Pohvala ludosti

Ni jedno društvo niti istorijska epoha nije imuna na budale. Razlikuju se samo po svom odnosu prema njima. I budale su morale da se prilagođavaju. Bez obzira na svoju generičku zasnovanost, budalaština je uvek morala da poštuje zadatu društvenu formu. U odnosima kapitalističke robne proizvodnje budale su imale formu uličnih vagabundi, naivaca i uopšte imali su one društvene uloge koje su im shodno sposobnostima i pripadale. Tek u autoritarnim društvima kada mera sposobnosti postaje poslušnost, budale počinju da cvetaju.I tu budale imaju svoj zadati oblik. Razlikujemo dogmatsko komunističku ili tkz. zadrtu budalu, zatim samoupravnu budalu, a tu su i podvrste izvedene iz različitih oblika ideoloških opsena koje su širene pod formom prosvećivanja masa.

Za razliku od budala iz naše bliže prošlosti, današnje budale ne nose društveno zadate obrazine već se pojavljuju u svom prirodnom obliku. Naš današnji politički i društveni sistem favorizuje budale u svoj njihovoj raznolikosti. Današnji sistem se, za razliku od ranijih, ne stidi svojih budala niti se trudi da ih prikrije. Naprotiv, ponosi se njima, živi od njih, hrani se i opstojava na njihovim delima.

Nama se zbog toga čini da je budala mnogo više, da ih je "deset na jednoga". Nije. Budale su samo pod reflektorima i pravilno su raspoređene.

Naše rukovodstvo je spremno da se uhvati u koštac sa nedaćama pa makar svi mi izginuli. Čak i ako ostanu sami u ovoj državi, spremni su da istraju u svojoj borbi. Spreman sam i ja. Konačno su me oslobodili istorijske inferiornosti. Moći ću mirne duše da pogledam u oči i pradedi i dedi i ocu. Ma kakav Kajmakčalan, kakva kriza dvadesetih godina, kakva oskudica i beda u vreme okupacije, buve, vaške, suva proja, aprilski ratovi, Neretve i Sutjeske. Tek ćete na mom primeru, dragi moji preci,videti kako se strada i gine. I mrtvi ćete mi zavideti na silnim šansama da postanem junak, da uđem u istoriju. I biće vas sramota , jer je vama bilo lakše . Vi ste se borili za slobodu, za narod, za bolje sutra. I posle svakog rata imali ste više nego pre, ili ste bar tako govorili. Ja se borim za mafijaše, prevarante, neznalice i primitivce, za svoje buduće dželate, za nacionalnu bruku i sramotu, idem sa zla na gore, sa višeg na manje, a još izdržavam i još sam živ.

I ćutim. Ne hvalim se.

Čim nešto na ulici jače lupi, trgnem se i pomislim – pade vlada. Ne znam odakle mi ta pomisao, ali nekako slutim da sam omađijan iformacijama o nekakvim ministarskim skandalima i ogromnoj pljački državnih para. Priznajem i kajem se zbog toga da sam pod uticajem strane i komunističke propagande živeo u ubeđenju da kad makar i jedan podsekretar u ministarstvu ukrade velike pare, pada ministar, a sa njim i vlada. Bio sam u zabludi. To se dešava u nedemokratskim zemljama, tamo gde se glasovi na izborima natežu i nameštaju, tako da su i m i vlade nestabilne. Kod nas je to sasvim drugačije. Kod nas je vlast tako stabilna da promena vlade ne znači praktično ništa. Jedino bi bio postignut određeni socijalni efekat tako da bi se čestim ministarskijm smenama omogućilo da više ljudi zavuče ruku u državni džep i time se u ovim teškim vremenima obezbedi za starost.

Zato ne verujem i da će uhapšeni ministri stići do suda, a kamo li do zatvora. Sve je to bila mala šala uoči prvog aprila koji se vodi kao praznik svih Ludaka.

Srećan vam praznik, braćo.

Ponekad se upitam ima li među nama uopšte Srba? Sve mi se čini da su se Srbi iz Srbije nekud odselili, a da su kao mustra i sećanje na nekadašnji srpski narod, ostali samo Srbi u rasejanju, oni za koje je nadležan naš bivši predsednik Opštine. Brine me to i ne da mi mira. Počeo sam da sumnjam u sve i svakoga, jer računam, da kojim slučajem u Srbiji ima Srba, država Srbija bi tim Srbima pomogla. Država Srbija se po celom svetu hvali kako pomaže Srbima, a nama ovdašnjima nikako da pomogne.

Da li možda država Srbija ne zna da mi ovde postojimo? Možda nije obaveštena? Možda bi trebalo uputiti kakav dopis, nekakav "ed memoar" da bi država primila k znanju da i u Srbiji ima Srba i da im treba pomoć.

Ali ako bi se u Srbiji i mogao pronaći poneki Srbin kome mjaka Srbija pomaže, potpuno sam siguran da u srpskim bolnicama nema ni jednog Srbina. Jer ono što država Srbija radi bolesnicima, nemoćnima i nevoljnima koji su imali tu nesreću da joj dopadnu bolnica, ne može se meriti sa odnosom ni prema jednoj neprijateljskoj naciji. Da kojim slučajem u bolnicama leže Srbi, majka bi već pomogla. Država Srbija bi znala da se blokada i sankcije kojima je podvrgnuta ne odnosi na lekove i opremu za zdravstvo, majka bi švercovala, kao što ume da švercuje benzin i oružje, majka bi kukala i molila kao što svaka majka to zna i može kad su joj deca u pitanju. Sve to naša država Srbija ne radi. Bolesnici po bolnicama, i oni kojima su dani odbrojani i oni kojima se može pomoći ostali su bez majčinske brige države Srbije.

