Da li je moguce

Da li je moguće, drugovi, da smo svi mi volovi!?

Zbog čega današnja i ovdašnja vlast mora i oseća za potrebno da izigrava sopstvene zakone. Normalno bi bilo, a to su nacionalsocijalistički teoretiččari više puta do sada dokazivali, da onaj ko dođe na vlast, prilagodi državnu i društvenu (??) zgradu prema svojim potrebama. Dakle, ako socijalistička vlast u našoj opštini hoće da po svaku cenu ima televiziju i da spreči druge da je imaju, onda treba lepo doneti zakon i tu stvar regulisati kako je Bog zapovedio. Tim zakonom bi se propisalo da lokalne televizije mogu osnivati isključivo

lokalne vlasti osim u slučajevima kada opštinsku vlast drži opozicija. Tada bi bilo sve jasno i niko se ne bi bunio. To se zove pravna država. Ovako, vlast najjače partije u zemlji

a i šire, nalazi se praktično u ilegali. Stalno zazire od nekoga, stalno se plaši, traumira, skanjera, bavi se ilegalnim i nedozvoljenim stvarima. Pošto za to nema logičnog objašnjenja, sklon sam zaključku da je po sredi iskonski poriv i da oni koji su naučili da decenijama nekog lažu i podlaguju ne mogu da se uzdrže ni onda kada treba slagati i sebe samog.

Nije problem to što je g. Vojislav Šešelj Hrvat. Nevolja je njegova i naša što on to svoje poreklo tragično doživljava. U pitanju je večito prokletstvo polovičnih i nepotpunih. Ceo život provedu dokazujući da su ono što nisu pa im opet, na kraju, niko ne poveruje. Njihovo višedecenijsko dokazivanje traži svoje žrtve. Stradaju najčešće oni koji se u sopstvenoj koži osećaju komotno i lagodno.

Ko su bili najljući komunisti tokom poratne obnove i izgradnje? Uvek oni kojima je tata ili deda bio u četnicima. Ko su bili najmilitantniji samoupravljači? Upravo oni čiji su bližnji čučali po golim otocima ili su pali kao žrtve Brionskog plenuma. Tako je i sa današnjim vrištećim Srbima. To su, sve odreda, tipovi kojisu do pre samo par godina bili spremni da potegnu pištolj ukoliko je neko pomenuo i samo S od srpskog. Normalni Srbi, Srbi u prirodnom stanju nemaju potrebu da bilo kome dokazuju svoju nacionalnu pripadnost. Oni su to što jesu. Čim neko od današnjih počne iznenada da se bližnjima unosi u lice tvrdeći da su mu svi još od pećinskih vremena bili Srbi, čim počne umesto Bogu da se klanja opanku i šajkači, tu stvari nisu čiste. Reč je o personi bez loze i korena, bez nacionalnog osećanja i ponosa.

Onog trenutka kada g. Šešelj bude postao pravi Srbin, svi ostali normalni Srbi će to osetiti, pa makar on ne izrekao ni jednu reč. Laknuće i normalnim Hrvatima, jer u ovom trenutku toliko je vrištećih Hrvata da bi još jedan takav bio veliko opterećenje.

Onaj ko je, za starih dobrih vremena, imao pacova u komšiluku ili u firmi gde je radio, taj nije morao da gleda televiziju niti da čita novine. Čim se dotični pacov uzmuva ili uznemiri, pažljiv komšija ili sardnik mogao je da nasluti da se među velikim pacovima nešto krupno dešava, da se sprema obračun, idjeno politička diferencijacija, ili pak borba protiv ovog ili onog "izma". Sve se od tada promenilo, a ponajviše broj ovih proždrljivih glodara. Mnogo je smeća, mnogo otpadaka i smrada, što, poznato je, pacovima izuzetno prija. I umesto periodičnih tuča i otimačine oko ove ili one strvine, današnji pacovi se stalno glože jer znaju da dolazi kraj i ko ne ugrabi sada, neće više nikada. Zato je teško po ponašanju malih pacova naslutiti obračune velikih. Teško je u opštem vonju raspadajućih vrednosti osetiti pojavu protopacova i otkriti njegovu potencijalnu žrtvu. Znano je samo jedno. Toliko ih je da nam podzemlje ključa pod nogama, zemlja vri, a zadah truleži se širi iz svake pukotine. Da im brojimo zalogaje i računamo štetu, prestali smo. Toliko su mnogo, što odneli, što zagadili kužnim izlučevinama, da je svako zbiranje besmisleno.

Od nas se očekuje još samo jedna žrtva: da u miru i pobožnosti sačekamo pobedički kliktaj najjačeg pacova i da mu se smerno poklonimo. To je jedino, što od mnoštva mogućnosti, možemo da izberemo.

