16

Načisto smo poenglezili. Ko o čemu, mi o vremenu. Za srećnijih godina nikada se ovolike mećave nisu spuštale na naše glave. Klinci su već tipovali: ako pada još koji dan, Dača će da proglasi raspust. Sneg je stao. Škole utanjile sa grejanjem. I bolnice i sudovi... Nesreća nikad ne dolazi sama. Obično, kad imaš rat, dobiješ i zimu a u periodu obnove i izgradnje dolaze suše, poplave i gladne godine.

Prave stvari nas tek očekuju, ali ni sad nije nezanimljivo. S neba pritisla vetruština, iz duše čamotinja, a iz prodavnica beda. Ne zna se odakle žešće duva : da li na ulici ili u prodavnici. Narod sve ređe ulazi u samoposluge da se ne prehladi. A kad duva, i dole i gore, kad zavija između zgrada ili između praznih rafova kao da se čuje dugo i otegnuto : Taaaakoooo treeeeebaaa.

16

Ponosan sam da ponosniji ne mogu biti. Nikada nam se ovako nešto nije desilo. Mala varoš, gotovo predgrađe prestonice, a dva ministra. Pančevo nam puno antisrba, nepatriota, izdajnika, dezertera, nacionalnih mlakonja, mirovnjaka, a dva ministra !! Tolika počast, takvo uvažavanje... U čemu li je to naša zasluga ? Ili su u pitanju isključivo lični stručni i moralni kvaliteti. Biće da je u pitanju ovo drugo. Prva ministarska promocija na republičkom nivou otrgla nam je iz zagrljaja g. gradonačelnika Bogoljuba Bjelicu, a da ni do dan danas nismo načisto o čemu se zapravo radi. Ali kada je u pitanju dr Slobodanka Đordan, tu su stvari mnogo jasnije. Dr Slobodanka je naš stručnjak za ekologiju, a na tom planu je u našoj varoši do sada veoma mnogo učinjeno. Od statusa najzagađenijeg grada u novoj i najnovijoj Jugoslaviji, Pančevo se vrtoglavom brzinom uvrstilo u red najčistijih varoši, sa ozbiljnim šansama da osvoji i status grada - vazdušne banje. Nigde više dima, opasnih isparenja i podmuklih kancerogenih gasova. Ne izlaze ni iz Petrohemije, ni iz Azotare... Samo Rafinerija pomalo pućka, a i to skoro simbolično. Nema izduvnih gasova iz automobila, nema crnih gustih dimova iz zajedničkih kotlarnica. Sve se umirilo, opametilo i živi totalno ekološki život. Bez elaborata, bez projekata, bez velikih investicija.

Sva je sreća što u ovom i ovakvom ekološkom sređivanju Pančeva i države nam, dr Slobodanka nije imala krupnijih zasluga. Ovu igru igrali su moćniji i lukaviji. Iskreno se nadam da će zbog ovakve ekologije u kojoj ništa više ne radi niti funkcioniše jednoga dana neko dopasti zatvora. Tek kada takvi ekolozi budu iza brave, tek kada nacionalno blago ponovo bude otkopano i rđa sa njega očišćena, moći ćemo ponovo da sa pravim ekolozima govorimo o pravoj ekologiji.

Ni tada nećemo moći bez naše dr Slobodanke.

Ona je naša sudbina.

Čak i kada bi se uzela u obzir sva bezobzirnost ovdašnjih političkih mahera, teško je pretpostaviti da su oni mogli predvideti ovako epohalan rezultat. Tako trapavi u odnosu prema svetu, tako inferiorni prema timovima iz bivših jugo republika, na domaćem terenu nemaju konkurenciju. Nema ni jedne golenice koju nisu polomili, ni jednog izvora koji nisu zagadili, nema ni jednog tanjira u koji nisu pljunuli. Sada čine posledlje što im je preostalo. Gromoglasnim pozivima nateruju nas u kolektivno samoubistvo, pozivaju u rat do poslednjeg, dok nam se i seme ne zatre.

