Hor

Istorija je pokazala da je naš narod sklon horskom pevanju.

Istina, teško ga je naterati na pesmu, ali kada počne, ne zna da stane.

Naš narod ne voli da menja pesme.

Što jednom nauči, ne zaboravlja.

Narod isti, pesma ista, poruke iste, samo se slušaoci menjaju.

A slušaoci, k'o slušaoci...

Sve im je jasno, osim da svaka pesma ima kraj

I da raspevani narod voli i da zapuca.

Drob

Fini i uz to gadljiv svet je oduvek zazirao od crevnih problema,

crevnih parazita i crevnih pražnjenja.

Običnom svetu ili narodu uvek su najviše smetala prazna creva.

Creva su u poslednje vreme postala središte naših životnih preokupacija:

punimo creva, praznimo ih, vade nam creva...

Ovi sa izvađenim crevima spadaju među najidealnije građane.

Ništa ne traže, ništa im nije potrebno.

Pravi patriota je čovek sa promajom u stomaku.

Telefon

Kada prosečan građanin plati telefon i struju

ostaje mu samo za pola kilograma hleba na dan.

Prosečan građanin zna za jadac.

Više ne telefonira. Samo jede hleb.

Ako i poželi da nešto saopšti, iskopa rupu u zemlji

pa joj šapne da car Trajan ima kozje uši.

Zakopa potom rupu, pa čeka da izraste trska.

Možda će neko i ovde konačno naučiti da svira.

Lonci

Sudbinu su ljudi najčešće čitali iz zvezda, karata i dlana.

U tim stvarima lonci se nisu naročito kotirali.

Ali, mic po mic, korak po korak, naša zajednička sudbina

smestila se direktno pod poklopac.

Čuči na tamnom dnu lonca i čeka da je neko zahvati kašikom i posrče.

Mušterija je mnogo, a naša sudbina, spremljena na vodi i ulju

laka je za varenje.

Naučene na teška jela jedino nas zbog nje

boli stomak,

prevrće se i grči.

Maturanti

Nekada su ih slikali za Dan mladosti i maturske tabloe.

Tada su maturanti bili deca koja su mirno išla u školu

i učila da žive u najboljemsistemu na svetu.

Sistem se promenio, promenila se i deca.

Kao i u svim drugim nesrećnim zemljama , deca i ovde za čas odrastu.

Zato ih proganjaju, izbacuju iz škola, prete im...

I ne slikaju ih više.

Slikaju se sami.

Za pasoš.

Blagostanje

Oko tezgi sa pomorandžama još uvek lebde nežni penzionerski osmesi.

Za penziju se može kupiti čak dvadeset kilograma.

Onih trulih može i više.

Smeše se penzioneri i kupuju.

Smeše se i pomorandže na njih.

Smeše se računi, smeše perspektive.

Super - dinar, penzionerska majka, počeo je da se klima, ali u opštoj sreći

o tome nije lepo govorti.

Još samo da nam skinu sankcije.

Sve drugo su nam već skinuli.

Njuške

U našoj otadžbini broj njuški se uvećava neverovatnom brzinom.

Stoga je angažovanje ove radne snage postalo jedan od ključnih društvenih problema.

I dok su nekada njuške sledile tragove narodnih neprijatelja

oličenih u ibeovcima, disidentima, i šezdesetosmašima,

danas svaki građanin ima zrelu šansu da mu se na trag nakači jedna njuška.

da njuška i buška.

Njuškanje se oduvek ubrajalo u patriotska zanimanja.

Avioni

Sve je to nekako logično.

Prvo civilni avioni prestanu da lete a ostanu samo vojni.

Naši i tuđi.

Onda, suprotno partizanskim filmovima, tuđi sruše naše,

ali se posle ispostavi da su naši u stvari neznamčiji.

I na kraju nam spuste bombe.

Kraj??

Nije kraj.Ima još.

Ni bombe nisu najgora stvar na svetu.

San

Šta učiniti sa sobom u zbilji koja se otima svakoj kontroli?

Plakati?

Smejati se?

Zabavljati?

Čekati trenutak kada će konačno početi budućnost?

Najbolje je, ipak, zaspati.

Svako novo buđenje predstavlja i novu nadu.

Možda je ovo što nam se dešava samo san 

iz koga ćemo se kad - tad probuditi.

Belac

Jahanje na belom konju  san je savkog heroja pripravnika.

I uvek je trijumf dolazio posle pobede,

kao što slava dolazi tek posle bitke.

Samo kod nas heroji niču na neviđeno.
Ni bitka završena, ni pobeda izvojevana, a belaca kao na panađuru.

Nema tog vojskovođe ni tog đenerala kome je konj belac loše stajao.

Ipak, istorija vođe pamti po delima a ne po konjima.

Patrijarsi

Lomimo se a privoleti se ne možemo.

Ni carstvu zemaljskom ni carstvu nebeskom.

A svi uprli da nas pomažu, da nas iz blata dižu.

I ljudi od ovoga i od onoga sveta.

Ne vredi.

Razapeti između loše prošlosti i zle sudbine,

opredeljujemo se samo za ono što nam oči vide.

A oči su nam na temenu.

Voz

Pre desetak godina voz za Beograd je polazio iz samog centra grada.

Onda su prugu ukinuli, a polaznu stanicu bacili na periferiju.

Sada se polazna stanica pomera unazad.

Bila je na Aerodromu, saa je na Predgrađu, a uz Božju pomoć, jednoga dana vratiće se u centar.

Da li će tada naš trk unatraške konačno biti završen?