Majka je rešila da ih očeliči, da ih okali, da ih navikne na smrt i umiranje, jer sve to, sva ta nevolja, jad i beznađe su u našem sinovskom interesu.

Ne mogu da kažem da baš zavidim našoj braći Srbima s one strane Drine, ali i dalje ostajem u uverenju da su čak i pored svesvetske zavere, oni ipak gospodari svojih sudbina. Oni, kako reše, tako i bude. Čak i naš predsednik republike kada govori o miru kaže da je pitanje mira stvar dogovora sva tri naroda u Bosni. Ne rukovodilaca, ne političara... Predsednik kaže - naroda. Dakle, i on ih priznaje i uvažava, i to sva tri, bez izuzetka.

Nas Srbe odavde niko ne zarezuje ni za suvu šljivu. Niko čak ni da se našali da pita: Može li se braćo Srbi, ide li ta setva, hoće li biti žetve, imate li para i za sebe, a kamoli za druge? Niko ništa. Čak primećujem da su Srbi na strani, pa i ovi razni naši dušmani iz belog sveta, uvereni da njih pomaže Beograd. Kažu: Beograd je učinio ovo, Beograd misli ono...

Beograd pomaže, a ostatak Srba plaća, ostatak Srba iz Srbije je okrivljen, proklet, prezren, pljunut. Sve mi se nešto čini da kada bi sutra Srpske zemlje postale članice Ujedinjenih nacija, i one bi se pridružili blokadi Srbije. Mi smo nekako meki, neodlučni, skloni smo apatiji i upitanosti. Siguran sam da kazna koju nosimo nije poslednja i da će nas i naša braća kad - tad počastiti onim što nam sleduje. Da nije tako zar bi poslednje odluke srpskog vođstva u Bosni i krajinama bile takve kakve jesu. Zar se sve što rade mora završiti udarcem naše glave u njihov zid. Može li, gospodo i braćo, išta što činite i smerate da bude malo taktičnije, lukavije, spretnije, pametnije...

Ovaj rat je koštao i košta sve više. Naše snage su na izmaku. Zemlja Srbija je upropaštena, isceđena i iznurena. Ko će sutra sve to obnoviti, ko će dalje pomagati druge srpske zemlje kada su porušeni svi mostovi, kada su bunari zagađeni, kada su staze prekopane? Da li ćemo mi odavde imati snage da pomažemo njih odande, kada snage nema ni za ove ovde, kada smo goli ko pištolji i bedni ko crkveni miševi?

A ko će nama pomomagati? Amerika? (A pevalo se "Kuš, Buš, kuš"), Nemačka ("puna fašista, ustaša i albanskih separatista"), Rusija (na ivici građanskog rata i opšte propasti), Francuska (koju smo pljunuli), Britanija (koju smo zapišali)... Ostala nam je Kina, Koreja, Mongolija, Irak, Libija... Kakvi saveznici takva nam i budućnost. I naša ovde i njihova tamo, preko Drine.

Definitivno sam siguran da nam Rusi nisu braća. Ne samo zbog toga što su propustili da stave veto na poslednju odluku Saveta bezbednosti, već zbog upravo završenog referenduma. Da su, kao ljudi i pravoslavci, umesto za reforme glasali za bezizlaz, bratoubilaštvo i opštu propast, kao što smo to uradili mi u Srbiji, odmah bi ih upisao u svoje. Ovako, ni oni nisu ništa bolji od Amerikanaca ili Švaba. Počeli su i oni, naša braća po krvi i širokoj nam duši, da se hvataju za olovku i preračunavaju šta se isplati, a šta ne. Izgleda da smo na braniku ludila i iracionalnosti ostali još samo mi. I držaćemo se do poslednjeg.

Kad slušam o zverstvima koje pripadnici hrvatskih vojnih formacija čine nad nesrećnim muslimanskim civilima ne mogu a da se ne zabrinem za ovdašnjeg profesionalnog Srbina. Kako će se u tim krvavim poslovima postaviti profesionalni Srbin? Ako osudi zverstva hrvatskih zločinaca, neminovno će stati na stranu muslimanskih dušmana, a ako se ne sažali nad muslimanskim žrtvama, baciće se u naručje omražene ustašije. Teška je njegova sudbina. Prvo je bio profesionalni staljinista, pa profesionalni samoupravljač i na kraju profesionalni Srbin. Onda kada bude postao profesionalni Hrvat ili profesionalni Musliman, verovatno će smoći snage da se na pravi načini opredeli prema poslednjim zverstvima u Bosni.

Postoji osnovana sumnja da će Socijalistička partija Srbije uskoro organizovati mirovnjačke mitinge, zvonjenje pred Skupštinom, klečanje u Pionirskom parku, studentski protest, vidovdanski sabor... Biće to sjane manifestacije, jer su socijalisti, naročito kada se oslone na državni budžet, odlični organizatori političkih priredbi. Duboko sam uveren da ukoliko stručnjaci za brojanje glasova na izborima u Srbiji budu upućeni kao ispomoć kolegama u Bosni, za ishod referenduma o Vens - Ovenovim mapama, ne treba strahovati. Biće onako kako treba, a kako treba, smo već čuli i to nekoliko varijanti. Čas ovako, čas onako.