Sada smo svi u kolektivnoj komi. Posla niti ima niti se kome radi, niko se ničim ne bavi, nikoga ništa ne interesuje, ne postoji više kolektivna volja za bilo čim. U opštoj bezvolji leži i naša slabost i naša snaga. Građane Srbije je zaslugom ovdašnjih magova nemoguće naterati ni na sopstvenu odbranu. Da li je takvom stanju stvari doprinela međunarodna zavera ili će ipak jednoga dana i ovdašnji vlastodršci priznati da u ovoj zemlji žive ljudi na koje, osim strane propagande može delovarti i opšte siromaštvo i inflacija od sto hiljada posto i otsustvo svake perspektive. Nema naroda koji može ostati uspravan pod tim okolnostima, ne može ni naš. Stoga ovdašnjem vlastodržju ostaje samo jedno: beskrajno raspirivanje sna o večitoj ugroženosti o večitom stradanju, o mržnji koju celi svet, neimajući drugog posla gaji upravo prema nama.

Predstojeći dani će biti ispit nakon mnogo loših predavanja i mnoštva propuštenih časova. Da li ćemo položiti ili ne zavisiće samo od sreće.

Kao kod svih loših i uobraženih đaka.

22

Kako se približava maj ne mogu da se ne setim pokojnog maršala Josipa. Neka mi Bog oprosti moje grešne misli, ali uhvatim sebe u razmišljanju šta bi on, da kojim slučajem ustane, rekao za ove tuđe avione koji nam lete nad bivšom državom. Ono što pokojnog maršala razlikuje od ovih današnjih nije odsustvo ratobornosti, već činjenica da je pokojnik o tuđim avionima mislio mnogo pre nego što je njima palo na pamet da polete. Toliko nam se zajednička država istrošila na vojne škole, na oficire i generale...Gde nestadoše oni sjani pitomci oni briljantni akademci? Ovi današnjei ništa drugo ne znaju nego da ugojeni i masni u tri broja manjoj uniformi pred kamerama plaše mečku rešetom i pričaju bajke o našoj vojnoj moći. Ne mogu da shvatim kako imaju srca da nas u boj zovu isti oni koji su za poslednje dve godine izgubili već tri rata. Nisam proveravao ali imam snažan utisak da je iz svih onih knjiga koje su nas učile o faktorima rata neko preko noći pokidao one stranice koje se odnose na faktor ČOVEK. Kada se silom vlasti ljudi pretvore u narod, onda se ničem boljem i ne treba nadati. Ni u miru ni u ratu.

26

Teško je bilo pretpostaviti da će najavljeni referendum u srpskom delu Bosne uspeti, čim se saznalo da će Bosanci sami brojati listiće. Ne stoga što bi neko tamo lažirao, jer je Bosna već decenijama poznata kao kolevka demokratije na tlu bivše Jugoslavije, već stoga što lažiranje i nije bilo potrebno. Inat, tvrdoglavost i ozlojeđenost koje su se nakupile pod kapama bosanskih Srba nisu u ovom slučaju toliko srpski, koliko ljudski fenomen. Ostatak bivše Jugoslavije koji se o zbivanjima u Bosni obaveštava jedino preko lažljive televizije nema čak ni minimalnih šansi da shvati prave razmere užasa koji proživljava taj narod, bez obzira na nacionalnu ili versku opredeljenost. Za nas, ovdašnje, rat traje onoliko koliko i TV dnevnik. Par farsičnih podataka o provokacijama i odgovaranju na iste, nekoliko sitnih laži ili šturih činjenica i gotovo. Život teče dalje. Posle dnevnika ide nekakav film, posle ponoći -pornići na privatnim kanalima, a sutradan, jutarnje informacije o novim poskupljenjima. Oni koji su lakog sna čuće tokom noći par pucnjeva kojim obesna mladež negde, u udaljenom delu grada, iskazuje svoju moć i to je sve od rata. Proleti nam kroz galvu i tokom dana poneka misao na naše tamo, na pisma ili paket koje trebamo poslati preko ADRE, i to je sve.

