Citajuci novine

Kažu da je mutljavina nastala pred ove izbore tipično srpska. Nije tačno. Svi izbori svuda u svetu podrazumavaju tokom vodjenja predizborne kampanje premeštanje karata, štelovanje špilova, trgovinu glasovima, pogodbe i pogadjanja. Razlika izmedju ostatka sveta i zemlje Srbije je u tome što tamo postoje nekakva zakonom uokvirena pravila i, što je najvažnije, postoji nešto što se učenim jezikom zove javno mnenje. Okosnicu rečenog mnjenja čini slobodan gradjanin koji pod zaštitom demokratskog ustava, koji mu garantuje osnovna gradjanska prava, razgleda ponudjenu političku robu i potom se, na slobodnim izborima, o tome izjašnjava. Pa ko koga prevari.

U Srbiji je, medjutim, kao što se belodano vidi već čitavih deset godina na snazi jedan specifični MANGUPSKI politički sistem koji ne uvažava Ustav, ne poštuje zakon, a gradjanina ove zemlje tretira kao obično goveče. Za trenutak ćemo ostaviti po strani nabrajanje svih zloupotreba Ustava i važećih zakona koje je vladajući režim sebi dopustio i pozabaviti se isključivo onim što se zbiva na relaciji vlast - gradjanin a sve u svetlu tipično srpske (kažu) predizborne mutljavine.

Kao i mnoge starije diktature tako je i Miloševićeva pošla od pretpostavke da se narod najradije postrojava u borbene falange ako se prethodno zaludi. Ludovanje je počelo prvo opšte prihvaćenim anagžovanjem na konačnom rešenju "srpskog pitanja" na šta su se navukli i mnogi kojima ta navlaka nije pristajala. Čak i ugledni i učeni nacionalni radnici izgubili su iz vida nauk čuvene narodne poslovice koja opominje da se sadnja tikava može završiti veoma nezgodnim učinkom sve zavisno od toga sa kime se taj posao radi. Neugledni i nedoučeni nacionalni (takozvani kafanski radnici) su Miloševićev poziv na kolektivno ludovanje doživeli kao božju promisao. Ludovati pod zaštitom države i pri tome još biti i nagradjen lepim položajem, uticajem i bogatstvom je san svake budale širom zemljine kugle. Jedino su u Srbiji budale svoj san uspele da ostvare, što veoma mnogo govori kako o budalama tako i o Srbiji samoj, ali to je druga priča.

Kada se nacionalističko ludovanje, nakon gomile izgubljenih ratova i totalne ekskomunikacije iz svetske zajednice, konačno završilo, moralo se pronaći novo, što, naravno, nije bilo ni malo teško. Klasičnim produktima staljiniostičkog političkog mišljenja kao što je permanentna proizvodnja neprijatelja, špijuna, domaćih izdajnika i terorista pridružen je i permanentan napor državne i partijske propagande da se narod što više oprostači i mentalno obogalji. Na ovom informativno propagandnom frontu povedena je do sada najžešća bitka, a svi oni koji u njoj nisu hteli da aktivno učestvuju proglašeni su za NATO plaćenike. Oni koji su tvrdili i tvrde da je Kosovo naše i da smo podbedili Ameriku i ostalih 19 najrazvijenijih zemalja sveta su se unapredili u patriote, a oni koji tvrde da je to beskrupulozna laž proizvedeni su u kurvine sinove. Naravno da ta kampanja ne bi imala nikakvu prodju u nekoj normalnoj zemlji te da se u toj formi ne bi dala niti zamisliti. Ali, kada se uzmu u obzir dosadašnji rezultati vlasti na planu oprostačenja naroda, ova priča u Srbiji imala je i ima lepu prodju. Uostalom gradjani su imali puno pravo da u nju ne veruju ali su isto tako imali pravo i da zbog svoje javno iskazane neverice budu prebijeni. Ne svi, naravno.

Proces je u ovim godinama pozne Miloševićeve vladavine doveden u formu čistog apsurda (misaona kategorija u Srbiji dovedena do potpunog savršenstva) kada je postalo moguće reći bilo šta a da to bilo šta uvek znači jedno te isto: "mi, Miloševićevci smo najbolji, najpametniji i najsposobniji što se vidi iz katastrofalnih rezultata koji su postignuti na društvenom, ekonomskom i političkom planu i što ti rezultati budu katastrofalniji a vaš položaj bezizgledniji, to može da znači samo jedno: da smo mi Miloševićevci, koji već deset godina upravljamo ovom zemljom, najbolji, najpametnoiji i najsposobniji."

Sada neki tvrde da u svemu ovome mnogi gradjani ne mogu da se snadju pa im je kao nejasno za koga bi trebalo glasati na predstojećim izborima. Možda bi to zaista i bilo tako da Providjenje nije umešalo svoje prste. Naime, naši govornici su se toliko navikli na govedji tretman gradjana ove zemlje da sve svoje nastupe neizbežno počinju jednim te istim rečima. Ne mogu ni reč da kažu dok se prethodno auditorijumu ne obrate sa "Draga naša stoko..." a potom tek uspevaju da izgovore i sve ostalo. Znam da će se mnogi zakleti da te reči nikada nisu čuli, ali je to samo zbog površnog i neangažovanog slušanja. Onome ko sluša s pažnjom, ovaj početak naših zvaničnih govorancija nikako ne može promaći. Istina, neki govornici se zaista trude da taj djavolji beleg nekako sakriju, da reči progutaju ili ih smrse kroz zube, ali trag uvek postoji. Uočava se kao laki zev pre prve rečenice ili ga pak odaje stisnutost usana kojima govornik nastoji da frazu "draga naša stoko..." prikrije i maskira nečim što bi ličilo na smešak.

Dakle, oni gradjani koji sebe ne smatraju za goveda lako će pažljivim slušanjem govornika otkriti pravi smisao njihovih reči i na konto toga se odlučiti kome će dati glas. Za one pak koji su se u goveda dobrovoljno upisali, ovo otkriće nema posebnog značaja jer je njima ionako svejedno. U krajnjem slučaju takvo oslovljavanje bi im moglo čak i prijati jer šta ima lepše nego kad ti se vlast obrati imenom i prezimenom?

I još, na kraju, da objasnim prisustvo gorenavedenog citata iz pre neki dan objavljene agencijske vesti. Stvar je čisto lične prirode: setio sam se i ja mog pokojnog dede pa rešio da mu vizitiram spomen obeležje. Ko velim, videće me neko pa bi me mogao predložiti i za predsedničkog kandidata.U tom slučaju bih na stoku svakako mogao računati.