Priče da najnovije afere u Vojsci jugoslovaje mogu nauditi njenom ugledu lišene su svakog osnova. Nema više ničega što bi moglo nauditi ugledu naše Vojske. Bar ovom koji je do sada imala. Pred našim očima dugo i mučno umire organizacija koja se pet decenija izgrađivala i dograđivala na temeljima sistema koji je nepovratno nestao. Građevina je ostala rušna, labilna i podložna deformacijama razne vrste. I ranije je u JNA bilo i preambicioznih zanesenjaka i uticajnih nesposobnjakovića i prerušenih kriminalaca. Sada nema više onoga koji je mogao da ostvari dominantan uticaj niti ima efikasne terapije u okvirima postojećih političkih pretpostavki.

Teško je u ovom trenutku među državnim službenicima pronaći nesrećnijeg i nesigurnijeg čoveka od prosečnog oficira Vojske Jugoslavije. Vredni su Ginisove knjige rekorda jer su kao malo ko u poziciji da svoj vrednosni sistem i svoja politička uverenja menjaju bar dva puta nedeljno. Vojska je prvo bila čuvar našeg detinjstva, kako smo recitovali svakog 22. decembra, pa je trebalo da postane čuvar srpskog detinjstva. Taman kada je to trebalo da je snađe, postala je Miloševićeva, pa je htela da bude Panićeva (Milanova) pa opet Miloševićeva sa tendencijom da postane Šešeljeva. Trenutno se još uvek traga za pravim gazdom. U svom tom kolopletu raznih knezova, vojvoda i njihovih ideja, običan uniformisani grešnik je morao da čuva radno mesto, misli na leđa i bokove, prikriva da mu je supruga Hrvatica ili Muslimanka, promeni prezime, slavi Božić i Uskrs čuva se zavidljivaca, ludaka i zlopamtila, predviđa dalji razvoj događaja, tipuje na jedan, drugi ili treći generalski tim koji će odneti prevagu u vojnom vrhu. Normalan čovek to nije mogao da izdrži bez posledica po zdravlje i sopstveni moralni integritet. Nevoljna, oslabljena i nesposobnošću, neznanjem ili budalaštinama rukovodećih ljudi, iznurena vojska gurnuta je u politiku na najdubljem i najopasnijem mestu. Oko nje su počeli da se otimaju, da se grabe i tuku. Vojska sve više postaje sredstvo za individualna razračunavanja najuticajnijih političara, a generali meta lova na krupnu divljač. U tom smislu sudbina genarala Panića se može sa sigurnošću predvideti, a na osnovu moralno političkog profila novog načelnika generalštaba moći će se zaključiti da li je pobedila struja Gospodara Miloševića ili vojvode Šešelja.

Izjava generala Mladića da će bombardovati London, zanimljiva je, pre svega, po kvalifikacijama koje je zbog nje dobio od svog neposrednog pretpostavljenog (?) g. Radovana Kardžića. Ovaj je izjavu okvalifikovao kao idiotsku, što je aktelnim srpsko-srpskim odnosima dalo posebnu aromu i draž. Skupština na Palama, te svesrpski sabor začinjeni pretnjama osokoljenih generala i debeljuškastih vojvoda, daju ovim tragičnim događajima elemente kalambura i cirkusa bez kojih je nezamisliva ni jedna pristojna tragikomedija.

Na ovim izjavama za sada su našim ratnicima najzahvalniji Srbi koji žive u inostranstvu. Naime, oni znaju, a ovi ovdašnji pojma nemaju, da tamo, napolju, osim pametnog sveta koji ume da na pravi način vrednuje ovakve izjave, ima mnogo glupih i zlih. Zašto bismo samo mi imali pravo na nešto što se zove TV Srbije. Zašto tako nešto ne bi imali i drugi i koristili je za širenje straha, mržnje i ludosti. Zar izjavu đenerala Mladića nije mogla preneti nekakva tv stanica kao zvaničnu izjavu srpskog rukovodstva u Bosni. I zar ta vest nije mogla poslužiti za obračun sa našim ljudima koji žive u inostranstvu. Naravno, đenarala za sve to nije briga. On ima druge probleme koje psihijatar Karadžić tretira samo javnim prekorima u smislu gorepomenutih kvalifikativa.

Kada političar stotinu puta kaže NE, onda je sasvim sigurno da će 100 odsto biti ZA. Kada crnogorski rukovodioci žestoko tvrde da o odlasku iz federacije nema ni govora, onda to znači da je i takva mogućnost u igri. Za Moma i Mila kažu da su mladi i pametni pa se ne bi trebalo čuditi ukoliko bi voz na liniji Cetinje - Dedinje nastavio da saobraća uz odgovarajuće carinske formalnosti. Crnogorcima nije teško da izračunaju da bi iz nešto dolara, uz italijansko zanimanje za lepši deo Jadrana i ulaganje u turizam, za dve - tri godine ova država postala turistički raj u koji bi pravoslavna braća sa severa stizala samo preko veze. Iako skloni epskom pevanju Crnogorci su već prokljuvili da će OVO ovde večno trajati i da nema veće kazne za živa čoveka nego ako ga svežeš za mrtrvu trupinu. Jednom rečju, bilo bi pravo čudo ukoliko bi Crna Gora i dalje ostala u sastavu SRJ-e, jer Crnogorci imaju svoju televiziju pa eventualni odlazak neće zavisiti od Sime Gajina.