U bosanskim gradovima je, naprotiv, mnogo toga srušeno, mnogo toga je uništeno i upropašteno. U bosanskim gradovima retko ima struje, vode još ređe. Tamo se po ulicama oseća zadah smrti, tamo su groblja na svakom ćošku, tamo je mnogo, mnogo mrtvih. Mnogo je mrtve dece, mnogo ucveljenih roditelja. Mnogo je siročadi, bede, beznađa. U takvom kontekstu gde nikome ne pada na pamet da priredi "Beogradsko proleće" ili sajam automobila, aktuelne političke opcije imaju sasvim drugačiju boju. Ti ljudi tamo imaju drugačije oko, različito uvo i neistovetnu dušu sa našom. To su ljudi iz rata. Mi tek treba da saznamo, da zaista saznamo šta se sa njima događa, tek treba da se sa njima sretnemo i dugo pričamo, tek treba da odgledamo sve te tragične filmove, televizijske drame i storije o smrti, smrti, smrti...Tek tada ćemo moći i da sudimo i o njima i o nama. Tek tada bićemo u stanju da ustanemo protiv onih koji su i njih i nas gurnuli u vrzino kolo nesreće mameći nas varljivim pričama o nacinalnoj ugroženosti, nacionalnom biću, nacionalnoj državi. Nevino prosuta krv tražiće namirenje. To će biti zov od koga će nam uši pucati. Nečim ćemo to morati da platimo.

Ili svi mi, ili pravi krivci.

28

Kada se pred ponoć sve utiša i opuste ulice, a saobraćaj se svede na ponekog usamljenog biciklistu, negde iz utrobe zemlje, može se čuti potuljena tutnjava od koje lako podrhtavaju prozori. To nije tutanj naše industrije, jer su nam već i zanatske radnje stale, to nije proba našeg novog oružja jer ni staro više nemamo.

To je tutanj oštrog galopa.

To galopira inflacija.

28

Prvog dana poslenj čika Dobricinog smenjivanja poskupeo je hleb. Poskupelo je i mleko. Žestoko. A mi smo mislili da će zbog njegove smene da pojeftini. Znači opet nam se nije posrećilo. Moraće ipak da smene još nekog.

30

Iz kratkog razgovora koji su novinari jednog dnevnog lista obavili sa već bivšim predsednikom Ćosićem, saznali smo da se ovaj stari gospodin priprema da nastavi sa pisanjem knjiga. Posle svega što se dogodilo i nakon toga kako se dogodilo, neodoljivo se nameće utisak da je gužva oko Ćosićevog predsednikovanja priređena isključivo kao eksperiment, kao uspela inscenacija za neki budući Ćosićev roman. Čika Dobrici je nedostajalo par glava koje se događaju u predsedničkom kabinetu pa je zamolio da mu se omogući lični uvid u ambijent. Država, narodi, građani, međunarodni skupovi i sporazumi, potpisivanja i dramatični apeli, bili su samo dekor te svojevrsne rekonstrukcije sadašnjosti koja je čika Dobrici poslužila tek da pohvata nekoliko beleški. Sada mu još samo preostaje da ih pomoću svog romanesknog postupka razvije u lepu književnost.

Potvrdilo se ono što smo već znali: naši životi samo su fabula romana, a mi samo likovi od kojih više ništa ne zavisi. Kamo sreće da smo umesto nacionalnog tragičara u predsedničkoj fotelji imali komediografa koji bi sve ovo okrenuo na sprdnju i kalambur.

Sve bi, da nije ovako tragično, bilo veoma, veoma smešno.

31

Sve mi se čini da je zima bila bolja. Dok traje sneg i mraz čovek živi u nadi da će kijamet, sa dolaskom proleća, konačno prestati. Leti nada polako vene. I kad je preko trideset u hladu srce nam zebe od zime koja će doći. Tek sada postajemo svesni kako smo se tokom proteklih decenija opteretili različitim oblicima malograđanske svesti i besmislenim navikama. Pre svega, tu je nabavka ogreva koja je nekada već u julu postajala domnantna tema porodičnih dogovora. Tu je spadalo i spremanje zimnice koja je tada još nesvesnu Majku Srpkinju odvraćala od primarne uloge rađanja dece i gurala među budalaste tegle i flaše. Ranije se ovdašnji svet u letnjem periodu veoma zanosio kupovinama školskog pribora i opreme za svoju decu, što je istu dovodilo u stanje opšte anksioznosti zbog nastupajuće školske godine. Bilo je dakle mnogo toga čime se zaluđivao i iznurivao dokon i besmislen narod. Nova vlast je sve to ukinula. Nema više lažnih strepnji, nema više malograđanske ujdurme. Goli ko pištolji s verom gledamo ka prvom žutilu koje će čim prođe žetva spopasti ovogodišnje lišće.