Za drugo i nismo.

Poruka naše nove majke, gospođe Dafine Milanović, mobilisala je celu moju ulicu. Majka nam je poručila da je krajnje vreme da se manemo šverca i života od kamata i da se vratimo radu i privređivanju. Odmah sam, u porodičnom krugu, napravio analizu naših porodičnih aktivnosti, pa smo doneli i nekoliko zaključaka. Dete će, shodno poslanici majke Dafine, od sada domaće zadatke pisati dva puta. Jednom za sebe, a drugi put za Otadžbinu. Gospođa supruga je dobila zadatak da prebroji naše brojne devizne banknote, da utvrdi činjenično stanje i iste iscepka u paramparčad. Zar mi, zbog to malo izdajničkog novca, da protivrečimo namerama Velike! Nikad. Ja sam dobio najodgovorniji posao. Zadužen sam da svakog dana poranim pre svitanja i stanem u red pred neku od Maminih banaka, kako bi me njeni momci isprepucali, izudarali, ili mi bar dodelili šamar ili dva. Kako čujem, i komšiluk je rešio da okrene list. Svakog jutra, pre sedam sati, hitaju pred zatvorene fabričke kapije. Jeste da firme ne rade, ali šta mari. Majka je rekla da mi radimo i tu nema mesta za suvišna pitanja. U svakom slučaju, biće nam bolje. Koja još majka svojoj deci nije mislila dobro?

Braća Hrvati su uvek bili napredniji od nas Balkanaca, ili su bar takvima želeli da se predstave. Mi to nismo priznavali i trudili smo se da ih stignemo. Tako smo i u ovom karikiranju države, prava,i demokratije već pošteno pooodmakli i po uspesima i dometima približili se zapadnoj braći.

Posebnu disciplinu u ovom takmičenju pretstvanja rad na jačanju patriotizma odnosno domoljublja. Ono što smo doskora sa gnušanjem gledali u prilozima HTV-a, počinje da se dešava pred našim očima. U velikim i malim informativnim kućama izvršena je čistka. Sada se čisti kultura i zabava. Pravoverni i poltroni dokazuju se u trci ko će da otkrije više pevača sa nepoćudnim prezimenima, ko da ukaže prstom na više nepodobnih pesmica i pesmuljaka i ko da smisli skarednije, ružnije i gluplje stihove u kojima će veličati jednu nadasve primitivnu predstavu nacionalnog "duha"

Kao osnovni estetski kriterijum u vrednovanju dela u okvirima estrade i zabave sve više se pojavnjuje tkz "mišljenje boraca sa fronta". Naša boračka estetika jedva nekako sahranjena i probodena glogovim kolcem vampiri se već samo dve tri godine nakon smrti. Svaka politikantska bitanga ili praznoglavac, koji poželi da uhvati neki rodoljubni poen, okomiće se na bilo šta ili bilo koga sa pretećom porukom da ta i ta pesma ili pevač vređa osećanja naših boraca koji ginu na frontu, a mi se eto, zabavljamo i zamlaćujemo besposlicama. Da ni u "visokoj" kulturi stvari ne stoje mnogo bolje svedoči i pismo koje je novopostavljeni i vlastima bliski direktor Muzeja savremene umetnosti uputio odgovarajući na optužbe svojih kustosa; "Možete da me povučete", javlja direktor, sluteći da svi odlično znaju za šta sve može da se povuče jedan rukovodilac takvog kalibra.

Sada čujem da se umesto Sedmojulske uvodi nagrada Stefan Nemanja. U pitanju je samo još jedna od mnogih mimikrija ovdašlje vlasti. Kakav Nemalja, kakav Sveti Sava i ostali srpski svetitelji!? Najveće nacionalne nagrade treba da ponesu imena najvećih socijalista svih vremena Svetog Josipa (Džugašvilija), Višinskog, Mao Cedunga, Svetog Lavrentija (Berije), Svetog Envera (Hodže). Tada bi nas i svet više pominjao i cenio jer su pomenuti sveci mnogo poznatiji od ovdašnjih lokalnih. A i Hrvati bi pukli od ljubomore.