Ono što se Crnogorcima može isprečiti na putu izlaska u život je sopstvena peta kolona koja smatra da je bolje nastaviti sa ishranom putem korenja i nazivati se Srbinom Po Svaku Cenu, nego i civilizovano živeti i nazivati se kako ti je duši ugodno. Iza takvih stoji stanoviti vojni potencijal oličen u jednom delu vojske Jugoslavije kao i domaćoj hajdučiji koja, isključivo zarad pljačke i otimačine, neće časiti da se stavi u odbranu srpskog imena u Crnoj Gori. A onaj koga Šešelj i drugovi mu prevode u Srbe ne može biti pošteđen krvavih gaća i crne košulje. Stoga će svako NE crnogorskog rukovodstav odlasku iz SRJ-e značiti samo dobijanje na vremenu, e da bi čak i crnogorski mafijaši i lopovi shvatili da je lepše i lakše krasti u sopstvenoj, bogatoj državi, nego se potucati međ tuđom sirotinjom i gologuzijom.

Kada nam je pre godinu dana nabacivan obruč snkcija na ionako usahle vratove, rečeno je da ne smemo ni da kukamo niti da ropćemo. Vlast i vođa su imali strategiju i generalni cilj koji se sastojao u konačnom ujedinjenju svih Srba u jednu državu. Mora se priznati da je zamisao bila veoma ambiciozna i da nije mogla da prođe bez žrtava i stradanja. Krotko smo trpeli gledajući preda se jer su nam stalno kljucali u teme da je braći u Bosni teže i da i mi moramo malo da se odričemo.

Sada smo, bar zvanično, sa braćom raskinuli, i vlast i vođa se odriču ranijih strateških zamisli, a sankcije i dalje traju. Građani Srbije uporno tragaju za novim razlogom svog žrtvovanja. Građanima Srbije se toliko dopala ova uloga da ni ne pomišljaju da je promene. I dok narod crkava kao šilježad zapala u gorsku bezdanu jamu, naši pastiri, naši ovčarski kerovi, naša magarad sa čela kolone i dalje kuju svoje grandiozne planove, kao da ne sede u kamenitoj pustoj nedođiji bez igde ikoga, već za trpezom bogova gde se kroji kapa sveta.

Iskreno se nadam da će naše cenjeno praviteljstvo ipak uspeti da pronađe još jedan časni cilj opšteg stradanja, žrtvovanja i patnje. Kao što se iz priloženog da videti, mi možemo uzalud da živimo, ali za žrtvovanje nam je potrebna bar reč ili dve.

To što su pripadnici srpske vojske u Bosni prihvatili i propustili grupu Hrvata koja je bežala od muslimanskog noža pretstavlja veoma zabrinjavajuću pojavu. Zar je ova država, toliko ulagala u raspirivanje mržnje preko svojih medija da bi sada tamo nekakvi mekušci propuštali dokazane neprijatelje srpskog naroda. Zar se nisu polomili i od napora skoro sasušili svi oni vrsni komemtatori Televizije Srbije i pridruženih joj kanala, da dokažu kako se u Hrvatskoj ustašom postaje još u kolevci, a da bosanske Hrvate ova zaraza sustiže samo nekoliko meseci kasnije. Koga su to onda bosanski Srbi propustili preko svoje teritorije? Ustaše , ustašinje i ustašinčiće? Zar je to hvala za sve što smo za njih do sada učinili!? Zar će posle Pala i referenduma, još da nam u leđa zabodu i treći nož čija je oštrica sakovana od povampirenog bratstva i jedinstva. Šta će na to reći Car Lazar, a šta Ilija Guzina? Kako će to podneti Simo Gajin i Krste Bjelić? Kako će posle svega moći da zaspi dr Vojislav koji ih je još davnih dana učio da se Hrvati imaju klati isključivo zarđalim kašikama?

Ne, to nisu smeli da nam urade. I to baš u trenutku kada nam je postalo jasno da tri naroda u Bosni ne samo da ne mogu živeti zajedno nego da nikada nisu ni živeli kako treba,a da Bosna nikada nije ni postojala. Zašto nam kvare naše divne ružne snove? Zašto nam bar njih ne ostave kada su nam noćne more još jedino što imamo.

U više navrata sam izražavao svoju nedvosmislenu zavist prema položaju koji uživaju Srbi u dijaspori. I to ne zbog sebe jer se i ne smatram baš nekom silom od Srbina, već pre zbog naših znamenitih, plemenitih i poštovanja vrednih Srba. Može Srbin iz Srbije da bude čak i 104 odsto Srbin, ali on nije ni do kolena Srbinu u dijaspori. U Srbina u dijaspori se ovdašnja vlastr kune, ona ih pomaže, podržava, tera ovdašnje Srbe da ginu za braću, a braću angažuje da, kada to zatreba, isprepucaju ovdašnje Srbe i nauče ih pameti i srpstvu. Ovdašnje Srbe niko ni zašta ne pita. Oni su bitni samo sedam dana pre izbora. Posle toga ovdašnji Srbi su slobodni. Mogu da idu gde god žele. Srbe u dijaspori njihova, tamošnja i njihova ovdašnja vlast pripituje za svaku sitnicu. Te, jel može ovo , te, jel može ono. Srbi u dijaspori su ozbiljno shavtili svoju novu ulogu pa spremno izlaze na glasanje. Tek sad se vidi koliko ima Srba u dijaspori. Toliko ih je mnogo da im je čak i dijaspora mala, pa su se nastanili i ovde gde žive Srbi odavde. Godinama živimo zajedno, a da mi odavde nismo ni znali da su oni zapravo odande, a Srbija im dođe kao neka vrsta vikendice. Zato oni ovde glasaju i o onom što se dešava tamo. Takođe oni ovde glasaju i o onome što se ovde dešava. Dakle, Srbi iz dijaspore odlučuju i o onome tamo i o ovome ovde, a Srbi odavde samo o ovome ovde, ali retko i pod uslovom da ih Srbi iz dijaspore tim povodom ne prebiju policijskim pendrecima.