Mi u stvari više nemamo o čemu da brinemo.

31

Ono što su očevi južnoslovenskih naroda zakuvali u Bosni bliži se vremenu opšteg kusanja. Ima još tu i tamo intervencija oko ove ili one granične linije, ali je bitno da je Svet prestao da se bavi Vens-Ovenovim utopijama o jedinstvenoj Bosni. Ipak će biti skrojene tri države koje će činiti konfederativnu zajednicu. I ratni huškači i miritelji i propagandisti jednih i drugih su pomalo euforični najavljujući konačni preokret u krvavoj monotoniji jugoslovenske drame. Slute mir.

Ali kao i rat, i mir ima svoju logiku. Kada im pođe za rukom da etničko čišćenje započeto ratom privedu krju mirnodopskim preselenjima i razmenom građana, pred svakim od režima stvoriće se pitanje veliko ko najveća bosanska planina: šta dalje. Sigurno da će oslonac na nacionalne matice predstaljti solidan osnov svake realnog promišljanja budućnosti bosanskih konfederalnih jedinica. Ali, matice su tako isceđene, osiromašene i ojađene da od oslonca neće biti mnogo vajde. Srbija je uništena sankcijama, a Hrvatska upropaštena ratom. S druge strane, prizivani i očigledno poželjni konfederalizam, kada se jednom doseli na Balkan neće moći da se skarsi samo u Bosni. Za njim vape delovi sadašnje Hrvatske i to ne samo oni koji su naseljeni Srbima. A u samoj Jugoslaviji i Srbiji konfederalistička priča je poodavno omiljeni hit koji ne silazi sa čela top-liste.

Očevi nacija i lideri vaskolikih srpstava i hravatstva naćiće se oči u oči sa sopstvenim odrazom u ogledalu. Čak i ako ogledalo bude razbijeno, i oni i mi naćićemo se na početku, tamo gde smo i bili pre izbijanja ovog kravavog i besmislenog rata. Naravno, biće nas manje. Mnogi su glavom platili tuđe ludilo, izginulo je premnogo nevinih.

I ako jednog dana očevi naših južnoslovenskih naroda budu konačno otvorili šampanjac da bi nazdravili miru, poželeću im u trnutku da im od te pa do poslednje noći u životu u svaki san svrati po jedna lutajuća duša. Neka im se samo pretstavi imenom i prezimenom i pokaže im rane. Pa neka tako sa svojim snovima žive još po stotinu godina, na diku i ponos svojih nesrećnih naroda.

32

Pre nekoliko dana hleb je poskupeo preko 400 odsto. Posle ovoga, sve druge informacije su manje važne. Ne zato što je hleb poskupeo, niti zato što je poskupeo 400 odsto. Novost se sastoji u tome što ništa više neće poskupeti sto posto. Skok cena od sto odsto je naša prošlost. U hodu ka boljem sutra i ovu prepreku smo ostavili za sobom. Naš cilj je skok od 1000, 2000, 15 000 odsto.

Za taj cilj živimo i za njega ćemo, ako treba, i umreti.

33

Protekle nedelje ovdašnji živalj je doživeo šok. Ovomesečne cene morali smo da plaćamo prošlomesečnim platama. Raskorak je ozbiljan do te mere da su mnogi u susretu sa kutijom keksa za koju je trebalo dati celu penziju doživeli pravu traumu. Kao zablešen narod bludi između banaka bez para i prodavnica bez robe. Oduvek smo se čudili Rusima, Bugarima i Rumunima kako znaju da strpljivo i dugo stoje po redovima. Mi smo se navikli za tren. Svi disciplinovani, strpljivi, prepuni razumevanja. Ne bez razloga. Svako guranje, laktanje i muvanje preko reda, opasno je po život. Svaki od čekača spreman je da ujede. Zato se svako svakog čuva. Ali, šta vredi muvati se, laktati, gurati. Para nema pa nema.