Veoma sam zabrinut. Nakon vratolomnog zaokreta srpske politike u pravcu suprotnom od interesa bosanskih Srba, ni jedan od lokalnih zaštitnika prekodrinske braće niti se javlja niti daje glasa od sebe. A tako su bili oštri, tako beskompromisni u odbrani Karadžićeve ideje da je sa ostalim narodima u Bosni dalji život apsolutno nemoguć. Ne mogu da zaboravim te slavne dane kada je i jedna jedina reč objavljena u lokalnim novinama koja je išla u prilog zaštiti elementarne ljudskosti u bosanskim razračunavanjima, osuđivana kao jeres i najteži oblik nacionalne izdaje. Zvali su telefonom, pretili, častili etiketama alijiog plaćenika, proklinjali i beskonačno mrzeli. To je bio isti onaj soj mirnog, običnog sveta koji se samo pre neku godinu kleo u Neretvu i Sutjesku i bio spremean da ubije za ideale proleterske revolucije. Kada se nakon užasne političke vratolomije, nakon svih nemogućnosti koje su nas nenadano i tako neopozivo snašle, izgleda da u suštini takvih oblika javnog opštenja ostaje samo esencijalno nasilje, bez obzira na politički predznak ili ideološku koprenu. Nas ne ubija zla kob niti mneđunarodna zavera. Ubija nas prostota, primitivizam i ideološka zaslepljenost.

Ovo što se događa g. Dobrici Ćosići u sukobu sa rukovodstvom RT Srbije ispunjava me tihim zadovoljstvom. Red je da se i g. Dobrica suoči sa metodima političkog dijaloga koji, istina, nije on kreirao, ali ga do sada bar nije javno osuđivao. Očigledno, u pitanju je nepatvoreni SPS-ovski manir u svom najčistijem obliku. Model dijaloga sa oponentom takvog tipa bi mogao da otprilike izgleda ovako: Zastupnika SPS-ovskog načina polemisanja zamolite da ne pljuje po podu jer to nije higijenski. Na vašu primedbu on odmah odgovara da je to što ste videli kako on pljuje samo posledica vaše stranačke ostrašćenost, te da on i kad bi hteo ne može pljuvati jer nema usta. Dokazivati da on ima usta vi smatrate besmislenim i odustajete od dalje rasprave. On međutim, sutra izdaje zvanično saopštenje u kojem kaže da ste ga juče vi žestoko napali ubeđujući ga da on ima usta, a sve stoga da biste ga naterali na bludne radnje. On na ta vaša insistiranja nije pristao jer to nije u interesu srpskog naroda, a i nije higijenski. Vi tek sada ostajete bez teksta, a prisutna publika ostaje bez dlanova od silnog apaludiranja.

Sličan primer može se uočiti i u najnovijim događanjima u novosadskom "Dnevniku". Rukovodstvo ove novinsko izdavačke kuće osuđuje svoje radnike da ne štrajkuju iz socijalnih nego zbog političkih motiva. Ubeđivati nekoga ko je bar dva puta prolazio pored nekakve, bar napuštene, školske zgrade da je ekonomski položaj novine najtešnje povezan sa njenim uređivačkim konceptom, odnosno politikom, zaista je suvišan posao. Znaju to i zaštitnici vladajuće politike u kući "Dnevnik" čije je osnovno izdanje po količini nacionalne ostrašćenosti, bezočnim manipulacijama i gomilom objavljenih gluposti u više navrata ušlo u istoriju jugoslovenskog novinarstva. To što je rasprava o svemu tome bespredmetna oni smatraju svojim uspehom, a ne sopstvenom dijagnozom.

To što čika Dobrici trenutno razvlače creva po aulama Savezne skupštine spada u uobičajenu SPS ujdurmu. Metod je poznat još iz nemanjićkih vremena. Prvo otac sinu izvadi oči pa ga pošalje u manastir, a potom drugi sin tati odseče jezik i viljuškom mu izvadi krajnike (escajg je na našim dvorovima korišćen mnogo ranije nego na zapadnoevropskim) i takođe ga potera u manastir. Posle je veliki Hazjain i naš gruzijsko - ruski brat usavršio metod tako što su njegovi oponenti sami sebi morali da vade oči i seku jezik. To se kod nas zvalo samokritika, a moglo je da prođe i pod imenom Četvrti plenum. Ne bi me čudilo da su čika Dobricu naterali da dođe u Skupštinu i pospe se pepelom. Kao stari partijski radnik on bi to i učinio u interesu Partije (Naroda).

U svakom slučaju, čika Dobricin odlazak može da rastuži samo ljubitelje njegovih romana. Naša kuća gori i suludi dečaci koji su izazvali požar mogu do mile volje da se, dok sve propada i nestaje u plamenu, veru po šifonjerima i otimaju oko stare šerpe koju, umesto krune, sami sebi stavljaju na glavu. To se nas ne tiče. Iz toga - ništa dobro, a na zlo smo već navikli.

U areni su ostala još dva igrača. Lovni psi su trenutno na lancu i na pojačanoj vitaminskoj ishrani. Spremaju se za novi obračun. Čika Dobrica je bio samo laki kondicioni trening. Kad kucne odsudni čas videćemo kako će da leti perje, i konačno ćemo saznati ko je naš istinski gospodar. Posle toga svi naši putevi vodiće direktno u slavu.