Šovinistička i ratnohuškačka propaganda kojom vladari južnoslovenskih zemalja zdušno zasipaju vijuge svojih podanika umrtvila je razum i izbrisala sećanje. Najširi slojevi stanovništva sistematski su ubeđivani i na kraju ubeđeni da se u Bosni vodio rat za odbranu srpskog naroda i da ona stara Bosna kakvu smo znali nikada i nije postojala. Sada u Ženevi vođe kroje novu Bosnu. Ona, stara nije valjala, a kao ova nova će valjati. Od svih garancija imamo samo njihovu reč, reč čvršću od voska, reč stameniju od papirne maramice.

Crtači mapa padaju na nos od posla, lideri zavađenih naroda se za zelenim stolom tuku oko svake čuke, izvora, svakog slepog koloseka i rudarskog okna. Oslobođen svih strasti, politički i ideološki uštrojen, mentalno zapušten i donekle depresivan, sedim pred TV ekranom i čekam da padne plafon. Neću ništa da govorim, neću da polemišem, neću da se suprotstavljam, neću da se bunim. Sedeću i čekaću da završe, da montiraju, da našteluju, da uključe struju...

Sve do sada dangubio sam čitajući razne knjige. Čitao sam i Andrića i Kočića i Selimovića, Dizdara, Sarajlića, čitao grešnog Ćopića... Svi su oni govorili da ne može, a ovi sad kažu da može. Može da se Bosna cepa i prekraja, reže i prikrpljuje, otkida deli i sortira. Belosvetski kockari, mračnjaci, komitetski činovnici, ljubitelji viskija, jurodivi pjesnici i zduhači nacionalnih kataklizmi tvrde ne samo da su u njihovim rukama ključevi istorije već i da su bravu napravili. Čak i ako ceo svet ubede, ne verujem im. U suprotnom morao bih da priznam da sam i sam od dima i izmaglice, da sam samo priviđenje koje živi van vremena i istorije i da mi je mozak samo svetlucavi odblesak televizijskog ekrana.

Listajući stare novine naišao sam vesti o predizbornoj kampanji u Hrvatskoj. Izborna parola tamošnje vladajuće stranke glasila je "Zna se!" Usklik mi se učinio tako poznatim, da sam bio čvrsto uveren da sam ga već negde čuo. Onda sam se setio da smo mi isti narod i da nam neke reči slično zvuče. Zašto bi nam političke parole bile različite.

Uostalom, kako smo glasali, zna se, tako nam i treba.

Najnovija kadrovska seča u pančevačkim oficijelnim medijima ukazuje na već viđeni sindrom raspadanja svojstven sistemima čija se unutarnja potpora topi, gnjili i nestaje. Kao u turskoj imperiji na zalasku moći, tako se u SPS - ovskoj Srbiji lokalne balije, lale i veziri sve više osamostaljuju i zavode neki samo svoj red i zapt. Ono zbog čega su pali urednici "Pančevca" Radija i TV Pančevo, koje je vladajuća stranka sama postavila pre samo šest meseci, svodi se isključivo na razloge lične povređenosti i nesumnjive arogancije.

Iako je poznato da vrana vrani oči ne vadi, postoje i vrane čije je perje ofucano i raščerupano, oči krmeljive, a kljun žvalav. Takve vrane ne vole da ih druge, normalne vrane, čak ni gledaju, a kamoli da o njihovom izgledu pričaju drugima. Slepim vranama, ofucane vrane mogu mnogo lakše da prodaju umivenu sliku o sebi. I dok je ranije, samo interes vladajuće vrhuške mogao biti proglašen za interes Srbije, sada, kada je đavo sve uzeo pod svoje, svaka dvorska luda ima pravo da na svoju čvornovatu glavu stavi krunu apatičnog i depresiji sklonog vladaoca. Tako krunisana, luda mahnito skače po pomoćnim dvorištima, štalama i magazama, pa sudi i presuđuje, okiva i zakiva. Prati je urlajuća bulumenta kljastih i sumašedših bučno pozdravljajući svaku smaknutu glavu koja bi se kotrljnula niz glibovito dvorsko dvorište. Kada se bi se luda umorila i naludovala, skinula bi krunu, sela na nju i gorko plakala. I gomila bi ridala sa njom, do novog mahnitanja, do nove ludorije.

Konačno je došao i istoriski Prvi oktobar od kad počinje naplata televizijske pretplate preko računa za električnu energiju. Najkraće rečeno - kakva televizija-takva i pretplata. Primer je do sada nezabeležen u istoriji elektronskih medija, pa je red da se i mi, kada je elektronika u pitanju, konačno uknjižimo u svetske baštinike.

