opremljeno i kada se nadje u prirodi puca na sve
što se miče. Takvi su nedasvno pomlatili hiljade ptica kod nas a da
nisu ni trepnuli. Ali zasto ovi tipovi ne mlate ptice po Italiji? Odgovor je
jednostavan: ne smeju. U Italiji je to skopčano sa valutom, odnosno,
prvo košta veoma mnogo a drugo, za tako štogod se ide u zatvor. Ovde
je zabranjen čak i lov na vrapce koji su u severnoj Italiji omiljeni
specijalitet naročito u zimskim danima. Ipak, i dalje ima onih koji love
vrapce na veliko,. ali samo dok ih ne uhvate. posle prestanu i to na dugo.
Eto zato
labudove na jezeru Garda niko ne dira. Nekima to veoma teško pada, ali ćute, trpe
i samo se smeškaju ovim pticama.
Kod nas je ,
kako vidim, ovaj odnos mnogo prirodniji i iskreniji i nekako narodskiji. I labud
kao i guska ima dugačak vrat i belo perje pa se niko ne buni što se guske
na veliko čerupaju, kolju i ubacuju u lonce. Naši ljudi nisu skloni
licemerju i lažnom moralisanju pa su prema svima i svakome podjednako i na
isti način raspoloženi. Ko je još digao glas protiv pomora kokošaka po
klanicama!? Ili pak svinja u poznu jesen. A čim neko mlatne jelena, digne
se buka do neba.
Zato se ne
treba čuditi mladeži koja uživa u tome da labudu polomi noge. To su
ostaci ovdašnjih običaja zasnovanih na devizi da se "ne jede sve što
leti". Ni ovog pančevačkog labuda nikonije poejo. Samo ga je
poogodio kamenom. I to će biti sasvim prirodna reakcija naših pticoubica,
sve dok za ovaj provod ne bude uveden odgovarajući porez. Ubistvo
labuda - 10 hiljada dinara, ranjavanje - 5000 i tako redom.
Samo
takoprestaćemo da budemo tako neposredno prirodni tako originalno
jednostavni, da ne kažem prosti.