Ipak su, kažu, amreički izbori veći cirkus od izbora u Srbiji, što je nesumnjivo tačno. Tamo je šatra veća i šarenija, družina opremljenija i veštija, a publika zadovoljnija: maše zastavicama, navija, peva stranačke i patriotske pesme. Kod nas skoro da je isto tako, samo je mnogo tužnije. Kao da su svi učesnici u ovoj predstavi svesni da je poslednja i da će se, koliko sutra, zemlja pod njima iz čista mira otvoriti te progutati i žonglere, i klovnove, majmune i konje kao i "poštovani publikum".
Zašto je kod nas sve tako nesretno, zašto smo takvi baksuzi, zašto nam baš ništa ne ide od ruke, zašto čak više ne umemo ni da se bijemo (kako je jedan gospodin nedavno tvrdio) vidi se već na prvi pogled: temelj ne valja. Podignuta na temelju jedne nezdrave ambicije i isto tako nezdrave ideje, van vremena i društvenog konteksta koji nas okružuje, zajednička kuća nam se krivi ljulja, popušta po svim šavovima, puca, i već bi se skoro sasvim srušila da je ne održava naša vlastita nesposobnost da taj slom priznamo i prihvatimo. Naš društveni život postao je jedno ogromno krivo ogledalo u kome se svaki detalj, svaki trenutak naše svakodnevnice pretvara u jednu ogromnu grotesku, u izvitoperenje i ruglo.
Od uspostavljanja nacional - socijalističke vlasti u Srbiji, pa do danas, dakle već više od pola decenije, na ovim prostorima jedino proizvodnja laži i obmana nikada nije prestajala. I to ne onih sitnih, političkih i političarskih laži o tome da će biti smanjen porez, da se neće više krasti, da će plate biti veće, a penzije redovnije. Takve laži se podrazumevaju u svakoj političkoj utakmici. U Srbiji su u igri bile mnogo krupnije laži, one što nadilaze čak i kategorije ideološkog vidjenja sveta. To su laži o tome da je zlo u stvari dobro, a da je nesreća-sreća, da je rat-mir, da su obespravljeni - nagradjeni, da su siromašni- bogati, da nemati znači imati i tako redom i tako dalje. Ceo ovaj mučan lanac započet je u trenutku kada je gradjane Srbije trebalo ubediti, pre svega u to, da je vladavina jednog čoveka sa apsolutnom vlašću u rukama, ustvari vladavina svih njih. Posle je sve išlo samo od sebe.
Posao nije bio zaludan. Satrapija i marginalci su isplivali na površinu, dograbili se moći i uticaja i sada zadovoljni, bogati i prebogati, moćni i svemoćni, iznad zakona i iznad moralnih skrupula nastoje iz petnih žila da sve ovo "što je njima njihova borba dala" zadrže po svaku cenu. Iz tih razloga je celokupno biračko telo Srbije, bez obzira na sav šareniš političkih stranaka, podeljeno izmedju samo dva opredeljenja: onog koje insistira na očuvanju postojećeg stanja stvari i onog koje se oslanja na činjenicu da je vladajuća politička opcija pogubna ne samo za život današnje generacije, već i za one još nerodjene.
Svi dosadašnji izbori u Srbiji bili su izvesnom smislu izbori nade. Ovi, najnoviji to više nisu. Jer bolje rešenje, formula koja bi za noć naglavačke okrenula tok stvari, više ne postoji. Sve je do te mere upropašteno ili uništeno, da je izlaz u stvari samo dugo i mučno IZLAŽENJE, samo potraga za pravim putem. Da li su gradjani Srbije spremni za avanturu stvaranja jednog drugačijeg, pre svega normalnog društvenog poretka? Na to pitanje je veoma teško dati precizan odgovor i pored svih anketa i ispitivanja javnog mnjenja. Jer, opaki san izazvan silnim otrovima koji su tokom proteklih godina prosuti po ovom narodu, još traje, još je isuviše mnogo onih koji su ubedjeni da izmedju životarenja i života nema baš nikakve razlike.
Činjenica je i da opoziciona ponuda na političkoj sceni Srbije može da izazove laku jezu ne samo od nesigurnosti ponudjenih varijanti, već i zbog još uvek nepreležanih "dečijih bolesti", naročito u vrhovima najvećih stranaka. Zbog toga se čak i ljudi spremni za izazov promene mogu naći u dilemi. Da li glasati za zlo ili za gore? Pitanje bi bilo potpuno opravdano u normalnim društvenim i političkim okolnostima. Tamo gde je tržište političkih ideja ustaljeno, gde se tačno zna vrednost i cena robekoja se nudi. Kod nas ovde i sada nema mesta takvim dilemama. Svako nagrizanje monopola vlasti, svaki značajniji pomak ka ravnoteži političkih snaga značiće uvod u dijalog, a samim tim i u kompromis. Kompromis je, medjutim, uvod u kraj svake diktature, pre svega ove i ovakve: zavisničke, poslušničke, metiljave.
Šta će se dogoditi ukoliko Srbija ipak odluči da nastavi košmarni san? Ništa. Na nedogadjanja smo već navikli, na mrtvilo i čamotinju. Košmarni dani će i dalje teći razapeti izmedju Vodjinih rukovanja sa kojekime i izveštaja o radnim pobedama, uspesima, dostignućima, sve zahvaljujući njegovoj i samo njegovoj politici mira, koja je najbolja, najpravičnija, koja je uvek takva i bila. Nevolja je samo u tome što ćemo i umrtvljeni i ubajaćeni, uljuljkani u svoje samoopsene i samoobmane, ipak morati da jedemo. Moraće da nam jedu i deca, moraćemo da ih školujemo, da im tražimo zaposlenje. Moraćemo, na kraju, da ih ubedimo u ono u šta ni sami ne verujemo. Da li će ovi, koji će već koliko sutra doći, moći da poveruju kako je mrtvilo jedino postojeći način življenja?