Da je država preko računa za struju pokušala da skupi pare za teško obolele, za bolesni i ranjenu decu, za nabavku hiruških instrumenta, aparata za dijalizu, hrane za umiruće po strahotnim psihijatrijskim ustanovama, ni po jada. Ali to onda ne bi bila naša država. To bi bila neka druga. A zar je lepo ceo narod prekonoć preseliti u neku novu, nepoznatu državu?. Zato naša država razrezuje porez za finansiranje cirkusa, za plate i standard svih onih komendijanata čiji je jedini zadatak da nam prodaju rog za sveću, mačku u džaku i mesečinu u tetrapaku.

Svo ono pljuvanje naših perjanica po poslanicima mađarske nacionalnosti, sračunato je samo na jedno: da nam koliko sutra vlada Republike Mađarske uvede vize. Naša država će odmah odgovoriti istom merom što će Mađare strašno pogoditi. Naš narod se, međutim neće obazirati na to. Oni uporniji će stati u red pred mađarskom ambasadom dok će oni manje strpljivi umesto mađarskog toalet papira koji su kupovali u Segedinu, nadalje koristiti belu i crvenu ružu zajedno sa Novom vizantijom. Tako će sve konačno doći na svoje mesto.

Genaralno gledano, odnosi na relaciji vlast - građani podređeni su jedino zakonu apsurda. Teško je reći da su sve ovo što se dešava u zemlji Srbiji kreatori naših života unapred smislili. Za to je potebna mnogo veća pamet i mnogo veća energija, nego što je oni imaju. Oni su samo nametnuli određeni politički model čija unutarnja logika proizvodi upravo sva ova svetska čuda kojima upravo prisustvujemo: dvocifrenu dnevnu inflaciju, galopirajuću bedu i sve što uz ovo dvoje ide. Vrhunac nas tek očekuje tokom predstojeće predizborne kampanje. Tada će svo ovo ludilo u kome se davimo vladajuća misao ne samo opravdati već proglasiti pažnje vrednim uspehom, jer, kao moglo je i gore, a za to što nije, zaslužni su jedino oni, zbog čega im svi drugi zavide pa čak šta više i mrze.

Kada bi predsednik republike bio kooperativan, kao što nije, valjalo bi mu predložiti da, za dobrobit naroda, učestvuje u jednom naučnom eksperimentu. Primera radi, trebalo bi da se za Novu godinu obrati naciji i kaže da toga dana nije 1. januar, kao što neki pričaju, već da Nova godina pada 23. jula. Sigurno bi se, bez ikakvog laganja i muntanja "uzduž i popreko Srbijom" moglo naći bar 30 odsto onih koji bi ovu predsednikovu izjavu prihvatili kao bezuslovnu istinu.

Predsednik Srpske radikalne stranke g. Šešelj, žali se kako Služba državne bezbednosti pručava pobede koje su njegove oružane formacije izvojevale po bosanskim i slavonskim selima. Koliko je meni, kao običnom građanininu, poznato, Služba tu neće moći ništa da uradi jer stranka g. Šešelja nikada nije organizvala oružane družine, nikada se nije snabdevala oružjem iz državnih magacina, nikada ni jedan šešeljevac nije prešao u Bosnu jer u Bosni nikada i nije bilo ni rata, ni krvoprolića ni ičeg sličnog. Čak mi se pomalo čini da čak ni Voja Šešelj nije postojao do pre neki dan. To su nam sve govorili preko televizije Srbije koja je objektivna i vanstranačka, to su saopštavali razni ministri, to je na više mesta i crno na belo zapisano, pa samim tim to mora biti i istinito. Ali, služba je služba, pa neke čak i očigledne istine moraju s vremena na vreme biti podvrgnute proveri. Stoga bi bilo veoma dobro da kad već SDB operativci hodaju Bosnom, isproveravaju i istine vezane za poslovanje beogradskog poslastičara g. Ražnatovića. Za njega se takođe govorilo da nema oružane grupe, da nije podržavan od visokih vojnih i policijskih krugova, da njegovi momci nisu ubijali po Bosni i da se on nije zbog svega toga materijalno okoristio. Službe državne bezbednosti su u principu firme namenjene proizvodnji istine, pa nije zgoreg, ukoliko ponestane nekih istina uza se imati rezervne. U ovoj zemlji se ne zna čak ni šta donosi dan a šta noć, a kamo li šta donosi Božić, a šta Uskrs.

Srbija je ove godine propustila da proslavi 150 godišnjicu rođenja Radoja Domanovića. S razlogom. Godišnjice se proslavljaju onima koji su se upokojili, a Radoje je živ, Radoje šeta zemljom Stradijom, hukće i duva jer ne može da se skrasi, ne može da počine kao čovek. I uvek kada reši da umre, nije načisto. Da li je u svojoj Stradiji ili u svojoj Srbiji. Ili se cela Srbija pretvorila u Stradiju u kojoj niko ne može da umre kao čovek već svi žive i umiru kao likovi iz priče. A umreti u priči i nije neki posao. U priči je sve izmišljeno pa i smrt. Stoga je Srbija jedna srećna zemlja jer u njoj žive nesmrtni ljudi. Problem je u tome što im je i život kao iz priče, kao iz Radovanove "Stradije". A ko je još video da su likovi i junaci neke skaske uspeli da iz mašte izađu u život? Niko.

Nema zato izlaska iz Stradije dok se ne pojavi neko nama skloniji, neko pitomiji i blagorodniji koji će ispričati novu priču, e da bi nekako prešli u nju, ako već ne možemo u stvarnost, u život.