Pre neki dan sa govornice republičkog parlamenta zavrečao je jedan poslanički kukavelj kako treba uvesati kriterijum patriotske podobnosti po kojem bi trebalo selekcionisati univerzitetske profesore. Ko prođe prošao je, a ko ne prođe - da dobije "šut kartu" kako se kukavelj izrazio. Mišljenja sam da kukavelja pod hitno treba poslušati. Treba konačno udariti rez i raščistiti sa ništacima. Ako hoće patriotski univerzitet neka im ga, neka nastavu drže samo nacionalno provereni, ako žele "čistu" Akademiju, neka im je, ako hoće čisto srednje i osnovno školstvo neka im i to. Da vidimo ko će predavati, ko će podučavati, ko učiti generacije, ako odu ovi "nečisti". Da vidimo kako će biti "čistima" kada i "nečisti" dignu ruke od njih. Neka se konačno udave u svojoj rasnoj čistoti svi ti bivši partijski sekretari, direktori zemzadruga, sekrtetari mesnih zajednica, seoski poljari i štrojači sitne marve. Tada će, kada se pročisti, ova država konačno postati jedna velika cigan - mala na koju je onaj poslanički kukavelj i navikao. Nevolja svih naših lidera se upravo u tome sastoji. Od ove države oni uporno nastoje da naprave svoje selo.

Iako psovanje policije po ulicama, i lajanje za njima spada u oblike domaćeg nevaspitanja, ne može se poreći činjenica da je među uniformisanim ljudima koji su divljački pretukli bračni par Drašković bilo i besnih pasa. To što se dogodilo Vuku i Danici Drašković, se veoma teško može podvesti među pojave pojedinačne neuračunljivosti izazvane gnevom zbog smrti uniformisanog kolege. I ranije su policajci ginuli na zadatku i ranije su njihove kolege bile zgraožene pred užasom besmislenog žrtvovanja. Pojedinačnu osvetu ne samo da zabranjuju zakoni svake civilizovane zemlje, već je ona javno osuđivana od strane same službe unutrašnjih poslova. Premlaćivanje Draškovićevih stoga spada u još jedno u lancu tragičnih otkrića o prirodi režima u Srbiji. Konačno je palo u vodu rasprostranjeno mišljenje bazirano na uverenju (čak i opoziciono orjentisanih građana) da "naša milicija neće pucati u masu", i otkrila postojanje uniformisanih grupa koje su zaista "oubučene da ubiju" i to ne tamo nelkakve ustaše ili ko zna koga, nego sve i svakog ko se drzne da javno, na ulici stavi do znanja režimu da ova suluda politika neminovno vodi opštoj propasti. Osiljen i i sve više izgubljen u svojoj nemoći Milošević pokazuje svoju pravu prirodu. Njegov prst kojim je u više navrata upirao sa političkih govornica pretvorio se u pesnicu kojom je spreman da zgromi svakog ko ga krivo pogleda.

Tragično hapšenje Draškovićevih biće i kamen iskušenja za sve razumne i poštene pripadnike Ministarstva unutrašnjih poslova Srbije. Oni, ili treba da javno priznaju kako su dosadašnje priče o poštovanju zakona laž namenjena lakovernim građanima, ili da kažu kako ta priča ne važi kada su u pitanju protivnici Slobodana Miloševića, ili, što bi bilo najrazumnije, javno osude primenu brutalne sile nad vezanim uhapšenicima (među kojima je bilo i žena) i zatraže oštro kažnjavanje onih koji su tako drastično prekoračili svoja ovlašćenja. To bi svakako bilo već učinjeno da je izliv divljačkog gneva prema rukovodstvu SPO-a bio posledica individualne odluke. Po svemu sudeći demonstracije pred skupštinom su otvorile novu stranicu u odnosima vlasti i opozicije. Režim je stavio do znanja da policija ubuduće neće trošiti municiju na pucanje u vazduh. Sledeći okršaj na beogradskim ulicama neće biti koškanje naivnih građana sa "našom milicijom" već sudar dve grupe koje će se boriti na život i smrt. Režim će se već pobrinuti da se dovoljan broj policajaca eksponira u krvavim tučama kako bi sa takvom hipotekom za vratom oni, braneći režim branili i svoje živote. Velika igra se tek sprema, kako građanima Srbije, tako i pripadnicima oružane zaštite režima. Nasilje države, kada se otkači iz strogo omeđenih zakonskih okvira postaje opasna igračka koja kad tad eksplodira i najčešće rzanese šake onima u čijim se rukama nalazi.