Narodu se preporučuje da trenutne teškoće nikako ne zloupotrebi u političke svrhe. U ovoj zamlji jedino vlast ima pravo na gafove, prevaru, bezakonje, pljačku. Kada vlast to radi onda se to zove "upotreba politike" i "veština vladanja". Ako se neko pak protiv takve politike pobuni, ukoliko protestuje ili se dere, vrišti ili plače, onda je to zloupotreba političkih sloboda.

Narodno je da ćuti, trpi i podnosi.

Treba se na vreme privići. Večnost je pred nama.

33

Još je sveže sećanje na vreme kad smo ostali bez benzina. Prvo su uvedeni bonovi, pa je količina smanjivana, pa su bonovi počeli da neredovno stižu, pa su ukinuti, pa uvedeni. Sada više niko ne pita za bonove, a kamo li da se neko zgrozi nad činjenicom da je saobraćaj privatnim automobilima skoro zaustavljen. Ovdašnja vlast zna da narod sve može da proguta, ukoliko se zalogaj isitni na mrve. Mrva po mrva, i eto nas uskoro pred praznim izlozima sa tačkicama u rukama. Vlast će se pobrinuti da ubedi narod kako je mnogo bolje imati sigurnu tačkicu nego neizvesnu slobodnu prodaju. I narod će se složiti. Svakog samoupravljača čekaće njegovo kilo masti mesečno, pola kile leba dnevno i po trista grama šećera. Samoupravljač neće morati da juri od radnje do radnje, da se traumira pred novim cenama. Neće više uopšte morati da brine. Sve će biti sigurno i zagarantovano. Država će svu brigu preuzeti na svoja snažna pleća.

A ono što je bilo nekad ? Gde nestade vreme kada smo živeli kao ljudi?

Ne to nikad nije ni postojalo. To izdajnici i prodane duše šire inostranu propagandu.

33

Kupujte novine. Ne odustajte od novina. Toaletni papir je prešao u istoriju. Ostali su vam novine i jadni, poniženi kažiprst.

34

Sudeći po mirisima zrelog bostana koji se šire iz kontejnera avgust je već stigao. Leto je, vrućina, a kontejneri za đubre nam još uvek ne smrde. Mirišu. Sve što je kvarljivo u njima, narod razvuče za tili čas. Pred kontejnerima nema redova, nema gužve. Ljudi koji posluju oko njih su brzi i efikasni. Začuđujuće je da niko od kontejnera nije otišao praznih ruku. To je prava čarolija. Jedan pretura, pretura, traži, kopa i - nalazi. Mislio bi čovek, da se nalazište ispostilo, da u kontejneru više nema ničega vrednog pažnje, kad - dolazi drugi. I on pretura, kopa, rije i hop... Kao ugojena riba u rukama mu se zapraćaka kesa sa korama od lubenice ili okrajak hleba.

Još nije utvrđeno o kakvoj je čaroliji reč. Možda je naša kolektivna Sudbina u kontejner bacila našu kolektivnu Sreću, pa, umesto u našim životima koji su ispražnjeni i isceđeni, Sreća sada stanuje na smetlištu. Ko zna. U svakom slučaju kontejner je jedino mesto u kome se naš građanin može osećati kao čovek.

Lekova je sve manje pa se uz stare povampirene bolesti javljaju i nove, do sad neotkrivene. Jedna od njih je i takozvano "drhtanje ruku". Zapaženo je da se ova bolest javlja uglavnom kod srtarijih osoba, poglavito penzionera, mada od nje oboljevaju i mlađe ženske osobe. Izgleda da je bolest alergijske prirode jer se u akutnoj fazu javlja na pijaci među tezgama sa voćem i povrćem. Simptomatologija je sledeća: oboleli prilazi tezgi uzima sa nje breskvu ili šljivu da bi na što eksplicitniji način prodavcu stavio do znanja kako želi da ga pita pošto je dotična roba. Baš u tom trenutku dolazi do kontrahovanja mišića šake, pa voćka pada pod tezgu. Bolesnik se izvinjava zbog nespretnosti i zaprljanu voćku umesto na tezgu, gde joj zbog promenjenog higijenskog statusa više nije mesto, stavlja u svoju torbu. Primećeno je da bolest "drhtanja ruku" nestaje pred tezgama sa kupusom, lubenicama i jajima.