Rezultati izbora u našoj opštini nisu me toliko porazili, koliko su me zabrinuli. Naročito kada sam čuo zvanično saopštenje o tome zbog čega su građani glasali kao što su glasali. Glasogovornici najjače partije objasnili su da su građani Srbije, pa i Pančeva, u najvećem broju podržali nastavak zacrtane politike. Tek tada sam se uplašio. Jer, koliko vidim, tridesetak odsto onih naših građana koji su izašli na izbore glasao je za nestašicu hleba i mleka, bedu jad i siromaštvo, glasao je za bujajjući kriminal, za reketaše, glasao za kriminalce na vlasti, za monetarno ludilo, glasao za još neosuđene ministre koji pokradoše onolike pare, za sramotu pred svetom, za neobjavljene istine, za neverovatne priče, za brežnjsevljevski duh, za Čaušeskuovu partiju, za licemerje i laž.

U redu je, mogu ljudi i tako da glasaju, ima onih koji i to vole. Ali, šta ćemo mi ostali? Sa kime ćemo u neko bolje i ljudskije sutra, sa kime ćemo preko granice laži, bede i sramote. Zar je prelazak te crte tolkio strašan da ga se tridesetak odsto glasajućih građana baš toliko plaši?

U celoj ovoj izbornoj gužvi jedan rezultat skoro da je promakao pažnji analitičara. Zvanični pobednici ga prećutkuju iz razumljivih razloga. Na ovim izborima najviše glasova dobila je Stranka zgađenih. Za nju se opredelilo oko 40 odsto birača tako što nisu ni izlazili na izbore. Njima je već svega dosta, oni su već sve shvatili i odlučili. Sačekaće neku drugu priliku, neko drugo vreme...

Oni su znali da nas nakon ovog glasanja ne čeka ništa bolje. Nisu želeli ni pobedu opozicije. Mora sadašnja vlast da ovu zemlju dovede u sam pakao, gde smo se pre četiri - pet godina i zaputili. Mora i poslednji građanin Srbije da shvati da kad Milošević kaže "pobeda" da to znači poraz, glad i smrt. Tek tada moći ćemo da se pogledsamo u oči i pokušamo zajedno da se iskobeljamo sa dna kaljuge. U suprotnom, bilo bi veoma mnogo onih koji bi nas vukli za nogavice, onih koji blato doživljavaju kao edemske vrtove. Jedino u blatu vlada apsolutna sloboda. Tu svako može da čini šta god želi, a da se ne vidi i da se ne sazna.

Inače, članove i simpatizere Stranke zgađenih u narednih nekoliko dana očekuju strahovita iskušenja, koja će kod starijih osoba predstavljati i pravu opasnost po život. Treba u narednih nedelju - dve izdržati nadmenost onog bucmastog deteta koji je zadužen da slavi pobedu svoje stranke, treba pregurati i onog usukanog dječarca zaduženog za tumačenje SPS istina, treba progutati drskost i osionost onog onižeg koji "mora nečim rukovodit da j... oca!", pa onda sve ove lokalce koji će nas ubeđivati da je izbor sramote i propasti ono najbolje što smo mogli u ovom trenutku.

Govoriće nam kako njihova stranka sve do ovih izbora nije mogla da vlada jer su je drugi ometali, a da će posle izbora vladati i lakše i bolje. Zato su već u sredu sve cene odletele pod oblake, zato se radnje zatvaraju, zato nema više ničega osim nula na novčanicama, osim nula u našoj kolektivnoj pameti. Govoriće pobednici kako će već sutra posvršavati najkrupnije poslove i nastaviti sa odbranom "nacionalnog i državnog interesa". Pri tome niko neće govoriti šta se smatra pod tom odbranom i imaju li nameru da nas još dugo ovako brane. Ubi, ne brani, povikaće neki, ali se njihov glas neće čuti. Neće se čuti od dragih SPS dečaka, od umilnih mafijaša, od preslatkih derikoža koji neće silaziti sa ekrana i radio talasa.

Stradanje zgađenih biće veliko. I podvizi će im stoga takvi biti.

Jedina antiinflaciona mera koju je smislila naša savezna vlada je naplata izlaska iz zemlje. Nevarovatno je koliko je g.Kontiću i ministrima trebalo vremena da dođu na ovu ideju. Ja sam sve vreme znao za štos ali nisam hteo da im kažem. Neka misle sami. Sva je prilika, da je na ideju došao sam Kontić koji je konačno odložio Njegoša i počeo da čita protu Mateju Nenadovića. Ta spoznaja me, priznajem, malo i plaši. Videće g. Kontić kako su to Turci nekad radili. Pročitaće da su oni naplaćivali i prelazak preko mostova, a kod nas, mostova kao pleve. Svi prelaze, niko ništa ne plaća. Mogao bi se g. Kontić setiti i pružnih prelaza. I to je za sada fraj. Vožnju liftovima niko ne naplaćuje! Pokretne stepenice su takođe besplatne! Samoubice i dalje mogu da skaču i sa najviših zgrada bez ikakve nadoknade!

Sudeći po onome što javlja Televizija Srbije, u našoj Opštini stvari ne stoje baš kako treba. Svako veče, za vreme TV dnevnika, svedoci smo novih radnih pobeda u kolektivima širom otadžbine. Radnici "Zdravlja " iz Leskovca osvojili su proizvodnju čak 800 (osamsto) lekova koje smo do sada uvozili, dok i u drugim kolektivima čine izuzetne napore da supstituišu dosdašnji uvoz i dokažu da su nam sankcije zaista dobro došle.