U prirodi je svakog čoveka koji drži pendrek da misli kako je, ne samo svemoćan nego i neuništiv, pogotovo ako iza njega stoji autoritet države. Ali, režim Slobodana Miloševića, kao što se videlo iz veoma svežih primera ratnih invalida, ne vodi mnogo brige o onima koji padnu. Sam Milošević smatra da je svaki zastanak poraz, a smrt - izdaja. Stoga se grozi i rana i ranjenika. Nikada taj do sada nije posetio čak ni one nesrećnike koji su nastradali braneći interese njegove politike. Ne zato što je nehuman ili bezobziran već naprosto stoga što se ranjenici ne isplate, što su beskorisni i neupotrebljivi.

Okrvaviti ruke u sukobima sa građanima na ulici stoga pretstavlja značajnu odluku koju će svaki pripadnik MUP-a Srbije morati da donese sam za sebe. Ako je nekima možda i nejasno šta se dešava SADA, neka se zapita šta se može dogoditi POSLE, bez obzira ko će pobediti a ko izgubiti u ovoj krvavoj igri.

Nije mi jasno zbog čega ljudi beže od članstva u Socijalističkoj partiji Srbije, kada i običnog smrtnika tu mogu da snađu neverovatno prijatne stvari. živi tako čovek smrtnik svoj smrtni život, grči se, radi, brine o porodici i bližnjima kad jednog dana dolaze ljudi u kuću i kažu: ustaj druže, obrij se i obuci, od sutra si predsednik države. To se dešavalo samo u američkim filmovima i jedno vreme kod nas dok smo imali osmočlano Predsedništvo. Ne treba se stoga čuditi što naši ljudi trpko podnose sve nedaće koje im svakodenvno pakuje ovdašnja vlast. Jeste da su opaki, lažljivi i kradljivi, ali ko zna... Možda će se jednog jutra i u mojoj kući pojaviti ljudi i reći, ustani druže, od sutra si predsednik države...

Razne ministarske posete većim industrijskim mestima u Srbiji ne mogu se osloboditi sveprisutne crnohumorne note. Zaista ne bih voleo da biudem u koži ovih vladinih službenika koji, trčeći od fabrike do fabrike, objašnjavaju direktorima kako investicioni ciklus samo što nije krenuo. Izuzetno često pominjanje primarne emisije celoj priči daje nepopravnjivo šaljivi ton, tako da posmatrač može ostati zbunjen i začuđen nad pitanjem odakle tim ljudima toliko snage i volje da iz dana u dan glume ludilo, da sastanče, pričaju, zapisuju, prenjdlažu, ukazju i podcrtavaju. Kao da su svi odjednom pali s kruške ili su ubeđeni da smo svi mi koji to gledamo ili slušamo upravo prispeli sa Marsa.

Zaista trebe sve te šainoviće, liliće i ostalu sivu družinu vladinog činovništva zapamtiti i već sada staviti u istoriju. Žilav je to soj, debela obraza i tvrde duše. Odličan je za upotrebu u teškim vremenima i prvim redovima. To su ljudi otporni na sve. Ljudi koji znaju odgovore na sva pitanja i kojima, osim služenja i pokoravanja ništa drugo ne polazi za rukom.

Njanoviji oblik unutarpartijskog kažnjavanja u SPS- zove se "deakumulacija funkcija".Čim neko počne da brlja, kako se SPS žargonom naziva pokušaj korišćenja sopstvene glave i sopstvenih zamisli, odmah ga "deakumuliraju". Skinu mu neku od funkcija jer je kao preopterećen pa ne može da psotigne. "Deakumulacija funkcija" mu dođe nešto kao "žuti karton" za partijske funkcionere koji pripadaju vladajućoj stranci ili neka vrsta opomene pred isključenje. Naravno, strankini glasogovornici, smatrajući ostatak sveta (koji je još uvek van SPS-a) za budale, to kategorički negiraju, ali na to smo navikli. Njihov ominjen recept po kome se prave zvanična saopštenja je: što luđe-to bolje. Tako se, navodno, zbunjuju politički protivnici.

Suština "deakumulacija funkcija" nije kadrovske prirode. Ona je dokaz da je politika vladajuće stranke do te mere u sukobu sa realnošću da normalni članovi partije to više ne mogu da podnose čak ni pod pretnjom uklanjanja iz javnog života. Čak i ako bismo zanemarili interes opozicije, čiji veći deo ima sličnih problema, "deakumulacija funkcija" je dobar znak. On nagoveštava vladavinu truleži koja će pod nos uspavanog naroda prineti bočicu smrada koji se više neće moći trpeti.

Opšti društveni kolaps samo je uvod u to stanje bez politike, u kome će se, kroz burno socijalno vrenje, mulj konačno odvojiti i pasti na dno.