34

Na svojoj poslednjoj sednici opštinska Skupština odbila je većinom glasova da raspravlja o problemu prevoza srednjoškolske omladine koja živi u okolnim selima. Školska godina samo što nije počela, cene javnog prevoza su astronomske, pa kupovina autobuske karte i najmizernije užine za srednjoškolca koji živi u Ivanovu, Brestovcu ili Dolovu pretstavlja mesečni trošak koji ne može da pokrije čak ni solidna roditeljska plata. Prosvetni radnici već strepe od 1. septembra. Strah je najveći u onim školama gde je najviše đaka - putnika. Zdrav rezon nalaže jedino moguća rešenja: opština bi kao poslednji sigurni parajlija mogla da zakupi dva tri autobusa koji bi prevozili samo đake srednjoškolce. Možda bi se mogao naći i neki sponzor, možda zatražiti namenska sredstva od ministarstva prosvete. Možda ima privatnika koji bi, ukoliko im se obezbedi gorivo, svojim vozilima besplatno prevozili učenike, možda bi to mogla vojska ili policija svojim autobusima.

Možda, možda, možda...

Ali najveća nevolja je u tome što je predlog da se raspravlja o sudbini srednjoškolaca sa sela pokrenuo opozicioni odbornik Đura Milošev. Za većinsku glasačku mašinu to je bio znak za uzbunu. Pre svega, nedopustivo je da opozicija ispadne pametna i zabrinuta za životne probleme građana. Drugo, o ovome nije bilo reči na odborničkom klubu SPS, a kad se tamo ne dogovore o svom mišljenju, onda odbornici ove stranke ne znaju kako treba da glasaju. Treće, g.Lukić nije instruiran od strane g. Batala pa bi mogao da nešto pogreši, g. Grandovu bi se moglo desiti da glasa čak i suprotno većini, a g. Pavloviću pre sednice neko treba da objasni šta je to Dolovo i Brestovac i zbog čega tamošnji klinci moraju da putuju baš u Pančevo. Dakle, skupilo se veoma mnogo otežavajućih okolnosti tako da je predlog g. Miloševa morao biti odbijen. Problem će sačekati da socijalisti usaglase mišljenja. Možda će i početak školske godine biti odložen. Uostalom, mi smo pod sankcijama koje su surove i neopravdane. Zbog čega bi u takvim uslovima baš svako dete moralo da ide u školu.

35

Ako neki budući istraživači naših današnjih tužnih prilika budu želeli da na poetičniji način označe ovu epohu našeg socijalistčkog razvoja mogli bi da je nazovu "vremenom devegetacije". Koren reči, naravno, ne bi trebalo tražiti u glagolu vegetirati, već u imenici "vegeta". Ceo naš titoistički period graničio se od ostalih egzemlara takozvanog relanog socijalizma linijom koja je jednim svojim delom doticala čarobni prašak zvani "vegeta". Mogli su Bugari, Rumuni, Mađari i Poljaci, a o Sovjetima da i ne govorimo, da čine čuda od socijalističke izgradnje, mogli su da prave naftovode i šalju kučiće u svemir, uzaman. Rušili smo ih u nok daun sa samo kilo ili dve "vegete", čuvene smese koja je svakom jelu davala sitnu ali neophodnu nijansu ukusa. "Vegeta" u jelu istočnoevropskog smrtnika nije bila samo začin već i oznaka statusa, diskretni nagoveštaj da dotični trudbenik u svom mikrookruženju može da bude i nešto više od onoga što jeste. Jednom rečju, "vegeta" je bila nešto poput magičnog praha ili čarobnog napitka, a Jugoslavija obećana zemlja u kojoj je bilo moguće u svakoj, pa čak i najzabitijoj bakalnici, kupiti kesicu ovog nedosanjanog sna svake istočnoevropske domaćice. Obilato smo koristili svoju "vegeta" moć. "Vegeta" je bila najčvršća deviza, zlato, univerzalno prihvatljiva mera vrednosti. Bodrila je naš duh i čeličila nam uverenje da živimo u najnaprednijem i najslobodnijem od svih galaktičkih svetova.

Da će nam poći nizbrdo shvatio sam još kada je prvi put stala "Podravka", fabrika u Koprivnici gde je spravljana ova magija. Nestanak "vegete" bio je početak našeg kraja. Sada smo konačno devegetizirani i vraćeni tamo gde su se pre dvadesetak godina nalazili Rumuni, Bugari Česi, a o Sovjetima da i ne govorimo.