Za svo ovo vreme naši pančevački proizvođači ni da maknu s mesta. Svi raspustili radnike, zatvorili kapije, a plate od marku ili dve, dele li dele. Naši direktori svakako nisu slušali izjavu saveznog ministra za nauku dr Unčevića koji je rekao da mi neizostavno moramo da povećamo proizvodnju. Nisu slušali čak ni novogodišnju poruku g. Radmila Bogdanovića, bivšeg ministra policije, koji je rekao da je za njega lično prošla godina bila uspešna jer mu je FK "Jagodina" ušla u prvu ligu, a da bismo svi mi, u narednoj godini, morali svojski "da zapnemo". Da su naši direktori to čuli, oni koji ne bi umrli od smeha, zaista bi i zapeli. I svi mi, Pančevci, bismo zapeli. Izgleda da samo pančevačkoj opštinskoj vladi nije do zapinjanja. Oni se pregone sa novinarima Radio Pančeva, organizuju tajne sastanke Izvršnog odbora i objavljuju da će poskupeti prevoz i komunalije. Ni na pamet im ne pada da zapnu, iako su članovi iste stranke kojoj pripadaju i drug Unčević i g. Bogdanović.

Izgleda da članovi naše opštinske vlade ne gledaju čak ni TV dnevnik.

Pravo je čudo kako se stratezi privrednog oporavka nisu setili da svakom privatniku umesto hiljadu, pet ili deset hiljada, razrežu taksu od milion maraka. Bilo bi mnogo lakše za računanje, a i državni budžet bi se mnogo brže punio.

Drugo rešenje je skoro isto tako efikasno. Nije trebalo ništa propisivati, objavljivati i tako plašiti narod. Bilo bi i bolje organizovati po gradovima oružane odrede pa zaći od kuće do kuće:

- Dobar dan!

- Mi došli da uzmemo porez!

- Samo izvolite. Za ovaj put sam rešio da dam crep sa krova i kacu kiselog kupusa. Ako nije dosta tu je i točak od bicikla.

- Hvala lepo.

- Molim lepo, samo vi dođite i drugi put.

Eto, to bi se zvala poreska politika, a ne ova šuć - muć varijanta.

Te noći, praštalo je kao nikad. Mnogobrojni Tuđmanovi plaćenici širom naše varoši su pucnjavom kroz prozore slavili upis dva nova član. G. Slobodan Milošević i g. Vladislav Jovanović primljeni su te noći u članstvo ovog udruženja, koje već nekoliko godina deluje u našem gradu i široj okolini. Potpis g. Vladislava uz blagoslov g. Slobodana bili su potvrda osnovnih postavki Udruženja Tuđmanovih plaćenika koji su sve ovo vreme tvrdili da nam rat sa Hrvatskom nije bio potreban, da je sve moglo da se reši mirnim putem te da su Srbi i Hrvati braća jer imaju isti broj ludaka koji su pravilno raspoređeni. Iako je rad Udruženja nailazio na oštru osudu javnosti, članovi su svoju moralnu snagu crpli upravo sa samih izvora našeg državnog Bića. Najveća podrška i nada im je bio upravo g. Slobodan. On za svo ovo vreme nikada nije Hrvate nazvao ustašama za razliku od ovdašnje televizije i sitnih partijskih klepetala. On se tokom minulih godina veoma često susretao sa g. Tuđmanom, sa kojim je potpisao nekoliko stotina raznih dekleracija, a da se pri tom ne samo nisu potukli, kako bi se priličilo pravo Srbinu i pravom Hrvatu, nego su prijateljski ćaskali razmenjujući čak i osmehe. (G. Tuđmanu je to bilo mnogo lakše jer mu je iz zdravstvenih razloga osmeh fiksiran na lice). Poseban zamah Udruženje Tuđmanovih plaćenikaje dobilo podrškom koja je stigla od oružane sile bosanskih Srba. Ove oružane formacije su ne samo pomagale hrvatsko civilno stanovništvo u Bosni nego, poslednjih meseci, sadejstvuju sa oružanom silom bosanskih Hravata. U tome se naročito ističe srpska artiljerija, koja je čak i u ratnim uslovima uspela da pređe na tržišnu privredu tako da u markama naplaćuje svaku granatu ispaljenu za račun Hrvatskog vijeća obrane. Naravno, granate se ne obračunavaju po punoj ceni jer su, ili dobijene ili se još troše stare jugoslovenske zalihe u čijem stvaranju je učestvovala i tadašnja SR Hrvatska.

Dakle, bratstvo Srpskog i Hrvatskog naroda je, kao i u prošlom ratu u krvi skovano. Ali, za razliku od onih nazadnih vremena, sada ćemo u glavnim gradovima imati i ambasade. Čak i najljući Srbi u Beogradu moći će da se uvere da lepršanje šahovnice nije najgora stvar na svetu.

Na potpisivanju sporazuma o normalizaciji odnosa između Hrvatske i jugoslavije nije prisustvovala najznačajnija ličnost celog ovog posla: prtedsednik Jugoslavije Miroslav Lilić. Zabrinutim novinarima je objašnjeno da bi on sasvim sigurno došao ali su u poslednje vreme beogradski penzioneri tako opako navalili na golubove koji se gnezde oko skupštine Jugoslavije, da je predsednik Miroslav morao lično da komanduje odbranom ovih plemenitih letačica. Čim se stanje sredi i penzionerima razdele super dinari, navala na golubove će prestati pa će se g. Lilić pojavljivati na svim potpisivanjima i rukovanjima širom sveta.