Sentenca o Jupiteru i volu primenjena je i u našoj sredini. Duirektor centra za kulturu Rotar smenjen je zbog navodno problematičnog poslovanja. Predsenik opštine Grandov zbog navodnog učešća u krađi silnih vagona brašna još nije smenjen. Neće ni biti. Jer Rotarevo "navodno" nije isto što i Grandovljevo "navodno". Ni Rotar nije isto što i Grandov. Deli ih samo članska knjižica. Knjižica koja omogućava da nečiji magarac postane komarac, ili komarac postane magarac, sve zavisno od toga ko člansku knjižicu ima u rukama. Oni koji je imaju još sebe na smatraju Jupiterima, jer je Jupiter samo jedan, ali zato one koji je nemaju smatraju volovima. Kako drugačije nazvati ljude koji ne žele da uzmu čarobnu člansku knjižicu? Odavno su prošla nedemokratska vremena u kojima je smrtnik zbog knjižice morao da se dokazuje kao kvalitetan čovek i član. Sada knjižicu može da uzme ko god želi.

Volovi, navalite.

Prvih nekoliko dana čitajući izveštaje iz Ženeve, bio sam zbunjen. Kao da mi je neko nedostajalo. Prebrojavao sam učesnike koji predstavljaju našu stranu: Milošević, Bulatović, Karadžić, Tuđman, Izetbegović...svi su tu ali kao da mi neko nedoistaje. Pa da, predsednik Jugoslavije. Jugoslavija nam na ženevskim sastancima nije zastupljena. Nije je bilo na Olimpijadi, nema je na evropskim prvenstvima, nema je u Ujedinjenim nacijama. Gde nam je Jugoslavija, gde je njen predsednik?

Posle čujem da su ga ostavili da čuva kuću dok se tata i mama ne vrate. Viđaju ga ljudi kako šeta po parkiću oko Savezne skupštine i hrani golubove. Čim naiđu Vuk ili Danica, on zviždi u prste. Tada dotrčavaju specijalci i jure golubove, da ne bude svedoka.

Stalno nas bije maler sa predsednicima. Ranije smo na tom mestu imali mašinbravare i abažije, a sada manekene i čuvare parkova.

Glasanje u pančevačkoj skupštini kojim je skinuta opštinska vlada vaskrslo je jedan već zaboravljen institut iz vremena ranog engleskog parlamentarizma. Reč je o tkz "bičevima", stranačkim ljudima koji su imali zadatak da nadgledaju glasanje u parlamentu i neposlušne članove svoje stranke, prilikom izlaska iz sale odrape po leđima. Odbornička većina u opštinskkoj skupštini poatavila je svog "biča" koji je nadgledao glasanje i kome je svaki od članova stranke morao da pokaže šta je i kako zaokružio. da ne bih trošio prostor na razmatranja ove vrste, ovoga puta ću se samo začuditi nad svim tim ljudima koji u svom samoponiženju mogu da se tako nisko spuste. Onaj ko im prodaje priču o partijskoj disciplini preskače nekoliko prvih lekcija koje se odnose na ljudsko dostojanstvo, savest, moral, slobodu...

Možda čovek i nije postao od majmuna, ali isto tako nije postao ni od socijaliste. Hoće reći svako ima prvo sebe, svoje dostojanstvo, čast, svoj obraz i savest, pa tek onda partiju, esnaf struku... I svaka ona politika koja čast, obraz i poštenje preskače zarad grupnog interesa loša je politika sračunada da prevari, obmane, potčini.

Zaista mi se ponekad učini da ne živim u državi već u muzeju odbačenih političkih teorija.

Pre nekoliko dana Udruženje srpskih izdajnika dobilo je prinovu u trbušastom, muževnom obličju dr Vojislava Šešelja, šefa Srpske radiklane stranke. Desilo se nešto veoma nalik osnovnoj temi filma "Poliveni polivač". Dr Voja postao izdajnik!! Ko bi rekao! Prema poslednjim informacijama, udruženje srpskih izdajnika uložilo je žestok protest i pokrenulo tužbu pred Međunarodnim sudom u Hagu. Ne slažu se, negoduju, vrište... Zar jedan od najvećih Srba, posle svetog Save, vitez reda Svetog Jovana, vojvoda koji je čak i vojvodu Mišića ostavio za sobom, da se ugura među prave srpske izdajnike!? Nikada!