Ako ikada bude bilo prilike za suđenje onima koji su nas uvaljali u smrdni kal opšte propasti, presuda bi trebalo da glasi: "Krivi su što su ovom narodu oduzeli "vegetu"..." Svi koji su do sada živeli shvatiće kako je to veliki greh.

Greh koji traži najstrožiju kaznu.

37

Jedan satari bradati vic iz vremena raalsocijalizma govorio je o okešavelom partijskom lideru jedne socijalističke zemlje kome je ljubavnica postavila uslov ili da otvori granice samo na pet minuta ili od "onoga" nema ništa. On je prozrevši njene namere samo šerestki namignuo: "Hoćeš da ostanemo potpuno sami, zar ne", rekao je. Po svemu sudeći, nešto slično se, sa izvesnim zakašnjenjem dešava i u našim krajevima. Nastala je opšta bežanija na duže ili kraće staze. Cela skraćena Jugoslavija čuči trenutno pred graničnim prelazima strpljivo podnoseći sva moguća carinska maltretiranja. Istog dana vraćaju se nazad vukući sa sobom so, deterdžent, salamu i pakovanja toalet papira.

Naši rodoljubi, naši slobodani, radovani, radomani, vojislavi, pretvorili su nas u bulumentu koja se gura po prepunim vozovima, dreždi po tuđim peronima vukljajući torbe, zavežljaje, pakete i mameći kod bivše sirotinje u susednim državama jedino sažaljive osmehe. I dok se naše prodavnice polako prazne sve do zastrašujuće beline pustih rafova, mi nekadašnji radni ljudi, građani, samoupravljači i članovi SSRN, postajemo najobičniji šverceri. Ova lepa delatnost nekad svojstvena nižim socijalnim staležima polako nadrasta uobičajene okvire. Uskoro će nam svima u rubrici "nacionalsnost" stajati kratko i jasno određenje: Švercer.

Tako će sa ovih prostora nestati međunacionalna trvenja.

44

Kada mi se u samo predvečerje izbornog ćutanja zabeleo ekran televizora jer su neke nepoznate sile ometale program NTV Studija B, pozvao sam svog dvanaestogodišnjeg sina i rekao mu:

- Gledaj i pamti. Ovi koji zamračuju ekran, ukrali su ti ove godine nekoliko kilograma čokolade, tvoje vodene boje, dva para patika, farmerke, nekoliko košulja, odneli su mleko, tvoje viršle, senf, hamburgere, ugrabili su naše letovanje, a kada smo ostali bez ičega, pokupili su i naše šanse i našu perspektivu. Poznaćeš ih po pokvarenosti, zločinstvu, laži i licemerju. I nemoj im ovo zaboraviti dok si živ.

Momak je otpljunuo u stranu i pitao može li i on da glasa.

45

Pre neki dan izruži me jedna baka u sred Banke i na pravdi Boga. Svi smo bespomoćno stajali i čekali da neko dođe i uplati koji dinar, jer je banka raspolagala samo sa aponemima od pedeset hiljada dinara, pa za nas, čekajuću sirotinju, nije bilo para. Baka je sedela na jednoj od kožnih stolica i žvakala komad hleba koji je upravo odsekla. Gledala je po nama i kao da je čekala da je pogledam u oči kako bi započela razgovor:

- Dobro, mladiću, pitam ja vas, šta vi čekate?!

- Pare.

- Čekam i ja pare, dabogda im se ogadile, ali pitam šta vi čekate, što se ne bunite! Zar hoćete da spadnete na suv lebac kao ja pa onda da dignete bunu?

- Već sam spao, bako, ali moram da vam priznam, da odozgo dodajem i malo masti. Sa solju i alevom paprikom, ovo jelo me seća na rano detinjstvo.

- More, izlaz’te na ulicu!! Evo, moj sin je lovac i ima pušku. Reko mi je pre neki dan da čim vidi dvojicu koji se bune, eto i njega kao trećeg. Uzeće pušku pa će da im j... mater.