Udruženje srpskih izdajnika je odavno upozoravalo na nekulturno ponašanje dr Vojislava, ukazivalo na njegov privilegovan status u odnosu na važeći pravni sistem, na aroganciju koje su se gnušali čak i mafijaši svetskog ranga... Nije vredelo. Vladajuće mišljenje u ovoj izgubljenoj zemlji kovalo je dr Voju među zvezde. Vladajuće mišljenje se zlobno cerekalo svakom neopreznom pojedincu kada mu dr Voja pljune u lice, kada ga bahato i raskalašno zapiša kaskadom svoje silovite replike. Vladajuće mišljenje je u tim trenucima oratorske egzaltacije dr Voje, doživljavalo kolektivni orgazam.

Udruženje srpskih izdajnika je na vreme upozoravalo da ostatak sveta koji nam pravi društvo na ovoj planeti ima televizore, radio aparate i ostala pomagala preko kojih slika dr Vojislava stiže širom planete pod firmom slike Srbije. Pojedini spiritisti dramatično su javljali da duh pokojnog Nikole Pašića, kome je dr Voja oteo partijsku firmu, od silne muke ne može da se smiri već da gnevan i siktav hukće Beogradom sejući kletve.

Nije vredelo.

Dr Voja je bio mirođija u svakoj čorbi, dodatak u svakom jelu. Vladajuće mišljenje je čvrsto odlučilo da dr Voji podigne govornicu među samim poslaničkim klupama kako ne bi dangubio skačući svaki čas za oficijelni govornički pult.

Zvanično mišljenje ni za živu glavu nije htelo da prizna ono što su svi tako jasno videli: dr Voja je bio na čelu koljačkih družina u Slavoniji i Bosni, družina za kojima je ostajala strava još nezabeležena u istoriji ovog naroda. Jedino su njegovi ljudi mogli da pucaju po ulici, a da ne budu ni privedeni. Razne zabludele duše i socijalni devijanti sa dr Vojinim likom u zapučku dobijali su status tipova sa kojima nema šale.

Nisu vredela čak ni upozorenja da je dr Voja čovek koji ne zna da stane, da će jednoga dana ujesti ruku koja ga je hranila.

Ko je, nakon svega pravi dr Voja, a ko njegova kopija? Da li je sablja u ruci opasnija od same ruke, da li je lutka važnija od lutakara? Zato izjavu Socijalističke partije Srbije o osudi dr Voje i njegovog javnog delovanja treba smatrati za još jednu šaku prašine koja se zaluđenoj javnosti baca u oči. Dr Vojislav samo otelotvorena suština politike koja ovu zamlju gura u propast.

Novine su se rastrubile da se od 1. oktobra skida šest nula. Nije tačno. Osmotrio sam stanje na lokalnoj, republičkoj i saveznoj političkoj sceni i video: ni jedna nula nije skinuta. Nule ne samo da se odlično drže, već nadiru, pristižu, valjaju se... Nule tutnje. Ovo je njihovo vreme.

Jedan od jezovitijih nastupa za skupštinskom govornicom priredio nam je čuveni Srbin Bracika Mihalj Kertes. Kao uspaljeni pubertetlija kad se posvađa sa vršnjacima pohvalio se poslanicima kako on navodno "snima" lidera vojvođanskih Mađara. Iako čika Bracika spada u ljude koji će nakon konačnog sloma ludila u ovoj državi najskuplje prodati svoje memoare, njegovo hvalisanje je, u najmanju ruku, čudnovato. Pravi opasni i jaki ljudi koju vuku konce iz senke osuđeni su na večito ćutanje, pravi veliki policajci i šefovi kontraobaveštajnih službi su gospoda koja skupljaju marke ili uzgajaju ribice, pa ih je osim sa unučićima nemoguće ni zamisliti u kakvom delikatnijem društvu. Čika Bracikina bolesna hvalisavost neprimerena je čak ni balkanskim ruralnim tipovima koji su nakon poslednje revolucije direktno iz opanaka uskakali među Rankovićeve kožne mantile. To su bila gospoda, majstori i maheri što se videlo i iz priloženog tokom proteklih decenija. Čika Bracika je slučajni čovek u slučajnom vremenu. I kao što je ovo što nam se dešava samo grcaj jednog oronulog sistema tako su i sadašnji nosioci "delikatnih poslova" samo tužne karikature nečega što je nekad bilo i čega više nema.

Jedan od narodnih poslanika SPS je u nedostatku municije jaček kalibra sa skupštinske govornice ispalio i podatak da je "Novi Pančevac" antisrpska novina. Jadan čovek. Od tolikoh krupnih reči i svedočanstava izdaje, njemu baš mi da zapadnemo. Ne znam samo zašto se on toliko napalio na radikale kada oni o ovoj novini misle isto kao i socijalisti. I da ne bi bilo zabune. Ovim novinama ovakav sud gospode radikala i kolega im socijalista čini čast i zadovoljstvo. Ove novine nisu nikoga ostavile bez hleba i mleka, nikog nisu osiromašile i unesrećile, nikog ubile i osakatile. Ako je to antisrpstvo, a ovo što vlast čini narodu - srpstvo, onda će ova novina i nadalje ostati antisrpska.

Sada svi pričaju kako je odluka predsednika Srbije da raspusti parlament bila očekivana. Možda su to znali brojni vidovnjaci, horoskopdžije i opsenari koji opsedaju televizijske programe, ali normalan svet se tome nije mogao nadati. O tome jasno svedoči i objašnjenje koje je tim povodom dao sam predsednik Republike. Poručio nam je, da ukida parlament stoga što je u njemu blokiran dalji rad. Ustavom predviđenu raspravu o vladi on, ne trepnuvši, naziva blokadom rada parlamenta, što bi bilo isto kao kada bi rekao da kiša pada zato što je suša. I sam svestan šaljivosti svoje poruke predsednik se prilikom obraćanja naciji sve vreme smejuljio, kao da je upravo izašao iz prostorije u kojoj se, dobro raspoloženo društvo zabavljalo pričanjem viceva. Još drastičniji slučaj je obraćanje predsednika Skupštine koje je usledilo odmah iza nastupa šefa države. Gospodin Ađelković sa mukom se uzdržavao da ne prasne u smeh, vragolasto namigujući obravama kao da je biračko telo nekakva vašarska uspijuša. Nedugo zatim g. Minić, generalni sekretar SPS izjavljuje da pomenuta firma spada u siromašne stranke, što je izazvalo buru smeha među prisutnim izveštačima, a potonje pojave Dačić-Perčevića, humoristične su same po sebi.

Šta se krije iza ove navale duhovitosti i sklonosti ka javnom kikotanju? Veselost svakako ne. Poruke koje nam poreko TV ektrana stižu iz vrhova vladajuće stranke dolaze iz jednog paralelnog sveta koji sa ovim u kome mi živimo nema nikakve veze. Stvarnost je za predsednika Srbije i njegove najbliže saradnike misaona kategorija, pojam sa kojim se može baratati apsolutno oslobođen svake odgovornosti za posledice. Za razliku od klasičnih komunističkih ideologa koji su nastojali da stvarnost prilagode Ideji, današnji ideolozi svedeni na puke glasogovornike vlasti, čak ni Ideju nemaju. Iz te ideološke papazjanije stvorene u njihovim glavama jer kako kažu, nisu više komunisti, a još nisu postali ništa drugo, nastaje mnoštvo proizvoda čija je osnovna odlika sakatost u idejnom pa čak i u misaono logičkom smislu. Zato je većina odluka koje proizvodi vladajuća mašinerija na svim nivoima ne samo neprimenljiva, ne samo u suprotnosti sa osnovnim interesima građana, već i alogična, što će reći neočekivana, a u širem smislu i smešna.

Brinem se, veoma se brinem za njihov uspeh na izborima. Zima je izdajnički stisla, grejanja nema, hleba nestaje, struja će početi da secuje, a oni to treba da narodu prikažu kao božju blagodat. Čak je i para ponestalo po bankama, penzioneri nisu namireni kako treba, inflacija će uskoro probiti zvučni zid, a narod treba da poveruje da je upravo ovo vrhunska sreća. Šta li će da kažu, šta li da nam poruče kada su sve reči već istrošene kao stare kuhinjske krpe. Sudeći po poslednjem inventaru raspoloživih šarenih laža, teško da bi se pronašla još koja lizalica. Sada kada se naša beda srozava ispod nivoa podnošljivosti računaju da će se razvijeni svet konačno smilovati i ukinuti nam sankcije. Oni svesno u poslednje delenje karata ulažu našu zajedničku propast od gladi i hladnoće, ne bi li i na tome ućarili. Čekaju da se svet sažali, pa da se oni predstave kao narodni izbavitelji.

Pitam se samo kako li će se zvati ta firma koja će uložiti novac u naš opstanak? Novi svetski poredak? Moguće. Pristaće ovi ovdašnji na sve, poleteće da poližu sve ovo što su do sada popljuvali, za makar zrnce nade da će ostati u sedlu. Ništa od ranijih priča neće više vredeti. Smesta će zapušiti usta i astrolozima i vračima i jurodivima koji prorokuju propast Zapada, šutnuće u zadnjicu i opsovati majku seljačku narodnim pjevačima i narikačama koji deseterački kunu Kola i Klintona i poleteti u zagrljaj Novom dobu.

Nema ničega što nije u stanju da izgovori ili uradi ovo đavolje seme nastalo iz klice azijske prevejanosti i balkanske bahatosti.