- Nemojte, bako molim vas. Ovo što se nama dešava je u stvari "odbrana nacionalnog i državnog interesa". Tako je rekao naš Vođa, a tako ponavljaju i njegovi papagaji. Vi, bako i ne slutite da dok ovde stojite i žvaćete taj hleb, ustvari čuvate državni interes. A ako vaš sin zaista reši da nekom j... mater, javite mi se da mu ukažem na nekoliko kandidata.

I baka i ja smo ostali u redu. Ona je i dalje žvakala hleb dok je mene obuzimao osećaj ponosa.

I ovoga puta uspeo sam da odbranim otadžbinu.

Pare nismo dobili.

Probaćemo sutra.

45

Neposaredno pre Božića, jedan tihi, nenametljivi čovek iz naše varoši umro je od tuge. Svakoga dana nemoćno je gledao šta mu se dešava. Svakoga dana postavljao je sebi pitanja bez odgovora, svakoga dana bio je sve uvereniji u svoju nemoć da pomogne i sebi, a kamo li kolektivu na čijem se čelu nalazio. Bio je krotka duša i nije umeo da se brani od bujice laži i besmisla kojom su se ispunile naše godine raspleta.

Stoga je, dva dana pre Božića, došao u svoj samački stan, seo u svoju fotelju i umro.

46

Ono što običnom čoveku mora biti jasno nakon žestokog ubeđivanja sa malog ekrana je sledeće:

1. Država je čvrsto rešila da nešto učini kako nama bilo bolje.

2. Država je odlučila da u tom cilju NAREDI da od ponedeljka 24. januara svima nama bude bolje, i

3. Onaj ko ne veruje da će mu od državne naredbe biti bolje, moraće da u to što pre poveruje.

Tri navedene premise su jedino što je sasvim izvesno kada je reč o najnovijem "paketu mera" kojim bi trebalo da u ovoj zemlji bude zaustavljen ekonomski sunovrat. Iz pisma g Radoja Kontića direktoru Međunarodnog monetarnog fonda, saznali smo da je ovaj paket inicirao lično g. Slobodan Milošević, što celoj stvari daje neophodnu čvrstinu i neizbežni šarm. Državni mediji su dobili neverovatnu žvaku koju su teglili od dnevnika do dnevnika raspitujući se koliko će nam biti bolje, šta će to bolje značiti za penzionere, a šta za ostali trudbenički svet.

Iz svega toga neki naši sugrađani su zaključili da će već u ponedeljak, umesto u red za hleb, stati u red za devize te da će sav prihod u super dinarima uspeti da na šalteru banke zamene za one naše stare sirotinjske marke. Dinarska groznica već nekoliko nedelja trese najšire, odnosno najsiromašnije slojeve našeg društva. Svi čekaju 24. januar kako bi se sredili, utešili kako bi se uhvatili za slamku spasa i nade. Čak i oni najsumnjičaviji hvataju poneku optimističku misao u stilu: "Daj Bože, valjda su se konačno i oni opametili".

I sve bi bilo u redu i sve potaman, da se u opštem mrmoru zadovoljstva i utehe tu i tamo ne čuje pritajeni kikot onih koji su nam sve ovo i zakuvali. Ogromne količine zdravog novca iznete su iz ove zemlje neznano kud. Oni koji su pljačkali, pljačkaće i dalje, oni koji su se prekonoć domogli basnoslovnih profita iz šverca naftom i deficitarnim robama, radiće to i dalje. Super dinar nije dovoljno štampati. Njega treba proizvesti, treba osloboditi privatnu inicijativu a ne gušiti je smrtonosnim porezima, treba razdržaviti podržavljena preduzeća koja koja stenju pod teretom nerzumlja, gluposti i nemoći, treba uneti tako neophodan duh demokratizacije u ovo pridavljeno društvo, treba zaustaviti rat...

Od toliko "treba" mi dobijamo samo zvučni EPP na koji nasedaju samo oni koji su i dom sada verovali televizijskim reklamama. Jedan naš sugrađanin se kladio da će se super dinar prvo pojaviti na pijaci pa tek onda u banci. Kao i bonovi, kao i svaka od desetina novih novčanica štampanih do sada. Trulež je ovu državu zahvatio od glave do repa. Sve se raspada i zaudara pa će se i nežni sapunić u obličju super dinara istopiti za par dana.

Trulež se ne pere.

Leči se.